Sreća je u malim stvarima

Dan treći. Plakala sam joj na ramenu čitavih pola sata. Mazila mi je nos i ponavljala kako sam slabić i da moram biti jača u životu.

Pokušavam da se naviknem na činjenicu da ću morati da nosim naočare. Glavobolje će prestati, izgledaću pametnije.

ON me je pitao da ga upoznam sa drugaricom. Upoznala sam ih. Već se zaljubio.

A ja nikako da izbacim iz glave činjenicu da, ma koliko se trudila, nikome nisam dovoljno zanimljiva da poželi da ga neko upozna sa mnom.

Briše mi suze i vodi me na picu. Nikada neću biti mršava i voljena. Nikada neću prestati da patetišem.

Skakućem posmatrajući svoju senku koja se igra po komšijskim zidovima.

Okliznem se ponekad, ali se zadržim za nadu, skočim više ili puzim do odredišta koje je svake noći drukčije.

Sanjala sam noćas baku i predivno mirno more na kom smo se lelujale u nekom čamcu. Onda sam pokušavala da upalim svetlo pritiskajući redom svaki od petnaestak prekidača, ali nijedan nije bio odgovarajući.. Rekla mi je da se okanem toga i legnem da spavam.

Asocirala sam to sa svojim životom, stojim na raskrsnici ali mi ni na jednom semaforu nije zeleno. Osvrćem se, tražim alternativni put, ali nema mi druge-ili ću protrčati kroz crveno, ili ću zauvek ostati tu. Da spavam. 

''Nekad reči tako malo znače.'' 

Noćas, na primer. Ovaj post počinjem rečenicom:,,Trebalo bi da sam najsrećnija...'', ali nije me briga šta bi trebalo i koje su moralne norme ovog odvratnog društva u kom živim, jer to očigledno nije slučaj.

Zapravo, ne znam ni šta bi mi značilo noćas...Mislim da sam pala ispit i zeznula nekoliko drugih. Videla sam nekog posle šest meseci i smejala se u kameru puna tri sata. Sviđa mi se ono što mi govori, prija mi njegovo društvo. Ipak, sve više verujem u to da nisam osoba zbog koje bi neko kupio avionsku kartu i prešao 1344km preko okeana.

*

Mislim da sam prilično umorna od igranja raznih igrica. Smešim se prijateljima iako nisu u pravu, jer ne mogu da ih ubedim ds greše i da se velike životne odluke NE SMEJU doneti u dvadesetoj godini, trpim one važnije od mene jer im ni ne pokušavam objasniti da ocena nije merilo znanja, gutam svoje neuspehe i tim knedlama od nagomilanih bujica emocija gušim one koji reše da me istrpe.

Ne bih volela da nešto pogrešim, ne smem da se opustim, ko zna šta će pomisliti.

Sad ćuti, sad pričaj.

Čije smo to marionete nesvesno postali? Ko nam vuče konce, i to ka ponoru?

*

Ne želim da pobedim u igri, jer to ne ide tako. Nagrada je pokajanje, tuga i griža savesti koja pritiska grudni koš i onemogućava disanje. Želim da neko dođe i otvoreno kaže da ne poznaje pravila igre niti želi da ih upoznaje ili postavlja svoja. Želim da ostavim mamu na miru, umesto što je zovem uplakana svakodnevno tražeći empatiju u zvuku njenog glasa, i da mi nemire savlada ta čuvena srodna duša.

Želim da želim da želim.

Ko zna, možda se i ostvari. 

Antonije, sanjam ga noćima, sanjarim o njemu preko dana.

Ležimo na travi, na teget ćebetu, ja u beloj haljinici, on u šortsu i majici sa kapuljačom.

Dodiruje mi ruku i priča, priča nezaustavljivo...Priča i više od mene, možeš li to da zamisliš?

Reci mi, kako da mu kažem.

Kako da stavim tačku na ove naše igrice, a da se ne uplaši?

Zar ne shvata da me umaraju sivi oblaci, nepoverenje među ljudima, sopstveni neuspesi?

Kad stignem u stan umorna i uplakana, ne treba mi da glumim. Treba mi topla kafa i zagrljaj...

Odmahnuću rukom samoj sebi. 

On vidi moj osmeh onako kako ga ja čujem. Spava okrenut leđima, ljubi me u vrat dok nam spremam ručak.

Bori se s mojim imaginarnim neprijateljima dok učim do kasno. Smeje se horoskopu zajedno sa mnom. Grli me kad me stegne nostalgija. Ponaša se kao Toni Soprano kad smo sami.

Srela sam ga sasvim slučajno na ulicama Beograda. Imao je setan pogled i razumeo je moja ćutanja.

 On ne laska, čak me ni ne hvali često..dovoljan je način na koji me posmatra dok nešto radim, ili se spremam za izlazak.

Ćutanjem smo se zbližili.

Upoznali se nismo još. Još uvek se ćuteći tražimo. 

Entoni, srećni ti praznici.

Nemam šta Novo da kažem, opet mi nedostaje stara budala, opet okreće glavu od mene, a ni ove nove nisu nešto.

Novogodišnja odluka u 2014. je ona koja mi se prethodnih 10 godina nije ostvarila, a znam da neće ni ove.

Zdravlje nek me posluži kao i do sad, i mene i moje bližnje. Više njih nego mene, ako mogu da biram.

Takođe, od srodnih duša zauvek odustajem. Ne postoje, brate, nema ih.

Niko nas nikad nije podelio na dva dela i pustio da lutamo po svetu, i sad tek shvatam koliki si ti lažov i hohštapler jer si mi davao lažnu nadu.

Dobra stvar u dobrom ljetu čiji već sedmi dan pregurah je ovaj dolazak u rodni grad, naravno, pod uslovom da zanemarimo sve uspomene koje srećem na ulicama i maglu od koje ne mogu da dišem. Brat i ja smo ponovo petogodišnjaci, a mama i ja prave devojke. Tata mi, kao i obično, najviše pomaže u prejedanju, tu smo nepobedivi.

Ne učim. Zato ću sutra plakati. Ali, Bože moj, o tom-potom.

A sad odoh da degustiram sa bakom i dekom kuvanu rakiju. Živeli!

 Antonije, dugo nismo razgovarali. Meša nam se frekvencija sa gomilom tuđih, a ja neću sa njima da delim sve ono što samo ti znaš.

 Juče je Mala devojčica odradila većinu obaveza i rešila da se časti. Kuvano vino sa puno cimeta, dve posebne osobe i Tašmajdan. 

 Hodam nogu pred nogu, stidim se svoje šminke, neko ko pada kolokvijume ne treba da izgleda tako, treba da uhvatim knjigu toliko jako da prsti krvare. A i ružna sam, bez obzira na sav taj sjaj, razočaranje mi kroz sve pore izbija i vrišti prolaznicima u lice. Razočaranje u prijateljstva, u ljude, u život.

 Razgovaram sa ljudima ne dajući im da dođu do reči, a prepričavajući svaki detalj svog života u nadi da će mi neko vratiti veru u ljude, volju za napretkom, i, što je najvažnije, potvrditi mi da je svima tako, da nisam jedina i da moj problem nije nerešiv.

 Ulice su prašnjave i užurbane. Galopiramo svakodnevno ne osvrćući se na njihovu lepotu, a onda jednom zažalimo. Kao ja, danas.

 ***

  Antonije, zagrli me. Sedim sklupčana na istom kauču, sama, već godinu dana. Pozovi me sa klupe za rezervne igrače. Dozvoli mi da dobijem ulogu u sopstvenom životu.

 Mala devojčica se ponovo vratila u svoje melanholično raspoloženje. Uplašila se obaveza...Unapred. Njen ofucani mačak iz Balaševićeve pesme nikako da stigne. Iako drži oči širom otvorene čekajući, nadajući se beskrajno..

Neko ko bi joj dao snagu sada je možda na drugom kraju planete, ili bar u nekoj Severnoj Evropi, ili na Južnom polu. Isto tako briše cmizdrav nos rukavom, plaši se i širi ruke u prazan zagrljaj. 

Napolju je hladno, unutra još hladnije. Ko joj je kriv, kad nije upisala neki umetnički fakultet, da joj esejsko pitanje na ispitu bude :-Traženje smisla života u načinu na koji lastavice preleću Knez Mihailovu u četiri popodne jednog lepog decembarskog dana.

I šta koga briga što su lastavice već odavno otišle? Smisao života ionako je čista besmislica.

Ne daj se, Mala. Nek Miš pokaže svom Praslinu da može. Kao nekad. Nek načulji uši i izoštri čula. Životna bitka nikada ne prestaje. 

''Znam, al' ne smeš biti bronzani kip, punom parom-to je moj plan,

jer, dok lupiš dlanom o dlan već si samo polovna stvar...''  

 

D, bruko.

Zašto mi to radiš?

Daješ mi lažnu nadu pored svih muka koje me snađoše.

Kupiću naočare i nećeš me više voleti.

Kupiću ružan okvir, da više ne žmirkam na predavanjima.

Izgledaću kao pravi štreber.

D, dođi i ostani.

Postajem očajna.

Počeću da želim ma čiji zagrljaj, što neće biti dobro po tebe.

D, prestaću da igram tvoje igrice. Zar ne vidiš da ne znam pravila?

Premalo sam dete za tako nešto.

Zagrli me tako da se ugušim, da pucaju kosti.

Poljubi me tako da odlepršam u neke lepše svetove,

i više se ne vratim. 

D, noćas mi je potreban neko ko će doći u subotu u 23h, zazvoniti na vrata, kročiti preko praga i prisloniti smrznute obraze na moje. 

Noćas mi je potrebno da sam sa tobom, 1334km odavde, od ovog praznog stana u kom odzvanjaju moji koraci.

Napravila bih ti palačinku u obliku srca-znam, izlizano je, ali takva sam noćas...

Slušam Vivaldija, vučem sobne papuče po parketu. Nedostajem te. 

*

D, volela bih da nisi tako hladan. Sa tobom sam se smejala.

Opet se ne smejem. 

Zašto se menjaš, zar si kao ostali? Zašto se iko menja, dragi moj D?

*

Noćas mi treba da opsuješ zimu i povučeš me u zagrljaj koji miriše na maglu u Beogradu, novogodišnji sajam u Frankfurtu, na tople radijatore i svetlu budućnost...