Sreća je u malim stvarima

Pronašla sam našu klupu.

Generalna — Autor tuzna @ 18:50

Hej, ti.

 Moram da ti zapišem nekoliko redova, jer ću ih vremenom zaboraviti. Dok ti ovo pišem, na Kalemegdanu zalazi sunce. Ovo je jedan od poslednjih dana da mogu da šetam ovuda u podne. Uskoro počinjem da radim i u ovo vreme biću na nekoj klinici, nasmešena, u onom novom sivom kompletu. Sunčevi zraci se igraju sa krošnjama bojeći nebo u zlatnu, kao na nekoj umetničkoj slici. Polako se pale ulične svetiljke, sa onim romantičnim držačima od uvijenog metala. Godinama nisam primećivala ovakve detalje.. Baš je lepo ponovo primetiti svu lepotu koja nas okružuje. 

Tu, na stazici iza fontane, pored letnjikovca, pronašla sam našu klupu. Stalno imam želju da vidim sve oko sebe, i reku i šetalište i spomenik, i sada mi je to uspelo. Sa ove klupe vidi se crveno nebo(deda bi rekao da će biti vetrovito sutra), vidi se jedna lampa i dva spomenika. Krajičkom oka možeš da vidiš čak i malu, tihu fontanu. Ako je to ne čini savršenom klupom, onda ne znam šta bi... 

Počela je jesen. Tanak kaputić više nije dovoljan, a kožna jakna jeste, ako je ispod nje džemper. Ljudi su smešni-polovina je u zimskim jaknama, dok je druga polovina hrabrih još uvek u kratkim rukavima. 

Sve su se kockice posložile u sliku.. Jedna novopečena magistra, jedno prirodno okruženje, prolaznici-grupice tinendžera, dečaci na trotinetima, bebe ušuškane u kolicima. Tišina u gradu prepunom bukw. 

  Tu se, poput oaze u pustinji, izdvaja naša klupa.. Srećna sam što sam je pronašla. Preostaje mi još samo da pronađem Tebe. Dovoljno sanjivog i nežnog i upornog i tvrdoglavog da zauzmeš mesto na klupi. I još negde.. 

 


Hodaj.nebo strpljive voli!

Generalna — Autor tuzna @ 22:27


 
 
Zasto nosis oblak iza lipog lica 
viruj, bit ce sve u redu, i za svako slovo 
ti ne trazi krivca u sebi il' u meni 
u svemu jer slomit' ce nas to
Gibonni
 
Hvala ti, 2019, već si sjajna. Od prvog dana učim nešto novo,svakodnevno. O sebi i o drugima. Najviše o sebi...Kao puž golać koji parče po parče gradi kućicu na sopstveim leđima. Da me zaštiti od svega zlog, a da unutra sačuva sve što vredi.Naučila sam šta je dobro za mene a šta loše. I još treba da učim. Usudila sam se da uradim nešto što će,ako uspe, da mi ostvari dve najveće životne želje! Moraću da smislim šta ću posle želeti,jer... Ja sam Čudo.. I ja ću uspeti.
 
Ostaviću ovde ovaj zapis..Malu devojčicu sam ostavila u 2018.Obuvam dve različite čarape kao Pipi i cipelama koje su 3 broja veće, Guliverovim koracima,osvajam život. 

If I should have a daughter...

Generalna — Autor tuzna @ 17:21

Ako budem imala ćerku, naučiću je svemu što znam. Govoriću joj da uvek sluša svoje srce, čak i kad je to suprotno od celog sveta. Naučiću je da se drži na distanci od ljudi koji joj ruše snove ili je ubeđuju da su neostvarivi. Vodiću je gde god poželi, kupovaću joj knjige i stavljati joj mašnice do besvesti. 

Ako budem imala ćerku, naučiću je da mora voleti sebe i apsolutno mora verovati sebi. Možda će joj životni put i biti trnovit, ali se sve magle raziđu pred svetlošću čistog srca. Naučiću je da drži do sebe, ali ne na štetu nekog drugog. Naučiću je svemu što sam od svoje majke naučila i još ponešto..

Da nikada ne poklanja svoje vreme baš svakom. Da pažljivo bira osobe koje će joj biti bliske, da život provede okružena onima koji će je poznavati, voleti, razumeti do kosti i uvek šutirati u pravom životnom smeru. U stvari, naučiću se da samu sebe usmerava, pa i sve druge, da joj niko ne bude neophodan da bude jaka. Naučiću je da uči i iz svake životne lekcije izvuče ono najbolje. Da upija informacije kao sunđer i pažljivo izabere one koje bi joj najviše značile, a koje će zanemariti.

Ako budem imala ćerku, naučiću je da ulaže u sebe, svakoga dana svog života, svakog trena i u svakom smislu, dok i ona ne dobije ćerku koju će naučiti nekim još sjajnijim stvarima... 


A.

Generalna — Autor tuzna @ 20:15

Nisam pisala.mesecima.. I uvek kada se parčence mene slomi, ja dotrčim u svoje utočište, svoje tajno mesto gde mogu da se raspadnem bez ijednog ispuštenog zvuka.

Ti si drugačiji od onih izmaštanih koje sam ovde opisivala, drugačiji si i od stvarnih koji su pokušavali da me vole. Drugačiji si i sam od sebe ponekad.. 

Ti umeš da voliš. Pomišljam da si ti Mali dečak koji je jedini primetio da krivo gazim levim stopalom, koji je umeo da me voli izdaleka i koji nije tek tako odustao. Ti si moj Mali dečak koji je preda mnom plakao od nemoći, kao dete, kao neko ko gubi sve što mu je ikada značilo. Možda sam ponovo pala na fore, možda me hvataš na sažaljenje ali ova Mala devojčica noćas želi da veruje u svoju bajku.. 

Naša bajka ne završava se srećno. Biram karijeru umesto ljubavi mrzeći te što nisi ambiciozan i borben kao ja. Kažeš da nikad nisi video uporniju devojku od mene. Kažem ti da možeš ako pokušaš. Ti, izgleda, još uvek ne znaš da si sposoban da učiniš šta god poželiš. 

Predugo sam sanjala o Ovome da bih odustala, kažem ti. Pola života imam jedan jedini cilj i san. Molim te, govorim, ne teraj me da odustanem i da te zauvek krivim za to. Molim te, govorim, ne ostavljaj me. 

Tražimo odgovore na neka nebeska pitanja koje ni On ne zna.. Suze nam se slivaju u zajednički tok dok se u tvom zagrljaju osećam kao kod kuće. Ustajem, zatežem majicu i odlazim. Koraci su teški a duša još teža.

Eto... Tako se odlazi od onoga kog volite. 


Crnogorac.

Generalna, Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 19:23

Danas je tačno četiri meseca od kad sam te upoznala.

U međuvremenu sam prekinula kontakt sa tobom.

Znam da mi nisi suđen.

Ali znam i da o tebi ne razgovaram ni sa kim.

Samo uhvatim sebe da, kao danas, gledam u našu jedinu sliku

I zamišljam gde bi nas to "Đe si, mala" dovelo

Da smo bili opušteni

Da nismo ujedali jedno drugo

Plašeći se da spustimo gard i pokažemo emocije

Volela bih da nisam kukavica

Koja je sebično pobegla od nekog ko joj otvara srce

bez da ga sasluša i razume

Volela bih da sam Mala devojčica iz mojih priča

Koja se ne boji intime i otvaranja nekome;

Volela bih da nisi onaj koji svakoj priča istu priču

Da si bio uporniji kad si mi rekao:"Pričaj mi o sebi, nekako smo sve spontano..Ne želim da se ovo ovako završi"

Da si me duže grlio na rastanku

Da mi nisi rekao:"Bežiš od mene, i ti"

Da me nisi te noći ponovo pitao:"Mala, đe si?" I ostao bez odgovora...

Jer je Mala pobegla, da se sakrije,

Da četiri meseca kasnije piše o tebi, da te se seća svakodnevno

zaštićena iza svojih zidina samoće..

Da se pitam šta bi bilo kad bi bilo, da sam ti te noći rekla da dođeš

Da me zagrliš, da mi kažeš da sam blesa još jednom

Da te ne pamtim po neizvesnosti koju sam za sobom ostavila...

Ś. Zlatibor, 2017 *


Mi smo fantazija

Generalna — Autor tuzna @ 10:06

 

Da mi je neko pričao da ću posećivati košarkaške utakmice i biti vatreni navijač Zvezde,

nikad mu ne bih verovala. 

Mala devojčica koja sluša Balaševića, piše priče i čita ljubavne romane,

na tribinama stiska pesnice i ustaje na himnu Republike Srbije.

Samo da ti privučem pažnju, da ti se uvučem pod kožu jer ne umem drukčije

Da ti gledam osmeh kad pobede i oštre ivice donje vilice kako se grče kad promaše koš.

Pored tebe se osećam kao da i ja imam devetnaest.

Nestašno se smešim i bojim se da ne pogrešim.

Ti si druga osoba u životu pred kojom crvenim. 

Motivišeš me za velike stvari.

Ponekad se čak osećam smešno,

Da li uz tebe savršenog ide neka savršenija od mene?

Ionako mislim da sam te srela iz nekog drugog razloga.

Da to moje saplitanje i slučajni dodir ruku

i moje drhtanje i tahikardija ne znače ništa.

Da mi te je neko poslao da bih videla kako to može da izgleda.

Da me nauči da ne pristajem ni na šta manje..

ni na šta slabije.

Od toga što u meni,

izdaleka,

izazivaš. 

 Hvala ti, M.


Kako si?

Generalna — Autor tuzna @ 11:51

Često pitanje.

I zbunjujuće.

Danas sam prvi put iskreno odgovorila na njega. 

Nekad sam super, nekad užasno. Sve je u mojoj glavi. Ako ustanem mrzeći sebe, kopajući po starim ranama, praveći nove, naravno da nisam odlično. Loše sam tada, tešim se hranom i bežim od ljudi dok se ne regenerišem. Nekad sam super. Volim život prosto jer sam živa. Idem ulicom i bukvalno kličem od sreće. Drugarici je drago, prolaznici me čudno gledaju. Boje se sreće jer je možda nekom od njih baš tih dana loš dan.

Kad ti je loš dan, kad si zarobljen u svojoj glavi, srećni prolaznici koji kliču suncu samo te iritiraju. Ne mrziš njihovu sreću nego mrziš sebe još više, jer nisi kao oni, tog jutra pronašao razlog za osmeh. Razloga je pregršt, ali ti ih ne vidiš, zarobljen si pod sivim oblakom svojih misli,a  nijedna od njih ti nije prijatelj.

A ima i onih neutralnih dana, kakav je ovaj, današnji. Malčice prosvetljujućih. Kad sedneš i pišeš. Svesna si i lepih i ružnih stvari u svom životu, ali si nekako svesna i toga da nije sve do tebe, i da ništa nije konačno. Nisam uplatila treninge-uplatiću danas. Danas počinjem da spremam ispite. Danas prihvatam sebe takvu kakva sam jer uopšte ne mora da znači da ću ovakva ostati zauvek.

Potrebno nam je, s vremena na vreme, da se osamimo. Da previjemo samoiskopane rane i odležimo dok eliksir prihvatanja ne počne da deluje. Da pogledamo u sunčano nebo i shvatimo da smo sitni pod istim. Ali je ipak baš nama data šansa da ga gledamo. I gazimo po travi obema nogama. I osećamo kako dolazi proleće, svim čulima.

Kako ste?

Ja sam dobro. 


Spoznaja.

Generalna — Autor tuzna @ 16:21

Potrebne su godine i godine da shvatiš, da konačno prihvatiš nešto što ti drugi govore, da prozreš suštinu i slično..

Kad se osvrnem za sobom, volela bih da sam mogla bolje i drugačije, ali sada znam da me je svaki od tih pogrešnih izbora doveo baš tu gde sam. Na pravo mesto, za korak bliže onome što duša želi.

Potrebne su godine da počneš da budeš ponosna na svoju ''tešku'' prirodu, na to što ne daš na sebe, na to što možeš sa svakim ali ne želiš. Počneš da biraš društvo sa kojim se osećaš spokojno, makar to društvo često bila ti sama. Počneš da pišeš u drugom, umesto u trećem licu, i znaš da si sve bliža prvom. Onom najvažnijem.

Prestaneš da plačeš za svakim, a počneš da žališ sa merom. Zrelo poželiš sreću prošlosti, umesto da mrziš i prezireš. Okreneš se sebi i konačno shvatiš čuvenu majčinu:''Kad unutra sve bude u redu, i spolja će.''

Naučiš da ti nije svako prijatelj i da je tako bolje po tebe. Zahvalna si za svaku lošu i depresivnu epizodu koje su bile preteške, ali su te vodile na pravo mesto-u centar Sebe...Da shvatiš da najzanimljivije devojke u zadimljenim noćnim kafanama nisu one koje se žene. Da se konačno ponosiš sobom što nisi jedna od njih. Da ne zameraš sebi sto propuštenih afterpartija. Da voliš sebe jer maštaš, čak i kad ne pišeš. Da kažeš Hvala za sve loše od čega te je život sačuvao. Da zagrliš porodicu koju nikada nisi obrukala.

Zastaneš. I pogledaš veliki deo života koji se završava. Počinje novi. A ti srećna jer si spremna za sve veliko što dolazi. Osvrneš li se za sobom, tu su. Lica koja te vole, strepe i spremne noge koje te čekaju ako se spotakneš. Da te svom snagom šutnu natrag. U prve borbene linije. Da bez straha kreneš u suočavanje sa čime god..Jer i kad si sama, nisi. Odrasla si i sada znaš ko si i gde si se zaputila.

I konačno, sva vrata se pred tobom otvaraju. 


Šok

Generalna — Autor tuzna @ 12:43

"Zašto si ga ostavila? Pa prešao je 1000km da te vidi!"

-"Da, a usput i da mi kaže da me je prethodne tri godine smatrao zabavom, da mu nikad nisam bila na prvom mestu. Da iskoristi svaku moju grešku da viče na mene. Da mi kaže da ne zna o čemu da priča sa mnom kad poželim razgovor..."

"Pa šta? Svi muškarci su takvi. Danas ćeš teško naći drugog..Mnoge žene ostanu zauvek same."

-"I ti zaista misliš da je to razlog da čitavog života budem nesrećna?"

 "Pa...da...ovaj..."

 

 

Au.

Svet je stvarno otišao u Honduras. 


Sve što kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe.

Generalna — Autor tuzna @ 16:46

Hronično sam razočarana ljudima. Tu dozu preobimnog egoizma, bespotrebnog cinizma i zla ne mogu sebi da objasnim ni uz najbolja opravdanja.

Kao besni psi ujedaju druge da sami ne bi bili ujedeni.

Postalo mi je smešno. Sedim sa strane, zavaljena u neku ekstraudobnu ljuljašku i pravim se da slušam. Kad baš mora. Kad ne mora, nisam tu. Ni ne gledam.

Samo mi se ponekad desi da uključim mozak, kažem par reči jer me količina gluposti preplavi i natera da ispljunem loše ljude kao košticu ribe koja je zapela u grlu. Da, baš tako. U pitanju je borba za opstanak, a ja ću u ovakvom okruženju teško preživeti. 


1 2 3 ... 25 26 27  Sledeći»

Powered by blog.rs