Sreća je u malim stvarima

"Zašto si ga ostavila? Pa prešao je 1000km da te vidi!"

-"Da, a usput i da mi kaže da me je prethodne tri godine smatrao zabavom, da mu nikad nisam bila na prvom mestu. Da iskoristi svaku moju grešku da viče na mene. Da mi kaže da ne zna o čemu da priča sa mnom kad poželim razgovor..."

"Pa šta? Svi muškarci su takvi. Danas ćeš teško naći drugog..Mnoge žene ostanu zauvek same."

-"I ti zaista misliš da je to razlog da čitavog života budem nesrećna?"

 "Pa...da...ovaj..."

 

 

Au.

Svet je stvarno otišao u Honduras. 

Njega se setim uvek kad igra Zvezda, kad čujem urlike sa Marakane, tebe se setim uvek kad legnem da spavam

 

Njega se setim u pogrešno vreme, kad me ljubiš, kad me šetaš kejom

Tebe se setim kad razmišljam o budućnosti,prestravljena do kosti

On je alkoholičar u pokušaju, njega ne zanima moja omiljena boja

On ne zna o čemu maštam(nije me pitao)

Tebi sam na silu govorila(bez da pitaš) ali godinama nisi uspeo da zapamtiš

On nije tvrdio da me voli

Rekao je-dobra si devojka, nisi glupa kao današnje klinke

"Javi se ponekad...da popijemo piće, ili tome slično"(?)

Nije me zavaravao

Završila sam pre nego je uspeo

Dugo mu je trebalo da mi pijan napiše:"Jedina si vredela,ali je kasno"

Nisam pitala za šta je kasno,nije me zanimalo, jer sam na sreću tu svoju vrednost uvidela mnogo pre njega..

Ti nisi ništa rekao

Ti ne piješ

I ne pišeš

Ti si pitao(ponovo): Ko će sada da me pokreće?

"Ko će mi davati snagu kada ti odeš?"

Ostala sam nema na tren

Jer moje snage više nema

(Tako razdeljene svakome) 

Rekla sam:"Zovi me. Nikad ti neću uskratiti potporu"

Tada sam znala da me nikada nisi voleo

Da sam te izmaštala u svojoj glavi

Dok si bio daleko

Da sam ti mnogo praštala

Da sam ti bila potreba, a ne ljubav

I to je ono što boli,sopstvena očekivanja i to prokleto saznanje da ja zaslužujem da dobijem više

I dobiću više

Jer ću davati manje...

Večeras igra zvezda

Mislim na obojicu

Opraštam vam u glavi

Opraštam sebi Vas

I pripremam srce za nekog Novog,

Ko ne voli zvezdu, ne laže, ne obećava

I najvažnije-nije idealan

osim za mene. 

...A onda dođu dani kad samo želim da me zagrliš i budeš tu.

,,Proslost je proslost sve dok je sami ne dovedete u svoju sadasnjost."

Ti jos uvek nisi moja proslost...Tu si, opipljiv, na mojoj posteljini gde si prekjuce lezao, na nocnom stocicu gdevje ostao zaboravljen krstic, u novcaniku gde cetiri godine stoji tvoja slika.

Od jutros,umesto da zavrsavam svoje obaveze, razmisljam o nama. Dok nisam donela odluku a i sada kad sam je donela, analiziram svaki sekund naseg poznanstva. Da li sam preterala, da li si preterao, da li smo prelako odustali.

Shvatam da tako nesto nije ni vazno. Davala sam sebe do poslednjeg dana, molila za mrvice paznje i sve vise mislim da sam bila pod psihickom torturom. Pocela sam da citam i radove iz psihologije u zelji da te shvatim. Dok sam ja iz dana u dan rasla i napredovala, sanjala vece snove i grabila kroz dvadesete, ti si tapkao u mestu, bez planova za buducnost, uveravajuci me da sam nezahvalna jer ne cenim trunku ljubavi koju mi dajes.

Navika je gadna stvar. Znas sta zasluzujes a plasis se nepoznatog. Ali prava je hrabrost krociti u to nepoznato, u mrak, maknuti iz svoje zone komfora i pustiti zivotu da ti pokaze sta jos moze da ti pruzi.

Elem, poslednji clanak koji sam citala, na temu "Da li je partner pravi za vas", prva recenica je glasila:"Ako ste misleci na svog partnera dosli do ovog clanka, znajte da on to nije. Kad je neko pravi, ovakvo pitanje vam ni ne padne na pamet."

I tako, zahvaljujuci nepoznatom autoru koji je napisao pravu stvar u pravo vreme, a i tom osecaju koji mi je pomogao da shvatim da ne mogu(mogu-ali necu) da provedem zivot svakodnevno se pitajuci zasto ti nisam dovoljno dobra, zasto dozvoljavas sebi da me vredjas,zapostavljas i poredis sa drugima, istovremeno mi govoreci da sam savrsena i da me volis, i da u celoj prici problem imas ti,a ne ja...Pomogao mi je da dostojanstveno ustanem sa tog imaginarnog pokerskog stola, bacim karte na sto i pokupim svoj ulog dok ga sasvim nisam izgubila... Plakanje koje sledi deo je procesa oprastanja sebi za sve sto sam dozvolila da osetim za ove cetiri godine, za svakog dobrog muskarca kojem nisam ni dala sansu jer sam sebe uverila da ces mi kad-tad tu obecanu ljubav i pokazati...

I suze i patnja imaju vek trajanja, kao sto smo imali MI. Na kraju toga dolazi ljubav, cista i nezna, prozimajuca, ljubav koja podrzava, daje snagu i nikad, nikad ne ostavlja na cedilu... 

Mesec dana sam tu. Nekog srećem svakodnevno, s nekim se namerno srećem ponekad...

Ležala sam,izležavala se,šetala i čitala. Ali uvek sam osećala da nešto nedostaje.

Sada baš, 4.avgusta 2017 u ponoć, sinulo mi je i šta. Šta je to što je nedostajalo da budem cela. Skuvala sam sebi i tati po jednu duplu, crnu, tursku. Oboje sedimo za stolom, on pognutih leđa nad svojim izveštajima, ja obraza zalepljenog za skriptu. Hej, tata, razmišljam..Još malo do kraja. Još malo do novog, novcatog početka. Još malo pa nećeš morati da radiš dva posla. Tvoj magistar će ti od prve plate uplatiti oporavak u banji. Moja silo i moj oslonče!

Skrećem pogled ka prozoru i posmatram nebo..Upravo je to ono što je falilo. Zanesena prejakim vrućinama i umornim noćima, nisam u mom gradu zastala da pogledam nebo, kroz ovaj prozor, kraj kojeg sam provodila tolike noći brinući tinejdž-kosmičke-nerešive brige.. Prelepo je. Ne opraštam sebi što sada bitke bijem sama. Mora se i nebo upitati..Tu se krije odgovor na sve.

Mora se uzeti odmor od života, popiti kafa u jednom gutljaju, i tako upravo razbistrene glave razmisliti. O svemu. Oprostiti sebi svaku grešku koja čak i nije toliko greška koliko smo je sami domaštali, oprostiti drugima što su licemerni, jer i tako nisu srećni, čak ni kad nas nasamare...Oprostiti svetu što nije savršen, a ipak tako nesavršeno jeste.

 *

Bože, hvala za njega koji voli da gleda u nebo, da raspravlja kosmička pitanja, da ćaska sa mnom na najgluplje teme..Hvala što ćeš mi ga tek poslati.

*

Hvala što imam ruke,noge,oči i uši, prćast nos i svoju kožu, svoje trepavice, nokte i zube, hvala za pluća i srce, za mozak koji radi punom parom, hvala za rupice u obrazima, hvala za porodicu, hvala za svaku srećnu okolnost koja me snašla, i svaku nesrećnu koja me zaobišla...Hvala što vidim nebo, čujem ptice, mogu da pevam i ljubim i maštam, a hvala što imam i kog'... :-) 

Ne volim svoje butine

kažem u kameru laptopa

eto nerviraju me tuđa očekivanja

ko će uspeti da nauči 200 strana za 7 dana

šta ako vas razočaram

bez pauze za udah

upoznajem te sa svojom nervozom

dok se smeješ s druge strane

i lupaš gluposti

i pravdaš se da samo želiš da me nasmeješ

dok mi tako nadrndanoj prolazi kroz glavu

ko će glupsonu rađati decu

da li ću stvarno tako omašiti u životu

A sanjam tu decu sa tobom,

tvojim(glupavim)smislom za humor

Vidim tu decu i tebe kako se trudiš

Kako ih maziš kao i mene

Mažljive na mene

i male, patuljaste, sa zelenim očima

Znaš...Mislim da znam ko će...

Ja ću, bre. Ja ću prežvakati svaku prepreku

Nisam ja tamo neka

(kukavica)

Ja sam borac s 5 kilograma viška

koje jedan inženjer obožava

I šta ćeš više od toga? 

Sreća je stvarno putovanje, a ne destinacija. Ne mogu, na primer, da položim ispit, da postignem neki mali uspeh, da postignem neki veliki uspeh, pa da tek tad dozvolim sebi da kažem da sam srećna.

Ne! Ako mene pitate, srećna sam što sam danas savladala jednu lekciju. Srećna sam što sam skuvala savršenu pileću čorbu. Srećna sam što sam i po kiši otišla na trening. Srećna sam što sam se probudila zahvalna na još jednom danu. Srećna sam što sam uhvatila lep film na televiziji da ga odgledam uz večeru.

Sreću čini mozaik momenata iz našeg života. Ponekad se i momenti koji se nama čine lošim ili tužnim savršeno uklope u tu sliku. Kasnije shvatimo da nam je percepcija bila pogrešna i da su zaista bili vredni pažnje.

Sutra će biti još lepši dan nego danas, znam pouzdano iako nisam gledala prognozu...Novi zadatak je da naučim da praštam sebi i drugima. Nema lepšeg osećaja nego kad pobedu izdejstvujete ljubavlju.

Ponovo tinejdžerka, nespretni pisac, zaljubljena u život i svaki udisaj, Mala devojčica u meni vas grli svom snagom. 

Padnem sedam puta,i taj sedmi se tako fino prostrem po asfaltu da se zalepim za njega dlanovima,obrazima,butinama,i nastavim da lezim, ne ustajem,ali i to jednom dosadi,jer se otud loše vidi sunce,loše se čuju ptirce,a ja želim da stojim rame uz rame sa ostalima,da uživam u prolećnom danu, pa promolim nos,neko ga usput klepi(nenamerno), pa izdignem ramena iz blata, pa se pridignem na kolena i počnem da puzim,dobro je..Može i gore...Bogu hvala što imam ta kolena..I ruke,i noge,i svoja dva oka kojima vidim nebo i sunce..Bogu hvala što imam topao dom,krov nad glavom i topao obrok u stomaku..Što me život mazio i pazio i sreća čekala na svakom ćošku pa mi i najmanje muke deluju ogromno..

Nisam još ustala..Ali makar ne ležim sklupčana kukajući nad životom..Nervirajući druge,ponavljam:"Biće dobro", i guram, puzim i grebem, u pauzama plačući sve što boli...

Pa,bre,biće zaista dobro...Kad-tad,mora da bude...

Odustajala sam mnogo,ovih dana...Od ljudi,stvari,želja,snova,ciljeva...

Odustala sam od Porodice..Odustala sam od njega...Od Nas...

Odustala sam od snova o doktoratu, odustala sam od snova o sebi u tudjoj zemlji. Odustala sam od ideje da danas napustim krevet.

On je,kao i svaki, rekao-Važi,čućemo se ponekad,a i ako se ne čujemo..Čuvaj se...

Ja sam,kao i svaka,rekla-Hvala ti,takođe, progutala reku suza i spustila...

Poštedeću se Ljubavi neko vreme...Da,ona vas hrani i prožima,ali mene ona guši..Sputava...Na sve zemaljske poteškoće,tu je da me dokrajči lažnom nadom, obećanjima,nedosanjanim snovima...

Danas je novi dan,nova šansa za borbu. Nije svaka izgubljena bitka jednako i izgubljeni rat...Danas biram da ne budem kukavica...Obećavam sebi dok "ispuštam dušu" na traci za trčanje, zaključujući da mi se život zaista,po nekom Nebu znanom uhodanom sledu, zaista vrti u krug.

Odustajala sam mnogo,ovih dana...Od ljudi,stvari,želja,snova,ciljeva...

Odustala sam od Porodice..Odustala sam od njega...Od Nas...

Odustala sam od snova o doktoratu, odustala sam od snova o sebi u tudjoj zemlji. Odustala sam od ideje da danas napustim krevet.

On je,kao i svaki, rekao-Važi,čućemo se ponekad,a i ako se ne čujemo..Čuvaj se...

Ja sam,kao i svaka,rekla-Hvala ti,takođe, progutala reku suza i spustila...

Poštedeću se Ljubavi neko vreme...Da,ona vas hrani i prožima,ali mene ona guši..Sputava...Na sve zemaljske poteškoće,tu je da me dokrajči lažnom nadom, obećanjima,nedosanjanim snovima...

Danas je novi dan,nova šansa za borbu. Nije svaka izgubljena bitka jednako i izgubljeni rat...Danas biram da ne budem kukavica...Obećavam sebi dok "ispuštam dušu" na traci za trčanje, zaključujući da mi se život zaista,po nekom Nebu znanom uhodanom sledu, zaista vrti u krug.