Sreca je u malim stvarima

 

Pronašla me je ljubav,tačnije pronalazi me s vremena na vreme,pa se izgubi,valjda udara čežnju.Nisam našla ništa više iskrenosti u ljudima oko sebe,ali sam naučila da ne reagujem na pogrešno.Možda sam se i utopila u masu,a možda se i skroz promenila..Ne znam.Nije mi bitno.

Učim,i to je,čini mi se,jedino što je ostalo od nekadašnje Tužne.I suze,da.Poslednji put sam plakala kad sam pričala sa svojom prošlošću koja mi je,dok sam je bezočno lagala,ponavljala da me još uvek voli i ljubila me kao nekada.

Volim i ja Tebe.

Ali,sam si rekao da moram da krenem dalje.

Uspela sam,po završetku nekih sitnih stvari,da stavim tačku i na one krupne u svom životu.

Ponekad izgradim zidine oko sebe,ali ne da bih sačuvala ljude izvan,nego da bih videla ko je dovoljno hrabar da ih sruši.

I pišem,još uvek.

Pišem svakodnevno i to me ispunjava.Pokušavam da pišem ozbiljnije i smislenije,jer ću,zaboga,jednom i ja biti pisac.:)

I to je,otprilike,to.

Sa nekim blogerima se čujem,na neke pomislim ponekad.

A svom parčetu neba ću se vraćati povremeno,ipak jedno obećanje ostaje.

Izlazim.Prvi put posle Novogodisnje veceri.Da mi svez zimski vazduh ispuni grudi-verujem da ce to popuniti tu veliku prazninu i da cu konacno moci da disem.Izlazim,iako cu se osecati kao da bosa gazim po zaledjenom putu,cupajuci noge koje se lepe,ne osecajuci krv koja mi kaplje sa stopala.Oseticu samo tupu bol dok pognute glave budem prolazila pored ljudi..

Vise ne idem na klizanje.

Izmisljam razloge i opravdanja da ne vidim drugarice jer vise ni u sta nisam sigurna,svaki korak i svaka misao me zbunjuju.Ljudi oko mene govore da nisam ista.Navikli su na osmeh,makar bio i lazan.A ja vise nemam dovoljno lazi ni za sebe...

Pogledam na dole i vidim samo.Mrzim to,ali ne mogu da promenim.Ljuta sam na ljude oko sebe jer me lazu i imaju snage da me trpe.Ljuta sam na svoju porodicu jer me voli.Zasto me vole?

Ostajem nedorecena.Vise ne umem ni da pisem...Pocnem sa jednim,a zavrsim sa necim stotim.

Bice bolje,bice bolje...

Ponavljam sebi danima.

Iskljucujem komentarisanje,ne zelim da znam sta bilo ko ima da kaze.

I ovaj blog je jedna velika laz.

Zahteva se osmeh i uzdignuta glava...

Je li to ultimatum,pored svih sr**a koja nas okruzuju?

Da li i u stvarnom zivotu sve gurate pod tepih i cutite,i to nikad ne eksplodira?

Ne zelim komentare...Znam da je tesko i da ce proci.

Ali,otici cu negde gde ljudi to nece ponavljati,nego ce cutke ponuditi zagrljaj.

To je ono sto mi sad treba,jer ja zelim da pisem tugom,a ne da glumim.

Pozornicu prepustam nasmejanijima,dok se i ovde trag emocija ne utre i ostane samo moderan scenario u kom se vise nista ne zna.

Dovidjenja.

Prvo,posto sam bila odsutna poslednjih nekoliko dana,zelim svim mojim dragim blogerima puno zdravlja,para i srece u predstojecoj godini,uspeha i ispunjenih zelja...Ako to neko zasluzuje,onda ste to vi. 

Ove godine je sve drugacije.

Postila sam 30 i nesto dana,a zatim prekinula zbog bolesti...

Od tad imam utisak da sam zbog neceg kaznjena.

Ili je to samo izgovor za gomilu pogresnih odluka koje sam donela protekle godine...

Mnogo suza,rastanaka,zaboravljanja i zapostavljanja obelezilo je 2009...

Usudjujem se da kazem da je to bila jedna od losijih godina mog zivota,mozda cak i najgora.

Zavrsila se nerviranjem,razocarenjima,nekom mucnom setom koja i dalje gusi.

Odluke od pre tacno 365 dana nisam ispostovala,zelje mi se nisu ispunile.

Ove godine donosim samo jednu odluku,i sve vise se prepustam sudbini i nekom nasumicnom putu,a to nije moj stil...

Ove godine nisam okitila jelku.

Tacnije,okitila sam stricu,baki i deki,tetkama..

Ali,u mojoj sobi je njeno mesto prazno,ono posebno mesto za koje sam se davno zaklela..Time prekrsih jos jedno obecanje koje sam sebi dala.

A i uopste nisam svesna da je to vece,za koje sam se onoliko spremala,vec proslo i da je danas novi dan.

Neprospavana noc,osecaj strepnje u srcu,razocarenja koja se iznova ponavljaju...Sve je to odlucilo o mom ostajanju kod kuce danas.

Ja nisam raspolozena za reprizu.

Ja samo zelim da znam sta mi se to dogadja... 

Opet me muci gomila gluposti...

Taman se opustim i dozvolim sebi da pomislim da je sve oko mene savrseno,eto,ide nova godina,novi poceci,velike odluke....

I onda se sve to srusi kao kula od karata na najblazem povetarcu...

Koga zavaravam?

Nisam srecna...

Iako imam najbolju porodicu na svetu i koliko-toliko sam zdrava usred svih ovih epidemija i novokomponovanih bolesti,sve ostalo mi propada...

Nerviraju me neke sitnice(poput mog izgleda,frizure,bubuljica i samopouzdanja) koje mogu da promenim,ali nemam vise snage...

Danas sam bila na rodjendanu,i desilo se par pogleda,onih ruznih,zgadjenih...

Desilo se i to da sam shvatila koliko je odvratno biti u drustvu debele osobe.

/I da,zasto je ljudima toliko tesko da izgovore to "debeo"?Ja volim da kazem debeo.Debela.Mrzim "gojazna","popunjena","punija"...Najvise mrzim "elegantno popunjena".Kako to neko moze da bude "elegantno popunjen"?Jesu li ljudi jastuci koje,za one elegantnije musterije,popunite elegantno,a za obicne ih samo popunite ili podgojite?Ljudi su debeli.Jastuci ili jakne nisu debeli.Debeli su ljudi.Debljina je bolest,"popunjenost" je samo odvratni sinonim za nju./

Zatim sam se postidela od sebe,svojih prijatelja,roditelja,citavog sveta...

Nije mi ostalo ni trunke samopouzdanja,i to niko ne moze da promeni.

Vise ni ja.

I sad,eto,sedim za ovim stolom,pomeram debele prste po tastaturi koju vec znam napamet,i pisem zeleci da me blogeri utese i da mi,kao i uvek,kazu da se sve moze resiti...

Moze,ako se hoce.

A ja necu.

I ma koliko lagala druge,sebe ne mogu.

I ne,vise ne verujem u "Ko zna zasto je to dobro".

Odrastam.

Vreme je da snosim posledice svog ponasanja.

Vreme je da tudju ljubav zasluzim,a ne da je dobijem sazaljenjem.

Muka mi je.

"Један мали живот. Прошло је као трен."

Nekako se ne slazem sa cinjenicom da se ceo covecji zivot moze opisati sa par recenica...I da je to samo jedan tren.

Cak ne postoje reci koje mogu opisati neka osecanja koja prozivimo,a tako lako na njih zaboravimo...

Na primer,od rodjenja.

Ne sastoji se od savrsenog porodjaja i prvog placa.

To traje:upoznavanje roditelja,vodjenje ljubavi,trudnoca,svaki mesec ponaosob,strah na dan porodjaja,porodjaj,osecaj majke,ali i svih ostalih,tu negde i prvi plac i prvi osmeh,pa briga o detetu,danonocno bdenje,ljubav u vazduhu...

Tek onda sledi prvi dan,pa drugi i tako redom...

Kad prodje prvih 365 dana,vec je lakse.

Tad se uglavnom razmislja o drugom detetu,pa opet sve u krug...

Kad se i to navrsi krecu jaslice,pa vrtic,pa skola...

I to ne samo tako,u te tri reci;tu su stvari koje se desavaju svakodnevno...

Hladnoca,vrucine,dosada,radost,spoticanje,pevanje,uspavljivanje,ucenje,oblacenje itd...

Kad se navrsi 14 godina(od kojih  5110 neponovljivih dana!!) krece srednja skola,nova upoznavanja,prve ljubavi,prijatelji,razocarenja,tuge i radosti...

I tako dalje,i tako dalje...

Sve do onog trenutka kad pocnemo sami da kreiramo zivot.

Postajemo umetnici i dobijamo mogucnost da svojim cetkicama,najneznijim na svetu,bojimo neciji zivot.

Svaki tren je prica za sebe...To je ono u sta najjace verujem.

U trenu mozemo biti najsrecniji,ali u trenu mozemo i izgubiti zivot.

Mozemo i neciji upropastiti,slucajno ili namerno...Trenuci su presudni.

I nikada necu moci da sve te trenutke 'nabacam' i kazem da se zivot sastoji od radjanja,odrastanja,starenja i smrti.

To je,nekako,previse povrsno.

Pogledaj onaj osvetljen prozor! Uvek me uzbudjuju ta svetla u noci.
Možda se poradja neka žena? Možda je neko na umoru?
Ili neki siromašni student cita Marksa?
O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide."

(Ernesto Sabato)