Sreća je u malim stvarima

Ne umem da prezivim bez suza,ljubavi i tisine...

Lako se odrzavam i trazim samo poneki zagrljaj u prolazu :]

"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me, koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti."

(Andre Malro)

Ne boli.Ne dotice.Ne prolazi...

"Ne sudi drugome ako nisi barem mesec dana hodao u njegovim mokasinama."

 "Vernost.Hrabrost.Odanost. Jednostavnost.Radost.A i ono sto nije bitno..Psu nisu potrebna besna kola,velike kuce ni firmirana odeca.Statusni simboli njemu nista ne znace.Sasvim mu je dovoljan stap koji je naplavila voda.Pas ne sudi o drugima prema boji,veri ili stalezu,vec po tome kakvi su iznutra.Psu nije bitno da li si bogat ili siromasan,obrazovan ili nepismen,pametan ili glup,lep ili ruzan..Daj mu svoje srce i on ce ti dati svoje."

Vec su i senke na mom zidu umorne,tinjaju i gase se polako...

Moj Maleni decace,ostavimo teske sapunice za neka nova zivotna doba..

A do tad samo-sanjajmo...

JEDNOM DAVNO GRUPA ZABICA JE ORGANIZOVALA TAKMICENJE.ZADATAK JE BIO POPETI SE NA VISOKU KULU.DOSLO E MNOGO GLEDAOCA KOJI SU ZABAMA DAVALI PODRSKU.TRKA JE POCELA.

Medjutim,niko od prisutnih nije verovao da ce bilo koja od zaba uspeti da se popne jer je kula bila visoka.Negodovali su i odmahivali glavama:"Joj to je naporno,nikad necete uspeti!!"

Zabice su jedna po jedna pocele odustajati.Sve osim jedne,koja se penjala.Jednostavno nije htela da odustane bez obzira koliko su gledaoci negodovali i prognozirali los zavrsetak.

Na kraju su sve zabe odustale,osim one jedne,koja se popela na sam vrh kule.Neko joj je prisao i pitao otkud joj tolika snaga.

Ali tada se pokazalo da je zabica-GLUVA.

Pouku izvucite sami... :) 

"Kuće – kutije nasukane na visoke
nasipe. Red belih zuba pred mirnu
plimu tela. Vetar dubi svoju prtinu
kroz plitke ulice, lagano klizi pored portala
usnulog drveća. Svetlost isparava sa
vlažnih pločnika, obavija se oko

uspravnih skeleta ulične rasvete.
Buka prometa narasta brže – ravno-
merno talasanje muklih boja – nastanjuje
blizinu, putuje dalje, preko krovova, ka dalekom
kutku tame gde se nečujno preliva u milinu.
Ustati od stola. Izaći napolje. Šetati se

oko zgrade, probajući novu travu. Ne
misliti ni na šta. Žmirkati ka suncu. U daljini
slutiti hladni zavet šljunka. Nevidljivim
mastilom zapisati raspravu ptica. Nikakvog
života, ni pre ni posle. Samo negde, u
zakulisju krhke konstrukcije sećanja  
– iskre, koje drže i vode kroz vazduh.
Dan je staklo. I noć je mak. Reči su tragovi
pustinjskog peska. Dela – semenje žita
oduvano u prazninu. I grad, svetli
nanos spušten u glas koji tiho traje
dok mu iz ruke u ruku premećeš udaljeno vreme."
 

Otkad znam za sebe znam i to da sam i u najboljim stvarima na svetu umela da pronadjem trunku prasine koja bi ih ucinila nesavrsenim.

I uvek sam u sve lepe stvari sumnjala,govoreci sebi da ih ne zasluzujem i da cu ih kad-tad izgubiti.

Desi mi se,tako,ponekad,da placem kao kisa,i da me nesto uzasno i jako boli,ali me pokori navika za osmehom-ona kojoj me je majka ucila jos od najmladjih dana...

Njene price "sve lose stvari ostavi u kuci,a na ulici tasnu na rame i osmeh na lice" tipa,oduvek su za mene bile tako svete i velike,da ih i sad,kad mi ih ona vise ne ponavlja smatrajuci da sam ih odavno naucila,sebi ponavljam zeleci da nesto tako snazno i ja jednog dana izgovorim.

Ali me isto toliko i bole,jer kad god imam potrebu da placem i da suze nikad ne prestanu-dodje osmeh i opet cutim,nakupljam...

Mnogo puta su me  u zivotu ljudi ponizavali.I nikad nisam digla ruke od sebe,uvek sam tezila visem i smejala se na svaku grubu rec...

Okretala drugi obraz,sto bi rekli,a u sebi se iznova i iznova lomila na milion komadica...I svaki put bi neko novo lice,koje bih ja primila u srce bezuslovno i pruzila mu puno poverenje,razbilo sve u meni i ostavilo me praznu...

Od neke svoje cetvrte godine verujem u bajke,posebno u svoju u kojoj imam par pravih drugarica i princa iz snova.

Tek sam u cetrnaestoj,kad mi je muskarac prvi put slomio srce,shvatila da princa necu docekati.

Ovo za prijatelje,shvatam iz dana u dan.

I jos uvek savetujem druge,moji su saveti nezamenljivi,ali ih sama ne slusam..

Jos uvek dozvoljavam sebi da svakog dana placem zbog neke sitnice,zbog propustene sanse ili ignorisanja od strane "najboljih drugarica".

I opet se setim svoje majke,sa njenim "najbolji prijatelji ne postoje..."

U stvari imam jednog jedinog,i to je upravo ona,i sve dok nju imam nikada necu moci da kazem da sam sama na ovom svetu...

(Inspirisano cicilinim postom i casperinim komentarom...U zelji da iskazem NESTO...)

Sta je sumnja? Osecaj koji nas tera da trazimo ono sto ne bismo hteli znati.(De Flers)