Sreća je u malim stvarima

Spoznaja.

Generalna — Autor tuzna @ 16:21

Potrebne su godine i godine da shvatiš, da konačno prihvatiš nešto što ti drugi govore, da prozreš suštinu i slično..

Kad se osvrnem za sobom, volela bih da sam mogla bolje i drugačije, ali sada znam da me je svaki od tih pogrešnih izbora doveo baš tu gde sam. Na pravo mesto, za korak bliže onome što duša želi.

Potrebne su godine da počneš da budeš ponosna na svoju ''tešku'' prirodu, na to što ne daš na sebe, na to što možeš sa svakim ali ne želiš. Počneš da biraš društvo sa kojim se osećaš spokojno, makar to društvo često bila ti sama. Počneš da pišeš u drugom, umesto u trećem licu, i znaš da si sve bliža prvom. Onom najvažnijem.

Prestaneš da plačeš za svakim, a počneš da žališ sa merom. Zrelo poželiš sreću prošlosti, umesto da mrziš i prezireš. Okreneš se sebi i konačno shvatiš čuvenu majčinu:''Kad unutra sve bude u redu, i spolja će.''

Naučiš da ti nije svako prijatelj i da je tako bolje po tebe. Zahvalna si za svaku lošu i depresivnu epizodu koje su bile preteške, ali su te vodile na pravo mesto-u centar Sebe...Da shvatiš da najzanimljivije devojke u zadimljenim noćnim kafanama nisu one koje se žene. Da se konačno ponosiš sobom što nisi jedna od njih. Da ne zameraš sebi sto propuštenih afterpartija. Da voliš sebe jer maštaš, čak i kad ne pišeš. Da kažeš Hvala za sve loše od čega te je život sačuvao. Da zagrliš porodicu koju nikada nisi obrukala.

Zastaneš. I pogledaš veliki deo života koji se završava. Počinje novi. A ti srećna jer si spremna za sve veliko što dolazi. Osvrneš li se za sobom, tu su. Lica koja te vole, strepe i spremne noge koje te čekaju ako se spotakneš. Da te svom snagom šutnu natrag. U prve borbene linije. Da bez straha kreneš u suočavanje sa čime god..Jer i kad si sama, nisi. Odrasla si i sada znaš ko si i gde si se zaputila.

I konačno, sva vrata se pred tobom otvaraju. 


Na pragu decembra

posveceno — Autor tuzna @ 19:37

Ležim ušuškana u vuneno ćebe veličine bračnog kreveta, uvijena kao palačinka, smešim se i..dišem.

Prođe nam, skoro, i 2017. Ostade još mesečak dana, uredno isplaniranih, do štampe novih kalendara, svežim mastilom ispisanih brojeva i slova, nekim redosledom napakovanih na šarenom papiru..

Kad se osvrnem za sobom, ne mogu reći da ništa nije drugačije. Koliko god drugima na pitanje:"Šta ima novo?" Odgovarala sa:"Ništa", ne mogu reći da mi je 330dana prošlo ni u čemu.

U tu dugačku 2017 stao je, najpre, jedan prvi rođendan, jedno prvo "Teto" upućeno meni, jedan mokar, balavi poljubac koji baca senku na sve ostale poljupce do kraja života, kamoli godine. Bilo je tu upoznavanja i razaznavanja.

Otkrivanja sebe i drugih. Opraštanja sebi i opraštanja od drugih.

Bilo je, tokom proleća, ozbiljnih uspeha, tokom leta prestignutih ličnih rekorda, bilo je piva, tamnog i crvenog, jesen je donela neočekivane ljude, jedno kumstvo, isprobanu meksičku kuhinju, manje putovanja po svetu a više unutar svojih grudi, kopanja ali i krpljenje starih rana, nove početke i nove navike.

Zima uskoro počinje a već najavljuje svetlo proleće, kongrese, nove hobije, nepristajanje na manje od onoga što zaslužujem.

I ništa na svetu me tako ne raduje, kao predstojeća dvehiljadeosamnaesta, jer znam da će biti presudna, odlučujuća, neizvesna a ipak svetla, kao vatromet, kao preporod, kao ljubav.

I ni na šta na svetu nisam tako ponosna kao na sebe od jutros, kad sam zagrlila majku tako jako, silno želeći da joj do srži prenesem svoju zahvalnost i ljubav i rekla joj:"Hvala ti, što se uz tvoju pomoć osećam fenomenalno u svojoj koži."

Jelku ćemo kititi svi zajedno, trenutno nas je šestoro, lepićemo silikonske pahuljice na prozore, gazićemo nepojedene komadiće plazme po podu, radovaćemo se ostvarenju svih snova, zajedničkih i pojedinačnih i ništa nas nikada neće razdvojiti. Jer, "tu će tvrđavicu malo teže srušiti...To im je izvan dometa"...


Prošlo

posveceno — Autor tuzna @ 12:21

Rekao je-možeš li ime da ponoviš, nisam ga zapamtio.

A oči?-pitala sam.

-Oči su ti zelene...

Razgovor teče besmislenim tokom dok ponavljam kako se zovem, nepoznatom dečaku koji me ruku pod ruku prati do zgrade. Temperatura je u minusu, na satu je pola četiri izjutra i beogradske ulice su puste. Nudi mi jaknu jer sam obukla kaput preko košuljice, u sred novembra..

Par minuta kasnije, nasmejana se rastajem od njega i ulazim u topao stan. Osmeh me drži još neko vreme. Lepo je to ispraćanje do kuće. Bez taksija, gradskog prevoza ili buđenja roditelja u nevreme.

Lepo je znati da je neko izdvojio par sati svog života da biste vi stigli bezbedno kući. Greje iznutra.

Sutradan se život nastavlja. Dečak smeđih očiju verovatno će naći neke druge oči. Ja odlazim na trening, pa završavam još jedan projekat.

Bežim od misli. Nisam li dovoljno interesantna? Ko će ga znati. Sebi jesam. Umem divno da volim. Da pišem. Da se uživljavam u ljubavne romane i čitam poeziju kad treba da radim nešto važnije. Umem da maštam, slušam i mazim. Umem da čekam. Ali ne predugo. Umem da dramatizujem i najbanalniju scenu. Da je učinim čarobnom. Nezaboravnom..

Vikend je, kao i svaki, proleteo. Nedelja je, podne. Grad je ponovo prazan. Mi smo na okupu i srca su ponovo topla. Ta temperatura koju porodica izaziva u našim srcima nikad se ne hladi...

Kao ni utisci koje neki ljudi ostave na nas.

Dovoljno je setiti se slučajnog dodira smrznutih ruku, zadrhtati i osmeh je tu. Vikend je već za nijansu manje tmuran..

 


Šok

Generalna — Autor tuzna @ 12:43

"Zašto si ga ostavila? Pa prešao je 1000km da te vidi!"

-"Da, a usput i da mi kaže da me je prethodne tri godine smatrao zabavom, da mu nikad nisam bila na prvom mestu. Da iskoristi svaku moju grešku da viče na mene. Da mi kaže da ne zna o čemu da priča sa mnom kad poželim razgovor..."

"Pa šta? Svi muškarci su takvi. Danas ćeš teško naći drugog..Mnoge žene ostanu zauvek same."

-"I ti zaista misliš da je to razlog da čitavog života budem nesrećna?"

 "Pa...da...ovaj..."

 

 

Au.

Svet je stvarno otišao u Honduras. 


Ono kad ne možeš da dišeš od sreće.

Džejms Bond, 

rani jutarnji sati

i dve kamere neumorno trepere.

Premošćuju daljinu između dva srca

i neke pišljive kilometre.

Njegov obraz

koji se presijava zajedno sa scenama na filmu.

I prosto osećaj ispunjenosti,

kao-tebe sam čekala čitavog života,

kao-nikada nisam bila ovoliko srećna,

i kao-neka su svi ljubomorni,

o tom ćemo drugom prilikom,

kao-jedva čekam da mi dođeš,

vodiću te svuda, a najviše u svoj zagrljaj.

Tu, gde postoji mesto samo za moju

ludu, istripovanu glavu

gde se bubice smiruju i uzimaju godišnji odmor,

a srce lupa i treska, hoće da iskoči.

I od sreće

grudni koš se skuplja

trese kao rastegnuta opna

i vazduha nema.

Ne mogu da dišem.

Koga briga, dok imam tebe?

Disaćemo na smenu

za oboje. 


Sve što kažeš može biti upotrebljeno protiv tebe.

Generalna — Autor tuzna @ 16:46

Hronično sam razočarana ljudima. Tu dozu preobimnog egoizma, bespotrebnog cinizma i zla ne mogu sebi da objasnim ni uz najbolja opravdanja.

Kao besni psi ujedaju druge da sami ne bi bili ujedeni.

Postalo mi je smešno. Sedim sa strane, zavaljena u neku ekstraudobnu ljuljašku i pravim se da slušam. Kad baš mora. Kad ne mora, nisam tu. Ni ne gledam.

Samo mi se ponekad desi da uključim mozak, kažem par reči jer me količina gluposti preplavi i natera da ispljunem loše ljude kao košticu ribe koja je zapela u grlu. Da, baš tako. U pitanju je borba za opstanak, a ja ću u ovakvom okruženju teško preživeti. 


"Bez tebe drveni konjići tužno stoje''

Naš najveći problem je što mislimo da je ono drugo suviše dobro i da se ne zaslužujemo.

Najveći problem i najveća nagrada.

Kad si ti mene istrpeo kroz sva tripovanja, izmišljotine, drndosanja, dosađivanja, na moje: ''Ajde idi, nađi bolju'' odgovorio sa:''Bolja ne postoji'', možeš da prođeš :) 

 Pitaš me zašto ćutim. A kako da ti objasnim želju da ležim  šćućurena na tvojim grudima dok Balašević odzvanja sa zvučnika? Kako da ti objasnim da daješ smisao smislu, a da ne zvučim patetično? Kako da ti dočaram zagrljaj ako su tvoje ruke 1334km daleko od mojih?

Prokletih 1334. 

Dođi, iz plave boce se pojavi, bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje. Čudo moje


"Ja sam čovjek s mnogo problema, a pretpostavljam da sam većinu sam izmislio."

o meni.... — Autor tuzna @ 23:02
  Rekoh mu jednom: "Ne daj mi da odem ljuta na spavanje... Izgubićeš me.''

I'm hard to love.

o meni.... — Autor tuzna @ 20:28

Jebi ga.

Najbolja sam na svetu dok sam iza svojih zacaranih zidova.

A onda naidje neko, dune i srusi ih kao kugla cunjeve u kuglani.

Tako ogoljene duse, ne znam sta cu pre. Zgrnem je onim sto mi prvo padne pod ruku, a onda se branim svim silama.

Tajna je u zagrljaju.

Ako i tako ratobornu uspes da me zarobis rukama, spustajuci me na svoje grudi, tvoja sam.

Ako ne uspes, zidove cu opet izgraditi, ali cu, bojim se, tesko skupiti sve komadice srca po drugi put. Ono je sada u tvojim rukama. 


You complete me.

Ne uspevam da dođem do daha.

Obrazi bole od smeškanja u okruglu kamericu satima.

Uništiće me ljubav, i neka će. Prvi put u životu zaista želim da me nešto takvo uništi.

45 dana. Counting down.

Njegov petogodišnji brat s kojim se gnjavi, meki obrazi i način na koji opisuje naš prvi poljubac:

''Čelo o čelo, nos o nos. I tu smo. A onda sam čuo da ti srce ubrzano kuca i osetio da sve teže dišeš. Tada sam shvatio da si ona prava.''

Feels right.

Feels safe and cosy.

Feels snug.

Tonight, instead of pharmaceutical chemistry, i need his arms.

More than ever. 


1 2 3 ... 46 47 48  Sledeći»

Powered by blog.rs