Sreća je u malim stvarima

"Ja sam čovjek s mnogo problema, a pretpostavljam da sam većinu sam izmislio."

o meni.... — Autor tuzna @ 23:02
  Rekoh mu jednom: "Ne daj mi da odem ljuta na spavanje... Izgubićeš me.''

I'm hard to love.

o meni.... — Autor tuzna @ 20:28

Jebi ga.

Najbolja sam na svetu dok sam iza svojih zacaranih zidova.

A onda naidje neko, dune i srusi ih kao kugla cunjeve u kuglani.

Tako ogoljene duse, ne znam sta cu pre. Zgrnem je onim sto mi prvo padne pod ruku, a onda se branim svim silama.

Tajna je u zagrljaju.

Ako i tako ratobornu uspes da me zarobis rukama, spustajuci me na svoje grudi, tvoja sam.

Ako ne uspes, zidove cu opet izgraditi, ali cu, bojim se, tesko skupiti sve komadice srca po drugi put. Ono je sada u tvojim rukama. 


Motivacija.

o meni.... — Autor tuzna @ 20:15

Umesto uvoda, priča o Teriju Foksu.

 

Gledam ovaj video po treći put, sedeći obema nogama na udobnom kauču, u toploj sobi u najlepšem gradu na svetu. Sita i srećna. Zdrava.

Hvala ti, Bože.

Blagosloveni bili oni koji moraju da prođu kroz onako nešto, a uspeju da sačuvaju veliko srce i osmeh na licu.

Hvala Ti. 


DZ.

o meni.... — Autor tuzna @ 23:10

Neko me je upitao danas kakav mi je bio dan.Skuvala sam šolju prejake kafe, otvorila knjigu iz fiziologije na 40. strani, poklonila se i počela da pišem. 

D mi je poslao poruku da me voli, a zatim odveo svoju devojku na večeru. 

Koleginica me je grlila deset minuta uz želju da me neki muškarac voli onoliko koliko me ona voli. Mislim da je to najiskrenija čestitka koju ću dobiti za Dan zaljubljenih ikada.

Sad čitam kako je On Njoj čestitao, i kako je nečija tetka dodala-moja dečica.

Ja sam šest meseci čekala iz vojske spavajući u njegovoj majici, dve godine bojevala njegove bitke i bila muškarac u vezi, organizovala događaje koji su mu bili ''najlepši u životu'', kupovala skupe poklone, jeftine poklone, pravila poklone, ljubila gde boli i krpila njegovu napaćenu dušu dok mi nije prekipilo. Ipak, nikad nisam bila ta koja se uklapa u šablon ''dečice'' jer sam, iako poštujući njegovu rodbinu kao svoju, uvek jasno postavljala granicu između ''moje'' i ''tvoje''. Iz kog razloga bi, zaboga, njegova tetka mene nazivala svojim detetom? Ima ih već troje. Nisam bila slatkorečiva, nisam poltronisala, i baš zato sada ovde sedim

sama kuvam svoju kafu

sama ispijam gutljaj po gutljaj

sama sam obišla dva tržna centra, od radnje do radnje, i kupila sebi gomilu poklona.

Sama ću spremiti svoj doručak, svoju romantičnu piletinu u slatko-kiselom sosu

i nikada u životu neću biti

voljenija. 


One day can change everything.

o meni.... — Autor tuzna @ 22:12

Dan treći. Plakala sam joj na ramenu čitavih pola sata. Mazila mi je nos i ponavljala kako sam slabić i da moram biti jača u životu.

Pokušavam da se naviknem na činjenicu da ću morati da nosim naočare. Glavobolje će prestati, izgledaću pametnije.

ON me je pitao da ga upoznam sa drugaricom. Upoznala sam ih. Već se zaljubio.

A ja nikako da izbacim iz glave činjenicu da, ma koliko se trudila, nikome nisam dovoljno zanimljiva da poželi da ga neko upozna sa mnom.

Briše mi suze i vodi me na picu. Nikada neću biti mršava i voljena. Nikada neću prestati da patetišem.

 


Lutam kao mesečar preko krovova.

o meni.... — Autor tuzna @ 00:35

Skakućem posmatrajući svoju senku koja se igra po komšijskim zidovima.

Okliznem se ponekad, ali se zadržim za nadu, skočim više ili puzim do odredišta koje je svake noći drukčije.

Sanjala sam noćas baku i predivno mirno more na kom smo se lelujale u nekom čamcu. Onda sam pokušavala da upalim svetlo pritiskajući redom svaki od petnaestak prekidača, ali nijedan nije bio odgovarajući.. Rekla mi je da se okanem toga i legnem da spavam.

Asocirala sam to sa svojim životom, stojim na raskrsnici ali mi ni na jednom semaforu nije zeleno. Osvrćem se, tražim alternativni put, ali nema mi druge-ili ću protrčati kroz crveno, ili ću zauvek ostati tu. Da spavam. 


Malo vina, malo dima, puno tuge u očima

o meni.... — Autor tuzna @ 01:44

''Nekad reči tako malo znače.'' 

Noćas, na primer. Ovaj post počinjem rečenicom:,,Trebalo bi da sam najsrećnija...'', ali nije me briga šta bi trebalo i koje su moralne norme ovog odvratnog društva u kom živim, jer to očigledno nije slučaj.

Zapravo, ne znam ni šta bi mi značilo noćas...Mislim da sam pala ispit i zeznula nekoliko drugih. Videla sam nekog posle šest meseci i smejala se u kameru puna tri sata. Sviđa mi se ono što mi govori, prija mi njegovo društvo. Ipak, sve više verujem u to da nisam osoba zbog koje bi neko kupio avionsku kartu i prešao 1344km preko okeana.

*

Mislim da sam prilično umorna od igranja raznih igrica. Smešim se prijateljima iako nisu u pravu, jer ne mogu da ih ubedim ds greše i da se velike životne odluke NE SMEJU doneti u dvadesetoj godini, trpim one važnije od mene jer im ni ne pokušavam objasniti da ocena nije merilo znanja, gutam svoje neuspehe i tim knedlama od nagomilanih bujica emocija gušim one koji reše da me istrpe.

Ne bih volela da nešto pogrešim, ne smem da se opustim, ko zna šta će pomisliti.

Sad ćuti, sad pričaj.

Čije smo to marionete nesvesno postali? Ko nam vuče konce, i to ka ponoru?


*

Ne želim da pobedim u igri, jer to ne ide tako. Nagrada je pokajanje, tuga i griža savesti koja pritiska grudni koš i onemogućava disanje. Želim da neko dođe i otvoreno kaže da ne poznaje pravila igre niti želi da ih upoznaje ili postavlja svoja. Želim da ostavim mamu na miru, umesto što je zovem uplakana svakodnevno tražeći empatiju u zvuku njenog glasa, i da mi nemire savlada ta čuvena srodna duša.

Želim da želim da želim.

Ko zna, možda se i ostvari. 

 


Osoba koja brine za svakoga,i sve pokušava usrećiti,obično je najusamljenija osoba na svetu.

o meni.... — Autor tuzna @ 19:34

Ko sam?

Šta sam?

Do kada sam? 


I wanna marry Tony Soprano.

o meni.... — Autor tuzna @ 21:00

 

 

 -Čudna si.Uvijek.Zar ti to ne smeta?
-Ne.U redu je to što se ne uklapam,i takvi su potrebni svijetu.Da nema nas ne bi se ni znalo tko se uklapa,a tko ne.Ne mjerimo se mi prema običnima,već oni prema nama.

 

Onaj osećaj kad se osećate odbačenim od čitavog sveta.

Volela bih da sumiram 2011., iako mi je prošla kao jedan dan.

Mislim da sam se promenila malkice, ali ne skroz...Postala sam manje otporna na talas jednoličnosti, ali ne sasvim...

Ulenjila sam se. Imam obaveze ali ne i petlju da se uhvatim u koštac s njima. Godina koja sledi jedna je od najbitnijih u mom životu. Odlazim iz grada koji, koliko volim-toliko želim da napustim... Postajem brucoš(kinja?), i tako dalje.

Nisam sigurna da je išta u mom životu onako kako treba da bude.

Izašla sam iz svih zajednica čiji sam član bila. Trenutno sam član jedino svoje porodice i tu mi je najlepše. Shvatila sam da najbolje drugarice ne postoje, ali da bih ipak volela da nađem jednu koja je ista ja, da imam s kim da oplakujem ovaj sivi svet.

Sve je ovo nekako bljak. Ako nemate dovoljno novca ne možete da živite. Možete stojati pred nekim vratima i obasipati ih lepim rečima, neće se otvoriti kao u poslovici. Ali ako ih podmažete nekom hiljadarkom(govorimo o moneti EU naravno) otvoriće se lagano i pritom će i ona dobiti usta i davati vama komplimente. 

Prvo.Volela bih da budem sama neko vreme,a ovaj blog uvek ispuni ono što napišem, pa-eto.

Drugo. Ne želim dečka koji će me paziti kao kap vode na dlanu. Želim jednog Tonija. Nekog inteligentnog i muževnog, snalažljivog i spontanog. Nekog ko će mene učiti novim stvarima i ko će me zasmejavati i pomagati mi kako god zna. Uvek.

Treće. Volela bih da prestanem da pišem ovako nabacano, ali šta ću kad sam i to zaboravila...A i toliko je stvari koje bih da vam ispričam. Kao da je nekom, pored njegovih problema, bitno i ovo nekoliko mojih.

Nije ni bitno. Ako vam dosadi, prestanite da čitate.

Isto tako, ako ćete pročitati nekako površno zaobilazeći suštinu onoga što sam htela da kažem, komentarišući kako lupetam ili nešto treće, zapitajte se zašto uopšte i čitate.

Ja sam ionako neka čudna vrsta koja bitiše na marginama ovog sveta i koja bi, da ima izbora, odavno s njega elegantno sišla i preselila se na neki bolji.

Gorčinom zar već obuzet?
Beznadje ti je dno?
 (O otkud nadje baš sve to
 što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
 Okrećeš ko' nekad, pre.
 Gle: lišće pada na tle.
 (Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
 Iz rane iščile lek.

 Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek. 

 


Make me a cupcake. I'm 18.

o meni.... — Autor tuzna @ 00:19
Hoću da šetamo pored reke i da imamo crnog mačora koji će spavati na kolekciji Koeljovih i Andrićevih khjiga, odmah pored Balaševićevih albuma koje ćeš mi pokloniti za dvadeset sedmi rođendan uz plišanu ovcu-privezak za ključeve i dve karte za krstarenje Mediteranom.

Sa mnom je naporno. Ja sam sve već isplanirala. Najneočekivaniji poklon očekujem deset godina unapred.Moraćeš da budeš stvarno poseban. Moraćeš stvarno, stvarno da se trudiš.

Hoću da nedeljom uveče jedemo sladoled na ogromnoj terasi sa pogledom na planine. U svako doba godine. Hoću da vodimo ljubav u potkrovlju. Da živimo u Beogradu. Da sviram harmoniku.

Da imamo kuću sa bež nameštajem. Da miriše na bebe. Da nosim riblju kost. Da imam jako mršave prste i braon nokte. Canon aparat i hiljadu slika u njemu.

Hoću ponovo da pišem kao luda. I da se smejem kao još luđa. Hoću da putujem u Pariz. Da nosim odeću sa cvetićima. Da slušam balade. Da se smejem puno i da plačem još više.

Želim.
Mogu.
Hoću!

1 2 3 4 5 6 7 8  Sledeći»

Powered by blog.rs