Sreća je u malim stvarima

Pravi džentlmen ćuti i uživa. (II)

Moja bajka — Autor tuzna @ 10:01

Ne znam da li se više zaljubim u tebe kad mi poželiš dobro jutro, ili kad se satima uveče dopisujemo o najrazličitijim stvarima dok nas oboje ne svlada umor. Ne znam mrzim li više 1344km koji nas razdvajaju, ili tvoju hladnokrvnost kad me obuzmu emocije. (Da, znam, to je zabranjeno... Na sreću, maštanje nije.)

 Posle jučerašnjeg susreta u glavi mi je samo pitanje-Kakav sam utisak ostavila? Kada te pitam da li sam dosadna, kažeš mi da si često imao želju da samo ležiš kraj mene i slušaš kako pričam. O čemu, pitam te.''O čemu god.''

 Ne znam kako da objasnim zajedničkim prijateljima zašto želimo da provodimo vreme odvojeno od njih, a nismo se zaljubili. Tebe sve to zabavlja, sve dok imaš društvo. Pitam se da li da ti kažem sve što želim. Bojim se da će biti kasno. Imam samo par dana, a onda ponovo odlaziš.

Kad razmislim, sve moje ljubavi se svode na ispraćanja i dočekivanja. Pitam se hoće li me neko dovoljno voleti da ostane.

Ne volim kad pričaš o bivšoj devojci, ali ti to nikada neću reći. I tvoje i moje bivše stvari su slične, samo ja više nemam potrebe da pričam o tome. Prošlost je prošlost, ljubav je prava samo onda kada je prva.

*

Otići ćemp na reku, želim da ti pokažem svoj omiljeni pogled na hidroelektranu. Sada ne znam da li je dan ili noć. Možda je neko međuvreme, kad se vraćamo pripiti iz grada taman toliko da nam iskrenost savlada jezike i pusti mašti na volju. Tada bismo mogli da vidimo i noćna svetla, i svitanje. Ne pitaj otkud mi sve te ideje. Moj najveći problem danas je što čak znam i kako ću se obući, i šta ću reći.

Hoće li me tvoja maštanja preduhitriti?

Maštaš li o meni uopšte? 


Let the sky fall.

Generalna — Autor tuzna @ 12:21

Ustala je iz peska koji joj je napunio odeću, isprljao kožu i lice, pomutio misli i skrenuo želje i maštanja, ambicije, nadanja.

Prvo puzeći, zatim koleno po koleno, vrhovi stopala, pete.

Stoji.

Sama.

Bez pomoći drugih.

Uostalom, kojih drugih? Kako to u životu biva, svi koji vrede su tu, a ipak negde daleko, ostalih nema. Na najavu prvog talasa razbežali su se u mišje rupe.

Udiše vazduh prvo bojažljivo, zatim sve dublje i dublje.

Diše.

Osmehuje se.

Uprkos prljavštini bola i neuspeha, zubi blistaju na prolećnom suncu.

Uspela je.

Uspela. 


Ako se sretnemo nekada, obavezno mi moraš pričati kakav je osećaj voleti nekog drugog.

Moja bajka — Autor tuzna @ 21:19

Ponekad ne mogu da učim.

Ponekad sednem, tako, i skuvam petu kafu tog dana, duplu. I razmišljam. Prekršim sva obećanja pa u kafu umočim komadić čokolade. I dok se čokolada rastapa po mojim prstima, izmišljam te

Sigurno imaš tamnu kosu, nikad me nisu privlačili svetliji. I ne možeš da je središ. Trudiš se da napraviš nešto, ali ti ipak preostaje da samo izađeš iz kuće tako čupav i prirodan.

Nisi po meri ostalih. To znači da imaš previše kriv nos ili previše sitne oči ili prevelike uši. Nešto što bode oči masi meni je preslatko. Upravo mi je palo na pamet, možda imaš previše krupne oči, a kosa ti je kovrdžava i odstupa ti od ostatka tela. Ne štima u očima običnih posmatrača koji ni ne pokušavaju da ti zavire u dušu unapred ti lupajući etiketu.

Veruješ da se prava ljubav dogodi na prvi pogled, e tu ću te ja demantovati za par godina. Možda desetak. Zavisi. Nećemo se, slepi, ni primetiti u početku. Sudbina će uporno pokušavati da nas spoji, ali ćemo ostati neutralni na njene udarce. A kada ona odustane, tvoj levi štrčeći pramen će bocnuti moje desno suzno oko i pitaću se kako sam do tad i mogla da živim bez tebe.

Nećeš mi laskati. Zašto bi? Ti već sada živiš u svom svetu. Čitaš knjige u nekom gradskom prevozu. Ne! Ne voziš se gradskim prevozom jer živiš u malom mestu koje za 15 minuta možeš da prepešačiš. Čitaš neke svetu nepoznate pisce i svaki put u tom malom mestu ipak pronađeš neku novu ulicu. Neku koju si upravo izmaštao.

Tebi nikada nije dosadno. Sa tobom nikada neće biti dosadno. Kad se umorim od svakodnevnice, zapalićeš sa mnom cigaretu i odvesti me u neku od svojih ulica. Kuvaćeš mi kafu, a ja ću tebi.

Nećemo ići u Pariz. Neće nam biti potreban. Da li te previše idealizujem? Prvi si s kojim mi Pariz nije pao na pamet u prvih 6 pasusa.  Ni Berlin, London, ovčarsko selo na zapadu Srbije, Sachsenhausen, ništa. Kad te zamislim, tu si samo ti. Zauzmeš celu sliku, blještiš. I dovoljan si. Mogla bih čak da kažem...Ispunjavaš prazninu.

 


Volim.

Generalna — Autor tuzna @ 20:59

   Volim svoje petnaestominutne pauze u kojima slušam Balaševića

žmureći i preslišavajući se

na svom mekom krevetu, koji takođe volim.

Volim kad je nekom od nas rođendan i svi se skupe na maminom svečanom ručku

a ja ih gledam preko skajpa

kusam svoju supu i želim da sam tamo 

da dodam dedi četvrtu čašu vode po redu

da se smejem čikinim forama

da popijem čašicu rakije s bakom.

   Volim kad nemam para da mu kupim poklon za rođendan

pa mu dam ono što imam

a on mi za te pare kupi nešto za Osmi mart,

jer je moja stena, moj anđeo čuvar od prvog puta kad sam ga polila kašom

kad mi je prao prvih deset dlaka na glavi

do danas kad se svađamo kao Cigani i mirimo iste sekunde

moj jedini muškarac koji me nikada neće razočarati.

   Volim kad se setim bivših ljubavi i bivših tuga

a onda me nazove komšija i kaže-ajde da gledamo komediju,

ovaj život je suviše lep da brineš o majmunima.

    Volim kad mi koleginica kupi srculence iz čista mira, od danima skupljanog džeparca,

i kad ja njoj kupim kiflu tri dana kasnije

i kad podelimo krofnu u inat dijeti, a u čast PMS-u.

   Volim kad se nadam,

kad čekam rezultate višemesečnog mučenja,

kad sam, kao danas,

zahvalna Bogu što sam živa i zdrava i...

istekla je pauza. 


Putuje mi se.

Generalna — Autor tuzna @ 12:29

Bezrazložno bih

da spakujem kofere

napunim ih cvetnim haljinicama

i svoj veliki, profi aparat(koji nemam)

i tebe za ruku(koji ne postojiš)

U ovakve krajeve

undefined 

da mirišem

osećam

ljubim te

ležim na travi i prebrojavam oblake.

Putuje mi se.

Bezrazložno,

na ovaj ili onaj

kraj sveta,

da vrištim kad mi se bubica približi

da bežim od leptira

da me čuvaš u zagrljaju

dok ispijamo četvrtu šolju čaja

da ti fotografišem loknice

dok ne gledaš.

Putuje mi se.

Da se smešim

i da dišem.

Samo

dišem. 


''Sjedi kraj mene, sjedi blize opusti se i kazi sto ti je.''

Generalna — Autor tuzna @ 21:16

Rekord oboren, 13h provedenih na fakultetu.

Dijeta prekršena, broj pojedenih rafaela nezabeležen.

Učenje odloženo za sutradan.

Sledi jedan rani shut down kišovitog pretprolećnog dana.

 Dovoljno je neprospavanih noći pred Malom devojčicom..

Velike bitke tek slede.

Valja se naspavati.

 


"Don't worry about a thing, 'cause every little thing gonna be all right."

Generalna — Autor tuzna @ 17:18

Pita me kako mi ide, prestao je da pita šta radim. Poslednjih mesec dana, svakodnevno, odgovor je isti. Čitam, prelistavam, učim, obnavljam,čak mi je i sinonima ponestalo.

''Uspećeš, znaš li to?''

I time me slama. Ne, ne znam da ću uspeti. Sve drugo na ovom svetu znam, ili se makar delimično razumem ili sam za nešto čula; jedino što ne znam je da će sve biti u redu.

Ni sada,ni nadalje.

A onda sledi njegova replika od 400 slova. Rečenice kao što su: ''Ti to možeš i moraš. Život gazi slabe koji se predaju. Ti nisi slaba, ti si moj borac.''

Plačem.

On, koji se u životu mnogo više namučio od mene, koji je ustajao posle mnogo većih padova, sada je u situaciji da mene ohrabruje, i to radi bolje nego iko.

''Divim ti se kako si posle svega uspeo'', govorim mu.

''Imao sam uz sebe jednog anđela'', odgovara. 

Osmeh.

A onda pesma.

 Ne znam kako da mu zahvalim. Posebno ne kad je tako daleko.

''Rasplakao si me.''

''Ludačo jedna. Ustaj i ne daj se tako lako ovom glupom životu! Obećaj mi da nećeš da plačeš. Voleo bih da sam pored tebe, da ti obrišem suze i zagrlim te najjače. Znaš, onako da poželimo da nikada ne prestane...''

 

 

 

 

 

 Obećavam. 


Pravi džentlmen ćuti i uživa.

Moja bajka — Autor tuzna @ 12:48

Peglam haljinu koju sam mesecima planirala da obučem za naš susret. Nisi me video devet meseci..Želim da ti se dopadnem.

Šminkam se više nego što je potrebno za pet popodne, ali uspevam da izgledam prirodno.

Hoćeš li me zagrliti kad me vidiš? Ili ćeš me poljubiti dvaput u svom maniru? Možda će sad biti nešto treće..Nešto novo.

Nalazimo se u centru grada, neočekivana je gužva i ne uspevam odmah da te ugledam. Mrštim se kroz crne okvire ali još uvek ništa. Uzimam telefon iz džepa da te pozovem, ispada mi, opsujem, a onda te slučajno ugledam. Stojiš sa moje leve strane, smeškaš se. Pitam se da li sam ti simpatična ili se samo smeješ tome što sam smotana. Uzvraćam osmehom i prilazim ti.

Imam utisak da mi se kosa lepo presijava na prolećnom suncu. Volela bih da sam opuštenija.

Ipak me ljubiš dvaput u obraze. A onda i grliš, podižeš malo iznad tla i stežeš, jako. Gubim dah, ali mi to ne smeta. Tolike neprospavane noći, uplakana jutra i dobijene ili izgubljene bitke su čekale na ovaj zagrljaj..Upijam svaki sekund sigurnosti koju osećam, svaku notu tvog parfema i smejem se. Vreme staje i ne želim da kazaljke ikad ponovo počnu da se pokreću.

Ipak, puštaš me. Prirodno crvenilo uspeva da se probije ispod debelog sloja pudera. Nije me briga. Lepa sam ti.

Odlazimo u onaj kafić, na ono isto mesto. Naručujem kafu, dajem ti osnov za šalu. Oduvek pokušavaš da me ubediš da kafa nije zdrava u onoj količini koju ja konzumiram. Odmahujem rukom. Kafa i ti ste mi najveće ljubavi ovih dana, i ne želim da vas se odričem. Osim, ako bih bila primorana da biram...

 Sam pogled na tvoje lice posle meseci treniranja prstiju po raznim tastaturama mami mi osmeh. I ti se smeješ. Smejem se, zaista, konačno. Rupice na obrazima koje nikom dugo nisam pokazala se šepure mojim licem. U jednom trenutku ću se setiti kako si rekao da imam prelepe usne. Nadam se da će tad već biti kasno za razmišljanje... 


Powered by blog.rs