Sreća je u malim stvarima

stojimo ispred kioska u centru grada

i kupujemo pet pakovanja peperminta.

takmičimo se ko će pojesti zadnji,

pa se onda ljutimo jer smo sujeverne,

da jedna drugoj ne uzmemo sreću.

a obe savršeno dobro znamo

da bismo pre bile najnesrećnije na svetu

nego da gledamo onu drugu

kako pati.

sedimo na klupici u parku

i ona

duplo manja od mene

naslanja glavu na moje rame

razmišljam

Bože, mesecima je nisam videla

da se smeje ovako, od srca.

*

sve prima k srcu, i poznaje me i previše dobro.

razumemo se pogledima,

a u detinjstvu smo bile zakleti neprijatelji.

nijedan veliki događaj u životu

nisam provela bez nje.

zapostavljale smo se, svađale, istresale jedna na drugu.

ali nikad u životu nismo bile ljute duže od jednog dana.

jer nismo u stanju.

juče se zaklela da više ništa neće da mi priča

jer ne želim da slušam o muškarcima koji povređuju to divno srce.

danas već rečenicu počinje sa ''znaš, opet mi se javio...''

smejem se

jer sam ipak srećna zbog njene sreće

i pretvaram se u uvo.

*

imaćemo sve

i pare

i kola

i bazen

i letovanja na floridi

i posao

i sreću 

i dve devojčice koje će se družiti kao mi. 

imaćemo sve

roštilj u bašti

smeh do suza

lepe cipele

i gađanje jastucima.

...a i da sve to nemamo,imamo jedna drugu.♥

bebi ulje za telo

sa mirisom jorgovana,

Mislim da znam poentu priče...

I znam kako da usrećim sebe.

Danas je jedan od retkih dana kad to znam i sa tim stavom čvrsto stojim na zemlji.

Ipak, emocije još uvek mahnito jure iz jedne polovine srca u drugu..

Više volim onu gornju polovinu.

Kad dođu do tu, osećam da je sve u redu i vredna sam, na zemlji, a opet tako divno u oblacima.. 

Međutim, češće su dole, nisko, pognute glave čuče na dnu srca,

a oko njih su one ružne stvari koje me čine nesrećnom,

i te divne emocije više od svega vole da čačnu te stvari,

pa to pecka i pecka, mesecima.

*

Mislim, na kraju krajeva, da samo sebi dozvoljavam previše slobodnog vremena,

samim tim i previše razmišljanja,

previše patnje,

previše glavobolja.

*

Bog mi je dao da sve bude onako kako sam tražila prethodnih pet godina.

Sve, BUKVALNO SVE.

Čak, da sam sama organizovala sve što bi moglo da se desi,

ne bih uspela da izmućkam nešto bolje od ovoga...

Ali, ponovo Marfi, jebi ga.

*

Smisao života je...

u svakom pojedinačnom slučaju različiti.

Neću vam reći svoj.

Sad, kad sam ga pronašla, stisnuću ga čvrsto i težiti da ga ostvarim.

Valjda ću, jednom, i uspeti u tome.

Ako i ne uspem, nadam se da će mi neko od vas pozajmiti svoj,

pa ću opet biti na pozitivnoj nuli.

Iako sam trenutno čak malo u minusu... 

Eto.

Samo sam to htela da kažem.

I da javno priznam da sam sama kriva za oscilacije u raspoloženju.

Nije ni meni lako. :D 

''sedim i čekam
da realan život uđe na vrata
zamiriše kafu iz kofi šopa
na tursku 
domaću

koju smo odavno zaboravili.
sedim i čekam
da mali život bez inteziteta
sedne pored mene na klupu
ponudi mi neki koncert na koji mi se ni ne ide
ali se lepo smešim i pravim se
da sam najsrećnija na svetu
prosto me sramota koliko se foliram
pred samom sobom.
neverovatno je kako mi nije neprijatno
jer nikad ja nisam bila ja
skoro nikad sem u paralelnom životu kome
sada mašem sa prozora voza
tu sam se smejala u jednom velikom odgledalu
tu sam spavala na jednom kauču
pokrivena. tu sam se survala na pod sa njim
tu sam teško disala,tu sam se jednog jutra najteže u životu
probudila,tu sam se bojala,tu sam ležala na parketu
tu sam čaše razbijala,tu sam jedino za sve ove male godine
osećala
volela
drhtala
i tu se više nikada neću vratiti.
jer to nije moj život, to je tuđa kutija
životna i mala
sa nepoznatim ljudima koji ne znaju
da postojim takva ja.
kad je koga i bilo briga za emocije ?
samo korpa sa odgovornostima
korpa u kojoj su poređani računi
poneki izlazak sa prijateljima
i ručak u restoranu blizu kuće.
sedim i čekam
i nikako da dođe taj moj realan život 
da me odvede na hiljaditi put viđenu žurku
u šetnju u kojoj ćemo planirati 
odlazak u bioskop ili na neku premijeru
na kojoj ću pogledom tražiti
ostatak paralelnog života
dok mi bretela haljine spada na rame
i dok igram još jednu u nizu
suludih uloga u neživotu.''

* * *

Plače mi se. Nisam tužna, samo osciliram. Nema više ljudi koji govore srcem. Sve se više ističem u masi običnih, sve više teram od sebe one koji ne razumeju moj krik. Možda je tako i bolje. Nekad je čak i lakše...Ali, kome je samoća dobro donela?

Pojma nemam.

Jedva čekam Beograd. Tamo ću sresti nekog pesnika. Budućeg doktora nauka.

Nekog ko će meni objašnjavati nepoznate pojmove, a, opet, znati da grli previše dobro.

Imaću i ja savršen život. Obećaj mi, Bože.