Sreća je u malim stvarima

Koga ja zavaravam?

Generalna — Autor tuzna @ 07:50

Opet me muci gomila gluposti...

Taman se opustim i dozvolim sebi da pomislim da je sve oko mene savrseno,eto,ide nova godina,novi poceci,velike odluke....

I onda se sve to srusi kao kula od karata na najblazem povetarcu...

Koga zavaravam?

Nisam srecna...

Iako imam najbolju porodicu na svetu i koliko-toliko sam zdrava usred svih ovih epidemija i novokomponovanih bolesti,sve ostalo mi propada...

Nerviraju me neke sitnice(poput mog izgleda,frizure,bubuljica i samopouzdanja) koje mogu da promenim,ali nemam vise snage...

Danas sam bila na rodjendanu,i desilo se par pogleda,onih ruznih,zgadjenih...

Desilo se i to da sam shvatila koliko je odvratno biti u drustvu debele osobe.

/I da,zasto je ljudima toliko tesko da izgovore to "debeo"?Ja volim da kazem debeo.Debela.Mrzim "gojazna","popunjena","punija"...Najvise mrzim "elegantno popunjena".Kako to neko moze da bude "elegantno popunjen"?Jesu li ljudi jastuci koje,za one elegantnije musterije,popunite elegantno,a za obicne ih samo popunite ili podgojite?Ljudi su debeli.Jastuci ili jakne nisu debeli.Debeli su ljudi.Debljina je bolest,"popunjenost" je samo odvratni sinonim za nju./

Zatim sam se postidela od sebe,svojih prijatelja,roditelja,citavog sveta...

Nije mi ostalo ni trunke samopouzdanja,i to niko ne moze da promeni.

Vise ni ja.

I sad,eto,sedim za ovim stolom,pomeram debele prste po tastaturi koju vec znam napamet,i pisem zeleci da me blogeri utese i da mi,kao i uvek,kazu da se sve moze resiti...

Moze,ako se hoce.

A ja necu.

I ma koliko lagala druge,sebe ne mogu.

I ne,vise ne verujem u "Ko zna zasto je to dobro".

Odrastam.

Vreme je da snosim posledice svog ponasanja.

Vreme je da tudju ljubav zasluzim,a ne da je dobijem sazaljenjem.

Muka mi je.


One

Moja bajka — Autor tuzna @ 23:35

 

Na prvo mesto ne zato sto je prva nego ne znam odakle da pocnem...M.

Upoznale smo se u prvom razredu,a pocele da se druzimo oko cetvrtog.U petom nas je sudbina smestila u isti razred,tacnije istu klupu na svim casovima,i tako nas povezala nerazdvojnom svezom,nadam se zauvek.

Nas dve smo totalno drugacije-ako ona voli crno,ja volim belo,ako su za nju sljokice za mene je jednobojno...Zato i dalje ne mogu da shvatim sta je to sto sedam godina nije dalo da se udaljimo i sto nas je vezivalo-jednu za drugu.

Sa njom sam prozivela sve...I prve ljubavi,i prve padove,i lose ocene,i uspehe na takmicenjima,i teske trenutke,i najlepse zivotne trenutke...

Bila je tu da me posavetuje u najrazlicitijim situacijama,u bilo koje doba dana i noci.Bio je tu i ozbiljnijih situacija,i ne mogu da zamislim sta bi se sve izdesavalo da ona nije bila tu da me spreci...Ja sam bila nesavrsena osoba bez trunke samopouzdanja,a ona moja savrsena savest,neko ko nikad u zivotu nije stavio sebe na prvo mesto.

Mogla bih da napisem roman o njoj,o nasim izlascima od kojih nijedan nije slican prethodnom,o trcanju kroz kukuruze koje nikad necu da zaboravim,o letovanju na kom se takodje mnogo toga izdesavalo,o mojoj ljutnji na ceo svet i njenom strpljenju i neizmernoj paznji...

Nazalost odvojile su nas skole,i time nas sprecile da se vidjamo svakodnevno i znamo sve novosti jedna o drugoj.

Ali dovoljno je da kazem da sam pre neko vece,kad sam izasla bez nje,rekla ostalima da bez nje nista nije zabavno i nema smisla..

Zatim dolazi V,ne zato sto je druga vec jer ne znam odakle da nastavim :)

Nju sam upoznala mnogo ranije,ali nismo se druzile do sedmog razreda...Tad nas je spojio sticaj okolnosti,obe smo bile razocarane u ljude i nasle smo se jedna drugoj...

Zatim je to "nasle smo se" preraslo u "postale smo nerazdvojne" i tako je ostalo do danas...

Ona je osoba koja mi takodje nije slicna,doduse vise nam se razlikuju karakteri nego misljenje...Ona je stidljiva-ja otvorena,ona sputava-ja pokrecem,i tako se nadogradjujemo :)

Toliko se dobro poznajemo da zavrsavamo recenice jedna drugoj,uvek se slozimo oko istih stvari,imamo iste uspomene i najcesce potpuno isto razmisljamo.Pred njom ne umem drugacije nego da budem svoja.

V i ja idemo u istu skolu,imamo vise zajednickih tema i ne promakne nijedan odmor da se ne vidimo.V cuti i trpi moje izlive besa i ponekad je ona previse nezna a ja previse gruba...Ali,navikle smo.:)

Zatim,ne na kraju jer je zadnja,nego jer ne znam kako da zavrsim :) ,sledi S.

S i ja smo se nekada uzajamno nervirale :) 

Ona je najdetinjastija u drustvu,nas veciti optimista i glavni Ljutko...

Ima najburniji karakter i treba joj vise od dva sata da se spremi za izlazak :)

S je neko ko uvek ume da mi izmami osmeh.

Ona je ta koja je u stanju da nas samara kad pocnemo da umisljamo,ali i da nas grli kad placemo-najneznije na svetu..

Privlaci paznju gde god da ode,ima gomilu prijatelja,i tip je osobe koji se uz sve i svakog uklapa...

Kad voli,voli najdublje sto moze.Ali se i sveti kad je povrede.

Nikad ne prestaje sa iznenadjenjima i ne ume da prestane da prica...

Ona i ja do skoro nismo pricale sve jedna drugoj,iako ne znam zasto je to tako.

Ali mi je u poslednje vreme nekako najdraza(nije stigla da mi dosadi kao prethodne dve ;)),i zauzima posebno mesto u mom srcu...


One su te pred kojima ne moram da glumim,koje me zaista vole onakvu kakva jesam,i koje ostaju kraj mene ma koliko ja u to sumnjala i terala ih od sebe.Zato ih volim.

 


Epitaf za obmanute

Idoli — Autor tuzna @ 20:29
 
Kad umrem,
tako mi je zao sto ce mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za zivota
sa vojnickih kosulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se ochi
neznije od aprila
duboko negde u vidicima
vecito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vracao u svaki zivi stroj
od Termopila do Hirosime.

Dobro zapamtite ovu koracnicu
sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vase srce
kao bajonet u vojnicke zivote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao corbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obicna kozna vreca puna kostiju
i secanja
i olova,

ali bar znam da me niko nece prevariti
jer suvise znam.

Kad cujem tisinu,
zatvoricu se u sobu i jaukacu.
Tisina je zlocin s predumisljajem,
topla i meka omcha licemerja oko vrata.

Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece
i dvolican nacin da se covek izleci od straha
i pokusa da bude jos jednom jak.


Samo,
ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje cu ponovo ici da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Hocu da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i sakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
zalosnosmesni,
neregrutovani heroj,
osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejace me
ako gospodju mater,
boze mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduce bebe bele od mleka i zuba
naucile na vreme dvolicnost ove igre
u kojoj se gomila uskomesala.
Izrugace se
sto ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i sto od iste duge krojim i shal
i vesala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo sta da se objasnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa sta,
- bar zore na njega liche.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakasnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuricem.

Ponekad mi se jos u ocima
usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni ridji brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja.

Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar:
nama su duse razroke jer gledali smo siroko,
siroko kao kraj u kome su nas okotile
matere nase ruzne i voljene
zelene od loze i kisa,
zute od sveca i cutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Sta cu ja u ovoj tisini
kad sam za nemire stvoren?
Sta cu tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukcije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo pozeli
i postao bi orao.

Nema vise oluja.
Reke odevene u kichme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodusno teku.

Nema vise oluja
u krvi zutih trava
i grana nad bivsim brzacima.

Sta mi vredi da izvirem
i svake noci sanjam da cu odlutati nekud,
kad sam izgubio ushce,
pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim suncanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje sto miruje
i to mi je sva krivica.

Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inace,
sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava
i sve oprasta.
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao basta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Sta cemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase
na oljustena lica?

Sta cemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i shumeli,
ali nakazno shumeli,
nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drvecu u kosu vezujem duge.

Ili da shirim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom rushe.

Svracao bih u jednu divnu krcmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puse.

Javno bih okolo pricao da sam toranj,
da strah za oblake znacim,
i trcao bih niz polja
da se s matorim sumama rvem.

Uopste,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane zmureci zakoracim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme skrguce
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih vecito da se borim!

A trube su pretopljene u cajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake veceri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slucajno
masu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljuste svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti
sto se ljuste kao cvetovi
iza prvih suma.

A kad me budu proneli
govorice se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njusku zvezdama pozlatio.

Ispasce
kao da nisam ziveo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj sto je rasklapao mora
i izmisljao obecane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,

i ja,
- svi mi smo na kraju posteno udeseni.
Izmislice da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali chiviluci
za susenje odranih kozha.

Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Nista mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao ostrica noza.

Ziveli smo,
i sa zivotinjskim smislom za prakticno
organizovali zanimljive programe
za telad koja cekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu cutanja
uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.
 
(Jedan i jedini,Mika)

Inspired by behappy

Generalna — Autor tuzna @ 18:27

"Један мали живот. Прошло је као трен."

Nekako se ne slazem sa cinjenicom da se ceo covecji zivot moze opisati sa par recenica...I da je to samo jedan tren.

Cak ne postoje reci koje mogu opisati neka osecanja koja prozivimo,a tako lako na njih zaboravimo...

Na primer,od rodjenja.

Ne sastoji se od savrsenog porodjaja i prvog placa.

To traje:upoznavanje roditelja,vodjenje ljubavi,trudnoca,svaki mesec ponaosob,strah na dan porodjaja,porodjaj,osecaj majke,ali i svih ostalih,tu negde i prvi plac i prvi osmeh,pa briga o detetu,danonocno bdenje,ljubav u vazduhu...

Tek onda sledi prvi dan,pa drugi i tako redom...

Kad prodje prvih 365 dana,vec je lakse.

Tad se uglavnom razmislja o drugom detetu,pa opet sve u krug...

Kad se i to navrsi krecu jaslice,pa vrtic,pa skola...

I to ne samo tako,u te tri reci;tu su stvari koje se desavaju svakodnevno...

Hladnoca,vrucine,dosada,radost,spoticanje,pevanje,uspavljivanje,ucenje,oblacenje itd...

Kad se navrsi 14 godina(od kojih  5110 neponovljivih dana!!) krece srednja skola,nova upoznavanja,prve ljubavi,prijatelji,razocarenja,tuge i radosti...

I tako dalje,i tako dalje...

Sve do onog trenutka kad pocnemo sami da kreiramo zivot.

Postajemo umetnici i dobijamo mogucnost da svojim cetkicama,najneznijim na svetu,bojimo neciji zivot.

Svaki tren je prica za sebe...To je ono u sta najjace verujem.

U trenu mozemo biti najsrecniji,ali u trenu mozemo i izgubiti zivot.

Mozemo i neciji upropastiti,slucajno ili namerno...Trenuci su presudni.

I nikada necu moci da sve te trenutke 'nabacam' i kazem da se zivot sastoji od radjanja,odrastanja,starenja i smrti.

To je,nekako,previse povrsno.

Pogledaj onaj osvetljen prozor! Uvek me uzbudjuju ta svetla u noci.
Možda se poradja neka žena? Možda je neko na umoru?
Ili neki siromašni student cita Marksa?
O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide."

(Ernesto Sabato)

 


*

Generalna — Autor tuzna @ 12:30

 

Juce je zabolelo..

"Sve je to za tvoje dobro.."

-MRZIM tu recenicu.Ti kao da nikad nisi bila dete!

Ideja o  vracanju u detinjstvo i druzenju sa snegom otpada.Moracu zimu da provedem kraj prozora,zato sto je to "za moje dobro"..

I dalje sam ljuta.Zar ne umem sama da se staram o sebi?!I zasto uvek oni nikad ne priznaju da nisu u pravu!?

Jutros je bilo lose.

Lose sam spavala,lose sanjala.I ujutru isto-smeju ti se licemerno i ljube te kao da te nekoliko sati pre toga nisu gazili uzivajuci u tvojim suzama,ponavljajuci da je sve to iz najbolje namere.

Suza je zablistala jer ja to radim,kad sam ljuta-placem.

Ali drugoj vec nisam dala da potece...

Na stranu njih,ceka me jos jedan snezni dan...

Necu im dati da mi i njega upropaste.


Dok nam snegovi tragove ne zaveju...

Moja bajka — Autor tuzna @ 18:30
 
Od onih dana kad sam se,tek izasla iz pelena,uvlacila u tri para vatiranih pantalona i batinu ogromnu jaknu,i sa sankama koje su se trapavo vukle za mnom,od jutra do mraka sankala,smejala se do besvesti;
Pa sve do 'ovih',kad sa prozora posmatram nase malo igraliste,zatrpano,tiho,prazno...
Obozavam sneg.
Ne,nije mi se desila neka velika ljubav..
Ni nesto posebno lepo,niti ruzno.
Ali je on,jednostavno,moja najveca inspiracija...
Fascinantan je nacin na koji milion tih malih belih zvezdica padne na zemlju,u najvecoj tisini...
One se ni sa kim ne bore.
One samo pobedjuju,pokrivajuci sve sto im se nadje na putu.
Kad sam bila mala,verovala sam da su u pitanju vile koje donose nadu preostalu u Pandorinoj kutiji...Padaju sa Neba,iz nekog svog carstva,zrtvujuci sebe na necijem dlanu ili kosi,
samo zeleci da poruce da na svetu jos uvek ima lepih stvari za koje vredi ziveti...
 Zato zimi redovno posmatram sa prozora,smesim se.Ko zna,mozda im nesto znaci..:)
I nikad ne prestajem da verujem.
U Carobnjaka.
Koji ce doci jednog dana,jedne zime,
i povesti me za ruku...
Na jos jedno sankanje...
 
 
...najlepse na svetu.

Blogerima

posveceno — Autor tuzna @ 18:19

 


 


Dan se ovde sporo dovlaci,kao u zoru pijanac...

Generalna — Autor tuzna @ 11:00

Mislila sam da sam rodjena da budem princeza,da imam sobu okrecenu u dugine boje,krevet sa baldahinom i princa koji ce izgledati prosecno,ali biti najposebniji na svetu...

Mislila sam da ce me cuvati kao kap vode na dlanu,da nikad necu plakati i da niko nece imati srca da me povredi...

Verovala sam da "svet ovaj i nije tako rdjav i zao,iako neko place,i samuje,i brine"...

A onda sam pocela da razvijam tvrdoglavost i inat jer su to bile osobine koje su mi pomogle da oko srca izgradim zid i ostanem hladna...

I nikad mi u zivotu taj inat nije dozvolio da popustim,ma koliko me to bolelo.

A nekad je,mozda,trebalo.

Shvatila sam zasto i kako teram drage ljude od sebe...

Shvatila sam da mrzim kad me neko procenjuje,ma koliko ta procena bila pozitivna.

Shvatila sam da se plasim da ne budem povredjena po milioniti put,i da zato cak i svoje najblize vredjam i okrecem im ledja,i glumim egoistu...

Glumim li?

Mozda nikad nisam obracala dovoljno paznje na ljude oko sebe,a to im je trebalo.

Mozda sam se trudila da sebe i svoje probleme stavim u prvi plan,dok za druge nisam marila.

Ili sam marila,ali ne zelim to nikome da priznam?

Ne odgovaram da tudje neznosti.

Previse me je ljudi izdalo,vise nikom ne verujem.

Takav je,valjda,ovaj svet.

Ili samo ja nisam naisla na prave osobe?

Ima li pravih osoba uopste?

Sta je to,'prava osoba'?Postoji li neki sablon ili ih srce prepoznaje?

Imam li sansu da se promenim,i ima li smisla menjati se uopste?

 

 


Sneg-poezija prirode

inspiracija — Autor tuzna @ 10:50

Trazila sam,trazila,trazila...I jos uvek ne nadjoh

jednu rec koja moze opisati moja osecanja zimi.

Cini mi se da nijedno "fantasticno","predivno","super" nije doraslo osmehu koji poklonim prvom decembarskom snegu...

"Fascinantno" -mozda,ali ni to.

Uvek nadjem vremena da jednostavno satima sedim pored prozora,i gledam negde u daljinu..Roze cebence,sneg i ja.


 

Tad se osetim najposebnije na svetu i imam snage za sve :)

Evo,vise nema ni kaslja,ni temperature...



 

✰  Believe in miracles! ✰


Sreca je u malim stvarima

Generalna — Autor tuzna @ 15:30

Mala devojcica se prehladila...

Kasljucanje,temperatura,pa saka lekova,caj od luka,sirova cvekla...

Ali i sneg,mamini zagrljaji,batina zabrinutost i tatino panicenje...

I Vesnine pomorandze :)

Ponekad se zapitam kako smem da dozvolim sebi da budem tuzna...

I eto :) Danas je mala devojcica nasmejana,pa vas poziva sve na toplu cokoladu,ili ti caj za one koji poste.Caj od nane,nikako luk!

 

 

 


Powered by blog.rs