Sreća je u malim stvarima

Napisala sam 52 teksta, direktno tebi upućena.

Napisala sam još bezbroj, indirektno za tebe. 

Nisi pročitao nikad, nijedan. 

Srela sam nekog tvog. Nekog, ko je do skora bio i moj. 

U tvojoj porodici osećala sam se kao u svojoj.

Volela sam ih i čuvali su me. Obeležili su mi važan deo života. 

Kaže da si sjajno. Radiš, živiš i napreduješ. 

Mogla sam biti pored tebe. 

Odlučila sam da ne budem. 

Srećna sam. 

Radi, živi, napreduj. 

Neka te neko voli bar upola koliko sam ja. 

Zapamtiću taj osećaj. 

Posle tebe sam se budila sa mišlju-Ovog ne želim u životu. Ni ovog, ni ovog... Ne želim. Nije mi bilo srce na mestu. Jer mi je kod tebe. Pre godinu dana vratio si mi zlatne minđuše u obliku srca, ali si mi srce zadržao. Neka ga.. Pametniji si. Bolje ćeš ga čuvati. Ja ću lepo živeti i bez srca. Navikla sam već. 

53. 

Džejms Bond, 

rani jutarnji sati

i dve kamere neumorno trepere.

Premošćuju daljinu između dva srca

i neke pišljive kilometre.

Njegov obraz

koji se presijava zajedno sa scenama na filmu.

I prosto osećaj ispunjenosti,

kao-tebe sam čekala čitavog života,

kao-nikada nisam bila ovoliko srećna,

i kao-neka su svi ljubomorni,

o tom ćemo drugom prilikom,

kao-jedva čekam da mi dođeš,

vodiću te svuda, a najviše u svoj zagrljaj.

Tu, gde postoji mesto samo za moju

ludu, istripovanu glavu

gde se bubice smiruju i uzimaju godišnji odmor,

a srce lupa i treska, hoće da iskoči.

I od sreće

grudni koš se skuplja

trese kao rastegnuta opna

i vazduha nema.

Ne mogu da dišem.

Koga briga, dok imam tebe?

Disaćemo na smenu

za oboje. 

Naš najveći problem je što mislimo da je ono drugo suviše dobro i da se ne zaslužujemo.

Najveći problem i najveća nagrada.

Kad si ti mene istrpeo kroz sva tripovanja, izmišljotine, drndosanja, dosađivanja, na moje: ''Ajde idi, nađi bolju'' odgovorio sa:''Bolja ne postoji'', možeš da prođeš :) 

 Pitaš me zašto ćutim. A kako da ti objasnim želju da ležim  šćućurena na tvojim grudima dok Balašević odzvanja sa zvučnika? Kako da ti objasnim da daješ smisao smislu, a da ne zvučim patetično? Kako da ti dočaram zagrljaj ako su tvoje ruke 1334km daleko od mojih?

Prokletih 1334. 

Dođi, iz plave boce se pojavi, bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje. Čudo moje! 

Ne uspevam da dođem do daha.

Obrazi bole od smeškanja u okruglu kamericu satima.

Uništiće me ljubav, i neka će. Prvi put u životu zaista želim da me nešto takvo uništi.

45 dana. Counting down.

Njegov petogodišnji brat s kojim se gnjavi, meki obrazi i način na koji opisuje naš prvi poljubac:

''Čelo o čelo, nos o nos. I tu smo. A onda sam čuo da ti srce ubrzano kuca i osetio da sve teže dišeš. Tada sam shvatio da si ona prava.''

Feels right.

Feels safe and cosy.

Feels snug.

Tonight, instead of pharmaceutical chemistry, i need his arms.

More than ever. 

Prvi put osećam pravu punoću tih reči u svojim ustima, pravi smisao koji daju mojoj svakodnevnici, pravu dubinu koja im je prvobitno pripisana.

Ali i osećam da su prevaziđene. Izlizala sam ih govoreći to gomili pogrešnih.

Sada, kad onaj Pravi stoji preda mnom, tražim bolju reč, veću, značajniju.

I ne nalazim.

Nema veze. Znam da znaš.

Čitam ti iz pogleda.

Kao da sam najlepša iako imam taj nestašni čuperak i osmeh malo više ka desno.

Kao da smo najlepši. 

 Ova noć je za cigaru sa mirisom mentola i ukusom samoće.

Ova noć je da se voli na obali nekog mora, koje nije klasično more.

Na terasi obrasloj trnjem, u tvom zagrljaju.

Još uvek sa tobom ja nisam-ja.

Ova noć je za Mesec i mene, na mojoj terasi 1334km od tebe.

Predugo sam bila sama da bih te onako volela.

Predugo te volim da bih ponovo bila onako sama.

Ova noć je za prolećnu oluju i tople pljuskove, vetar koji mi mrsi kosu dok ga psujem najsočnijim psovkama, kišu koja nam kvasi crvene majice i sliva mi maskaru niz obraze, ova noć je za ćutnju.

Hoću li ti ikad dozvoliti da upoznaš ovu mene? 

Hoću. Jer je ova noć za samoću, ali je ovaj život za zauvek.

Zauvek pored tebe koji mi šalješ pisma preko četiri države i završavaš ih sa:''Jebeš 1334 kilometara, mala, dolazim ti za 50 dana! Izdrži!''

i ubeđuješ me da mogu, što je jedino i važno,

i hoćeš da čitaš, ali ti ne dam,

ne, još malo.

U tome je i problem, zlato.

Nisam navikla. 

Sve je isuviše savršeno. I to što misliš da nisi savršen čini te još savršenijim u mojim očima.

Ponovo mašem.

Kilometri pod tvojim točkovima odnose mi komad duše.

Ostaje mi mali deo, taman toliko da preživim dok nam sudbina ponovo ne ukrsti puteve.

Ostaje zeleni krstić na crnom kanapu i malo blata po branicima.

Uspomena za prepričavanje deci ili plakanje uz vatru.

Jedno prvo i jedno poslednje.

Srećan put.

Neka te prati sva sreća na svetu.

Moj čarobnjaku sa leve strane.

''Volim te, snago moja. Nemoj nikada da zaboraviš da ću te voleti zauvek.''

Pamtim. Stežem smaragdni krstić uz boju svojih očiju.

Ponovo suzne noći.

Neka... 

Jednom ćeš Zauvek doći.  

Rešila sam da učim. Šta bih drugo?

Samo tako će mi vreme brže proći. Suze će presušiti i osmeh će ponovo dočekati svojih pet minuta.

Preda mnom stoji savršeno biće, a između nas je 1334 razloga da ne budemo srećni.

Ipak, ja danas biram da verujem da nas vreme neće slomiti. Da će nam dati snage da budemo najbolji pred drugima, a onda i pred samim sobom. Tek onda, kad ostvarimo sve ciljeve, doći će ono glavno na red: ljubav. A kada jednom počne, nećemo ostati sami više nikada. 

Dočekujem, ispraćam.

Sada sam sasvim sigurna:to je moje sudbonosno mesto. Nije park ispod Ajfelovog tornja, nije Terazijska česma ili ostaci Berlinskog zida.

Autobuska stanica.

Kad strepim i pitam se da li ćeš uopšte stići baš na taj peron.

Kad čekam, zamišljam u glavi način na koji me grliš, pucketam prste od nervoze ili popravljam kosu.

Kad se nadam da ću te osvojiti osmehom koji samo ti mozes da izazoves.

Kad se nerviram jer ću se postideti, a nisam stidljiva, ćutaću a nisam ćutljiva.

Više od osam meseci mi mamiš osmeh i motivišeš da se ne predajem u beskonačnom kovitlacu zvanom-Život.

Više od osam meseci moji prsti vežbaju da se savršeno uklope s tvojima, glava da se nasloni na tvoje rame, oči da se izgube u dubini tvojih.

Kad čekam, drhtim neprimetno i žmurim, moleći Boga da mi ovakve trenutke nikada ne oduzme.

Sada sam sigurna.

Nije Frankfurt, ni Estonija, ni Beograd, ni Miroč, ni Alpi, ni Azerbejdžan, ni Sombor, ni Zlatibor, ni Prag, ni Somalija.

Autobuska stanica.

Najlepše mesto na svetu.

Najdraže mesto na svetu.

Zagrli me.

Ovo proleće miriše na putovanja.

Stojim na terasi, naginjem se kroz prozor i udišem.

Osećam užurbanost i euforiju oko pakovanja.

Najveća želja mi je da nekud krenem noseći jedan minijaturni kofer na cvetiće sa istom takvom haljinom i parom belih cipelica.

Zatim, miris automobilskog osveživača. Čujem čak i lupnjavu vrata i paljenje motora.

 A onda...Galija...

Poneki dodir ruku i razmenjena reč.

U vazduhu ljubav i pripadanje. Pod točkovima hiljade kilometara.

Udobnost, duboki udisaji. Poneka pauza za cigaretu i zagrljaj.

Pogled kroz naočare za sunce i zvuk ptica koje cvrkuću.

 Miris sreće i miris uzdaha koji se otme uz :''Konačno.''