Sreća je u malim stvarima

,,Ćao''

Boli.

Ako misliš da mene ne steže u grudima samo zato što sam ja inicirala,varaš se.Znam da nije vreme da sada pišem o tome, znam da će mi post biti čudan i nabacan i da će me boleti kad god budem čitala, ali misli su mi u glavi, glava mi je u haosu a to sad sebi ne smem da priuštim..

Volim te. Nisam lagala kad sam ti to rekla,dok sam ležala u tvome krilu na plaži,dok si mi češkao kosu i govorio da me ne daš..Tada sam i shvatila da su to samo reči.Volim te,ali više postupcima,time što dajem 200% sebe, time što mislim na tvoje potrebe ispred svojih.Ti mene voliš samo rečima,20 puta dnevno ih izgovarajući.

Boli. Ali boli manje nego svakodnevno odbijanje i taj gorak osećaj koji sam imala, da nisam dovoljna, da zaslužujem bolje, da ću ostati zarobljena sa tobom neambicioznim, hladnim, ironičnim na sve moje emocije.

Bol razara grudi što neko, meni, koja je poslednji atom snage dala za tuđu sreću, može da kaže:,,Ćao.'' dok se raspadam pokušavajući da završim rečenicu do kraja..Biću uvek tu za tebe, govorim, želeći da ti budem potrebna makar sad, poslednjeg puta, skačući na prozor čim čujem zvuk nečijeg automobila, nadajući se da si došao, da sam to  Ćao sanjala,prečula, previdela...

Preživela sam i teža razočaranja, gore stvari me tek čekaju, i čovek shvati koliko je jak kad ode, kad se distancira od nekog ko mu svakim postupkom pokazuje da ne vredi, a zna da vredi i zna i koliko,iznutra...Proguta ponos pa kaže sebi-ja te volim, Mala devojčice, i obećavam ti da će te neko voleti podjednako..Postupcima, ne rečima..Prećutno..Neko će svaki slobodan sekund trošiti na pronalaženje novih načina da te usreći..Neko će ti jednim zagrljajem izbrisati sve isplakane suze,nataložene na duši..Obećavam..

,,Da počneš da misliš pre svega na sebe i radiš samo što tebi prija, da sebi ugađaš..To treba da promeniš..A ne da misliš kako će ko da se oseća..Sebe zavoli najpre!'', kaže moj najbolji prijatelj. Danas sam zahvalna najviše na tome što imam nekog da me šutne u dupe kad cmizdrim. Bukvalno. Da me počupa za kosu i kaže-Hajde počni da živiš punim potencijalom. I više nikad ne prestaj.


Pauza

U pauzi jedem maminu tortu sa vanilom i cimetom

pijem duplu tursku kafu

i jednom rukom listam turističke destinacije za ovo leto

na svakoj plaži sa slike vidim nas dvoje

pržimo gola leđa na mediteranskom suncu

ljubimo se pod palmama

ronim a ti me spasavaš

jer ne umem da ronim

(ali neću da priznam)

delimo 5 kugli sladoleda

jer moramo da probamo svaki ukus koji imaju

smejemo se izgorelim prolaznicima

pokušavamo da sričemo nepoznata slova

i tako

dok kiša udara o okno prozora

ispred kojeg je otvorena knjiga

sa upaljenim laptopom  

sa tobom koji uživo programiraš

1300 kilometara daleko od mene.

Ako to nije ljubav

ne znam šta jeste.

 

 

 

 


Nije slučajno

 Ne dešavaju se slučajnosti, odavno. Znaš da je nekom stalo kad te pita, a zatim satima sluša o tvojim nadanjima,maštanjima,strahovima,praštanjima. Uz tvoju pomoć opraštam sebi sve. Opraštam tebi ponešto. Beskrajnom ljubavlju teram te da budeš samo bolji. Beskrajnom strogoćom teraš me da se trgnem iz sanjarenja. Prvo se durim a zatim te ljubim.

Pogledom prelazim preko tvojih crta lica..na ekranu. Smeješ se i psuješ daljinu. U mislima ti dodirujem obrve, kapke, čelo i nos, usne. Grlim te dok ne izgubimo dah. Onako..Naše.

Gde god krenem, tu si. U mojoj sreći, u mojoj tugi, u mom uzdahu pred san, u mom protezanju pred novi dan. U mom planiranju. U mom padanju i ustajanju.

 Znaš da je tebi stalo do nekog kad nema više ljubomore, sumnje, preispitivanja, brige. Samo sreća i ljubav. Znaš da oboje možete proći sve i svašta, a iz srca ne mrdnuti. Znaš da može ljubiti druge, gledati, maštati, a da zna da nije to to jer nisi ti, nismo mi...Kada si u to sigurna, kula od karata je stabilna. Zacementirana. 

 

,,Vrati me u one dane,nek još jednom srce stane,stane od previše ljubavi

Vrati sjaj u oči moje, kunem se u ime svoje da ću te zauvek voleti'' 


Danas

Pričala sam mu da je detinjast, dok nisam shvatila da treba da budem detinjasta s njim. Blesava. Neozbiljna.

Jer smo ozbiljni na fakultetu, poslu, prema komšijama,roditeljima,pred nadzorima i uzorima, sa samim sobom.

S kim ćemo,onda,biti neozbiljni,ako ne jedno s drugim?

Moja rolnica, krofnica,zvezdica, sve moguće u deminutivu, moj Profesor, inženjer, organizator, vaspitač, sve moje nežno u ovom trenutku...A sutra?Zauvek...? 


877 dan.

Cini mi se da sam jednom rekla Kristini neki datum kad ce mi se sve u zivotu prelomiti...To svakako nije bio danasnji.

Tacno tri godine kasnije, isti sto u istom kaficu, nas dvoje. Tada jedno pored drugog, sada preko puta. Izvini...Znam da me volis najbolje sto umes. Niko nije ucinio da se tako osecam.

Ali ...ne sada. 

Ne danas, ne ovog meseca, ne ove godine. Ne ni sledece. Predaleko sam otisla od same sebe. Samo mi treba da me niko ne voli dok opet maksimalno ne zavolim sebe samu.

Uzasno me boli. Svaki deo duse koja tri godine ugradjuje tebe u sebe i ruke koja po inerciji 877 dana pise tebi 24 casa dnevno. 

Falices mi iako nisi bio tu. Kada ustanem, kad doruckujem, kad nemam kome da prepricam san. Kad idem na ispit, vracam se u stan, bezim od kise. Kad mi veceri prodju bez skajpa a spavanje bez tvog "laku noc". Izvini sto ovde pisem sve sto se ne usudjujem da ti kazem. Ne smem cak ni da izvadim tvoju sliku iz novcanika.

Ni da obrisem suze koje satima liju. Izvini sto nismo Jin i Jang, dve polovine slagalice, srodne duse i sta god...I hvala ti sto me pustas da se prepustim zivotu i pronadjem svog Janga. Hvala ti do neba za svaki sekund prethodnih 877 dana.

Hvala. 


1344

1344 smo mi. Vazdusnom linijom 1054, a od srca milimetar.

Ko god rekao da razume, nikad neće razumeti.

Ljubav prejaku da odustaneš, a tugu prejaku da istraješ.

Slike srećnih parova na izletima po lepom vremenu.

Slika tebe na skajpu koji mi objašnjavaš kako bi me poljubio sada, znaš onako kao onog dana, baš tu, ispod mladeža na obrazu...Poljupci preko skajpa su sranje.

Ali ljubav uživo za par meseci biće nezamenljiva. Kad ne stigneš da podeliš sliku jer si suviše zauzet. Srećom. Osećajem spokoja na nečijim grudima.

Nedostaješ.

.. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

 

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe, izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

 

 

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
po kojoj znaš koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

 

 

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila do zuba sita sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.''

 


Danas sam luda, želim samoću

Mrzim to što pada kiša dok odlaziš na more
Pada kiša a sparno je
Ti pališ motor crvenog ispoliranog auta a ja se tuširam četvrti put danas
I vraćam se knjizi a osećam se kao luzer
Najveći od svih
Osećam da mi je mesto pored tebe
Osećam da je i to što osećam pogrešno
Osećam da je pogrešno što sebi dozvoljavam da osećam
Da osećam
Sve je pogrešno danas
I kiša
I smrad mokrog asfalta
I moj grad i ti u njemu
I usamljenost koja odzvanja ovim zidovima
I moja borba sa vetrenjačama
I želja da odustanem
I neumorne promene raspoloženja
 
I to što mi majica miriše na tebe...
I to što neću da je operem danas.
Sutra ću.
Sutra ću među ljude.
Sutra ću biti produktivnija.
Sutra neću mesiti integralni hleb sa brusnicom u 20:20 i pojesti ga celog
Sutra neću u prodavnicu po kiši da kupim čokoladu da je pojedem celu 
Sutra uvek lepše zvuči...
 
 
 
 
 
 
,,Sutra ću opet znati sve što treba
Bit ću slatka bit ću nježna
Sutra ću opet voljeti sve ljude 
Dat ću opet sve za druge

Ne govori ništa više
Ne ne pričaj mi sve te priče
Ne znam što bih ne znam gdje sam
Opasna sam, već sam bjesna''

Sitnice

Tvoje sitnice

Naše sitnice...još uvek.

Naše dodirivanje nosevima dok konobar nervozno čeka da naplati.

Smrzavanje uz obalu Dunava zbog nekog tamo roja meteora.

Besciljna vožnja oko grada samo da bismo ispričali sve što imamo.

Iskrenost i duboka tuga u očima.

Odustajanje iznova i iznova.

Precrtani datumi.

Skrivene emocije.

Neskriveni poljupci.

Ispraćanje i dočekivanje do besvesti

Jedno ''možda'' i jedno ''ma, ipak ne''

Naučio si me da mi bude svejedno.Da ne pravim planove.

Da živim za trenutak.

Još me nisi naučio kako da ga preživim. 


Spusti svetla, oduzmi gas..

Ne bih hteo puno da frojdišem, ali, znaš, ti loši momenti nas prate kao kolona na auto-putu. Dok šibaš, ne mogu ti ništa, ali ih se nakupi, vuku se za tobom kao krokodilski rep, i samo cekaju da usporiš. I kad to uciniš, gotov si. Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad. Ali onda protutnje. Odu. I nemoj da juriš za njima, pokušavajuci da ih obideš, kao što sam ja ucinio. To ne može. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo dalje...
Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni andjeo. Znao sam da nema polovnih andjela. Ima ih samo umornih....

(Tri posleratna druga - Đorđe Balašević)


Dani mi te kradu

Danas mi je, dok sam se premorena vraćala sa ispita koji neću položiti, ovo prošlo kroz glavu. Pojavila mi se tvoja objava na jednoj od društvenih mreža i nisam mogla da ne pomislim kako je život čudo. Živ si i zdrav, paradoksalno tvojim tvrdnjama da ćeš bez mene umreti. Doduše, rekao si da će se to desiti ako ja odem. A ti si otišao. Možda zato i ne važi.

Ja sam ostala, zbunjena i prestravljena u kovitlacu tvojih reči, obećanja, postupaka, suza i zagrljaja. Na vrhu svega, kao šlag na tortu-jedno veliko Ništa.

Dani mi te kradu..Svaki dan mi otima deo po deo tebe. Pitam se koliko je takvih delova istinski ikada meni pripadalo? Recimo da nekolicina jeste. Mislila sam-sve. Ali..uvek sam previše mislila.

Ljudi mi te kradu. Kasirka kojoj dotakneš ruku dok uzimaš kusur, kolege sa kojima deliš probleme i nadanja, svakakve osobe koje srećeš u gradskom prevozu. Prodavačica krofni kojoj se nasmeješ dok kupuješ onu istu-sa belom čokoladom i kokosom, majka i otac kojima svako veče poželiš laku noć.

Dani mi te kradu, i ja sam sada, skoro dva meseca nakon našeg rastanka, objasnila sebi da to tako mora. Ako obični, prevrući i neukusni junski dani uspevaju da mi te ukradu, da iz mojih misli izbrišu tvoj glas i sa moje kože uspomenu na tvoje dodire, možda ti i ne treba da budeš tu. 

Možda ću još neko vreme plakati u poprečnoj ulici koja spaja moj stan sa mestom na kom si me prvi put poljubio, možda će još ova crvena kutija puna naših uspomena imati posebno mesto u mom ormanu, ali obećavam ti sada, naučiću da ponovo zavolim sebe i pronaći ću nekog čiji će maksimum truda za moju ljubav daleko prevazići društvene mreže i kukavičko ćutanje.

Vreme je da krenem dalje. 

 


1 2 3 4 5  Sledeći»

Powered by blog.rs