Ćutnja.
Ova noć je za cigaru sa mirisom mentola i ukusom samoće.
Ova noć je da se voli na obali nekog mora, koje nije klasično more.
Na terasi obrasloj trnjem, u tvom zagrljaju.
Još uvek sa tobom ja nisam-ja.
Ova noć je za Mesec i mene, na mojoj terasi 1334km od tebe.
Predugo sam bila sama da bih te onako volela.
Predugo te volim da bih ponovo bila onako sama.
Ova noć je za prolećnu oluju i tople pljuskove, vetar koji mi mrsi kosu dok ga psujem najsočnijim psovkama, kišu koja nam kvasi crvene majice i sliva mi maskaru niz obraze, ova noć je za ćutnju.
Hoću li ti ikad dozvoliti da upoznaš ovu mene?
Hoću. Jer je ova noć za samoću, ali je ovaj život za zauvek.
Zauvek pored tebe koji mi šalješ pisma preko četiri države i završavaš ih sa:''Jebeš 1334 kilometara, mala, dolazim ti za 50 dana! Izdrži!''
i ubeđuješ me da mogu, što je jedino i važno,
i hoćeš da čitaš, ali ti ne dam,
ne, još malo.
U tome je i problem, zlato.
Nisam navikla.