Sreća je u malim stvarima

Za baba-tetka-strinu...

posveceno — Autor tuzna @ 18:51

Par redova tisine...

Tisine,koja toliko puno govori...

Jer,

danas sam planirala da post pocnem njenim redovima,i ne sluteci da su isti ti redovi posveceni meni;

danas je bio sasvim obican dan,dok ga ona nije ucinila jedinstvenim,najlepsim na svetu;

nemam srca da ikad vise u zivotu budem tuzna...

Samo par redova tisine...

A Vi u njima cujte sve ono sto moje srce zeli da kaze,a ne nalazi prave reci,osetite svaki zagrljaj i osmeh koji saljem...

Hvala sto sam nasla ovo mesto...Ovaj kutak mojih tajni i decijih mastanja...Ugao mog detinjstva,koji ce prerasti u ugao mladosti...Kog cu jednog dana pokloniti svojoj deci i reci

"Ovo je mesto na kom sam dobila najvece bogatstvo na svetu-iskrene prijatelje...

I,najbolju baba-tetka stinu..." 

I,u znak tisine( koju sam tako lepo precutala),brisem suzu i smesim se.
Jos mnogo mostova treba preci...

 

 


I posle tebe ponovo ti...

posveceno — Autor tuzna @ 15:54

 

Danas mi je Bonsai-Draganica poklonila setnju kroz Japanski vrt koji me toliko fascinira.

Danas sam pogledala prezentacije blogerke Iluzija.

Danas me je tata zagrlio i rekao mi da je za mene uvek tu.

Danas je granulo Sunce u svom punom sjaju...

I zato... 

Oprostite jos jednom,sto opet gresim,sto se krecem starim utabanim stazama koje se vrte u krug...

Sto sam vapeci za onim jednim zagrljajem dobila nekoliko njih,ali na kraju opet isto...

Necu vise da placem.

Vise mi ni ti zagrljaji nista ne znace.Vise nemaju smisla.

Vise ni ono "Zao mi je,ali nije vise fer da varam svoju curu,ja je volim" nema nekog posebnog znacaja...

Jer,znam da on vise ne ume da voli...Pitanje je da  li je ikada umeo.Ja sam mislila da jeste.Mene.Sada znam da sam ja jedina koju to nije,i cak me ni to ne boli.

Dosao je u pravo vreme,onda kad ne znam sta radim i kad mi je potreban taj poznati,lepi zagrljaj...

...i iskoristio me.

Ponovo.

I opet ali,jer uvek ima jednog ali ...On vise nije dostojan mojih reci.

Ni jedne jedine.

Ovim postom zatvaram zacaran krug...

I poklanjam osmeh koji toliko znaci ljudima koje volim.

Poklanjam i obecanje,pravo i neopozivo.Nikad vise... 

Drzite me,ne zelim vise da padam,dospela sam dovoljno nisko...

Zelim da bojim svoj zivot bojama koje u sebi ne sadrze njega.

Zelim da zivim,a ne da skupljam ostatke necega sto mi on baci.

Ja nisam zivotinja,ja sam dete... 

 

The sky is blue,everywhere.

 

Hvala...

posveceno — Autor tuzna @ 14:32

...

Evo jos koji dan pa vec osam meseci kako sam sa vama...

I mislim da stye me dovoljno dobro upoznali,iako sam neretko odsustvovala ili cutala...

Pa opet cutala.

Imam toliko ideja za sastav poput onog na pismenom iz srpskog,ali opet cu da cutim.

Samo cu reci da sam citajuci komentare na poslednja dva posta plakala. 

I to onako kako odavno nisam.

U meni su se pomesali tuga,zahvalnost,bes,kajanje,sreca...

Ma,sva moguca osecanja...

I,i dalje placem...

Zato nemam snage da odgovaram na komentare...Cini mi se,pokvaricu onu zlatnu nit koja ih spaja.

Onu koju osecam do poslednjeg kutka svog srca...

Hvala vam...

Hvala po hiljaditi put sto ste bili uz mene ovih osam meseci...

Hvala sto cete biti i na dalje...

Zaista vas volim,sve,kao svoje najrodjenije...

Hvala sto mi pomazete da se ne izgubim u ovom surovom svetu...

Hvala...hvala...hvala...

  


Ludilo

o meni.... — Autor tuzna @ 18:11

Sta je covek koji je zavrsio muzicku akademiju i dobrovoljno pristao da odem na preslusavanje kod njega o meni pomislio dok sam ga gledala ne znam.

Znam samo da je ta misao uzrokovala recenicu "Milena,je l' se tebi spava?"

Kao "Ne,ne",a gledam kroz coveka i ne znam gde se nalazim...Strah i panika u meni rastu,a resenja i dalje nigde.Ne bih da vas plasim,ali,moje stanje je sve gore.

Malopre hodam ulicom,a cas koji se upravo zavrsio kao da se odvijao pre tri meseca a ne pre tri minuta.

Ludilo. 

U medjuvremenu,uradila sam par stvari preko svoje volje.Hvala Bogu,nisu velike ni znacajne.

Vise uopste ne znam gde se nalazim,kao da mi mozak ne radi i da su svi pokreti mehanicki.Hodaj,disi,pricaj...Nazalost,nisam pokusavala da ucim,ali mislim da ne bih uspela.

A prijemni stize.Onako veliki,okruzen gustim dimom kroz koji se mozete probiti samo posebnim oruzjem...Ja sam ga izgubila.

Cak se vise i ne plasim.

Nista ne osecam.

Na svako uzbudjenje ili vec nesto slicno u grudima me stegne i pocnem da se tresem.Cela.Juce nisam mogla da se smirim,toliko da sam pomislila da cu umreti.

Gledala sam maturu najstarije osnovne skole u gradu.Solidno.

Za svoju maturu znam da cu je odsanjati,da cu vec sledece jutro zaboraviti sve...I,ne plasim se.

Mama je bolesna,izgleda teze.Nesto sa srcem.Oko tri ujutru danas smo bile u hitnoj.Ona pocela da se oprasta,a ja da placem sve cesce.Ali,do srca nista ne stize.

Ako jos mislite da ja HOCU,varate se... 

NECU,i dodje mi da to viknem na sav glas...

NECU da se ne secam kako je to biti normalan,NECU da se osecam ovako zauvek,a opet,NECU da priznam da imam problem...

Mozda to i nije problem,mozda privlacim paznju i izvodim...mozda..

A mozda i NE,pa mi verujte na rec...

Shvatila sam da mi kompjuter i njegovo odustvo ili prisustvo nista ne znaci.

Cak sam identitet uspevala i da sacuvam uz pomoc njega.

Sad vise ne znam ko sam.

Ludilo... 

 


Znate ono...

posveceno — Autor tuzna @ 23:17

...kad ja pisem post??

Danas je sve drugacije,pa i nacin pisanja...

Danas moram da zavrsim na brzinu.I da odem.

Da,dobro ste procitali,odlazim...Naravno,na odredjeno vreme.Nekih mesec dana.Ili,za pocetak,dve nedelje.

I ne,nije to zato sto ja zelim da odem.

To je zato sto se redovno javlja onaj Hm2 osecaj,koji u mene unosi strah i nemir.

Mama i sanjarenja su zakljucile da je delimicno i internet kriv za to.Obecala sam da cu se odvici.A ako i tad ne uspem da resim taj problem,okrivicu pubertet pa neka ga drugi resavaju.

Ne,nisam spremna da odem.

Opet su pocele da se radjaju ideje u mojoj glavi,one lepe i carobne...

Opet imam toliko toga da kazem,ali i da odcutim...

Opet je toliko ljubavi i zagrljaja...

Ali...

Napisala sam koliko me plasi.A sama sam.

Ne volim savete tipa:"Ma,nije to nista...".To i nisu saveti.

Ako ja kazem da je za mene to "nesto",i to veliko NESTO,nesto sto me plasi i ne da mi mira po ceo dan...Samo ga prihvatite...

Uostalom,ne znam zasto ovo pisem.Ovo nije poruka za vas.Ovo cu reci nekom drugom.

Vas cu samo da zagrlim,onako kako grlim kad sam srecna i tuzna u isti mah,kad volim i mrzim,kad hocu i necu...

I da poljubim,sve odreda...

Javicu se oko mature,da vam kazem kako je bilo.I za prijemni.

Drzite palceve da uspem da prebrodim ovu krizu...

Kazu,mogu ja to...

 

"Odlazim, kao zmija kožu ostavljam
Odlazim, imena svog se više ne sećam
Odlazim, neka mi vetar jedra napuni
Odlazim, istog trena da me niko ne vidi

Tiho pevam ... na na na ...

Odlazim, posle svega opet verujem
Dalek put, možda grešim, al me smiruje
Odlazim, dugo je trebalo da shvatim šta je šta
Odlazim, pored cveća nogom zgaženog

Tiho pevam ... na na na ..."


 


Moja crno-bela pps,part II

Generalna — Autor tuzna @ 23:51

Pola izbaceno...Slika,muzike,reci...

Vazno je da radi!AKO radi....

LINK ZA DOWNLOAD/GLEDANJE...

 


Novi clanak.

Generalna — Autor tuzna @ 16:57

Da.

Za one koji ne znaju kako to izgleda kod mene,evo uputstva.Mada nije preporucljivo slediti ga. 

1.Za pocetak,uci u administraciju.kazem za pocetak,jer to obicno biva pola sata pre objavljivanja posta.

2.Pregledati clanke koji su vec objavljeni,za slucaj da se neki nije objavio na licnu odgovornost.

3.Pregledati komentare za slucaj da sam nekog propustila.Onda otici na forum ili vec neki drugi sajt i komentarisati sve postojece i nepostojece teme.

4.Deset minuta posle toga setiti se clanka koji ceka da bude napisan.Kliknuti na "Novi clanak" i nastaviti surfovanje po internetu.

5.Po drugi put se setiti clanka.Od tad je proslo 20-30 minuta.Zatim traziti slike po "Google"-u ne bi li nasli inspiraciju za doticnog.Mislim,post.

6.Nazvrljati nesto,pa ceo tekst kopirati u (opet) "Novi clanak",da se ne bi objavio u vreme kad ste planirali da pocnete da ga pisete.

I tako zapoceh pisanje ovog posta tad-i-tad-u-toliko-i-toliko: 

"14/05/2008 16:25"

Status:objavljen.

Autor:tuzna.

Kategorija:slbznjnakvadrat.(i slovima:Generalna)

A poenta,ako nekome nije jasna,slobodno nek pita.

Evidentno je:Google sa sve slikama presusio.Ili stupio u strajk.Za vladicino skidanje sa liste.Ili je na forumu bilo previse zanimljivo...

U istom stilu(mislim,pisanja posta),ostavljam sliku.

 

 

 

 


Moja crno-bela pps...

o meni.... — Autor tuzna @ 20:49

...u koju nisam znala da ubacim muziku,hihih,ali sam bar uspela da je postavim...

(objasnicu i teta-Pinokiju ako treba :)) )

 jupi

LINK ZA DOWNLOAD...

Jos jedna setnja...

posveceno — Autor tuzna @ 18:05

...kroz slike,ovog puta.

Od svih onih koji su jedva cekali da uspem da prebacim slike u kompjuter,da cujem jedno veliko "Uraa!" 

A posvecujem vladici,jer su njegove prezentacije i putopisi ti koji su me podstakli na slikanje prirode prilikom setnji.

 Free Image Hosting at www.ImageShack.us


Ulica koja doseze do granica sveta...

 

Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Drvo koje primetite svaki put kada prodjete pored njega,a ipak stanete da se nagledate.

 

Free Image Hosting at www.ImageShack.us


I drvo koje jos nije olistalo...Ne znam zasto

 

Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Opet drvo :),ali ovog puta odusevljavajuceg oblika! 

E,i kad vec uspeh da ubacim slike,resih da vam pokazem Negotinski vasar...Ovaj,sad.

Kratko je trajao ali je bilo veselo :)

 

Free Image Hosting at www.ImageShack.us

Kad smo vec kod...

Generalna — Autor tuzna @ 11:18

Biljane Srbljanovic.

Procitala celu arhivu njenih tekstova i izdvajam jednu dramu neobjasnjivog zanra,tragikomedija,sta li je...Ako neko ima strpljenja neka procita,ja mogu samo da kazem da ce se istom strpljenje isplatiti.

BARBELO, O PSIMA I DECI





Biljana Srbljanović

2007.

Mojim drugaricama:

samoubicama

i ostalim.

LICA



Milica

Mila

Milena



Dragan

Drago



Zoran (ponekad Marko)

Marko (samo Marko)



Kučkarka

Jedan Doktor, dva puta

Dve Lutalice, samo jednom





Jedan pas,

Drugi pas,

Još četiri psa,

najmanje







Autor zahteva human tretman životinja u postavci komada.

Autor ne insistira na istom principu u odnosu prema ljudima.

Takodje ne očekuje nikakvo poštovanje didaskalija.



Radnja se dogadja danas, u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.








Jedna mlada žena sedi na zidiću. Puši i plače. (Pa šta onda? I ja stalno plačem).



Mislim da puši džoint. Niko ne zna koliko je tužna.

Druga mlada žena, šeta svoga psa. Plače, a ne zna zašto.

Jedna nema veze sa drugom. Valjda.



Neki ljudi promiču, svoju decu vraćaju od negde, svoje pse vraćaju iz šetnje. I niko ne plače.

A nije da nema zašto.



Fasade su oguljene, fasade i blistaju sjajem novih bogataša, olupane kuće uglavljene izmedju dve sa čuvarima, smeće na ulici, u i oko kontejnera, oko parkiranih skupih automobila sa probnim tablicama, djubretari štrajkuju već nedelju dana, psi su divlji, a ima i rasnih, svi žive zajedno u istoj ulici.



U kojoj ima jedna kuća, jedna klupa i groblje.

Šta nam više u životu treba?




I hiljadu zašto



Klupa kao svaka klupa. Samo što je ova na groblju.

Jedno dete, jedan mali dečko, svečano obučen, predebeo za svoje odelo, na silu očešljan, s knedlom u grlu dovučen na sahranu, sedi na klupi i ništa ne razume. Posebno ne da je upravo ukopao mamu.



Dete sedi mirno, gleda pred sebe, čak i ne klati nogama, samo čeka da se cirkus završi. Sedi kraj jednog mladjeg muškarca, čoveka pred kojim se mogućnosti već neko vreme ukazuju u neprekinutom nizu, jedna za drugom i svaka bolja od druge, a koji, zamislite, uvek želi - još.

To je dečakov otac.




Koji ne zna odakle da počne.


MARKO

Zozo...


ZORAN

Nisam Zoza. Mrzim to ime. Mama kaže da mi ne stoji.



MARKO

Dobro, sine. Kaži kako voliš?



ZORAN

Marko.



MARKO

Pa kako Marko? Ne može, sine. Marko sam ja.



ZORAN

Pa šta? Mama kaže da je to nekad isto.



MARKO

To se mama šalila.



ZORAN

Nije se šalila.



MARKO

Jeste, znam.



ZORAN

A ja znam da nije.

Uostalom, idi pa je pitaj.

I gde je mama uopšte?

I zašto smo ovde?

Ko je ona žena što me je obukla?

I ko je ona druga, što me je očešljala?

Zašto svi plaču?

Čemu tolike sveće?



Na hiljadu pitanja, Marko svakako ne moze imati odgovor. Nema ni na jedno. Ni pola. Ni polovinu jednog celog pitanja, Marko ne može da savlada.

Žena mu je umrla, ubila se, i sad to treba objasniti detetu.

To ne može niko.




MARKO

Zorane...



ZORAN

Marko.



MARKO

Molim te, uozbilji se.



ZORAN

Ozbiljan sam. Vidi na šta ličim. Hoću da se zovem Marko.



MARKO

Ali to je moje ime! Ti imaš svoje ime, ja imam svoje. Ti nisi ja!



ZORAN

Otkud znaš -

Da nisam?

Ko to može reći?

Ona žena, možda?



Marko tehnički, zapravo i nije udovac. On je već godinu dana razveden, iako ni on niti njegova bivša, sada pokojna žena, nisu našli načina da to objasne svom zajedničkom sinu. Zoranu, ne Marku.

Otac ćuti. Ćuti i sin.

MARKO

Da li si gladan?



ZORAN

Jesam, gladan sam. Ovde smo od jutros.

Mama ništa nije spremila. Mama nikad ne spremi ništa. Čitav dan samo sedi.

Tata, šta je njoj?


MARKO

Vidi-

Sine.



ZORAN

Mama je bolesna?



MARKO

Jeste, bolesna je.



ZORAN

Od čega?



MARKO

Od glave. Mamu često boli glava.



ZORAN

Nisam primetio. Da li je zarazno? Da li je nasledno? Da li će i mene sad da da boli? Koliko i kada? I kad će da počne?



MARKO

Zozo, sine, gde si to...?



ZORAN

Marko. Rekao sam, Marko.



MARKO

Dobro, Marko, gde si ti to čuo? Odakle ti to? “Nasledno”, “zarazno”, ne uče vas valjda to u školi?



ZORAN

U školi? Ne verujem.



MARKO

Pa odakle onda?



ZORAN

Šta ja znam...



Zoran slegne ramenima. Ne zna gde je to pokupio. Ili neće da kaže.

MARKO

Dobro, kad znaš to, onda možes i da razumes da mami nije dobro. Pala je i povredila se.



ZORAN

Kako je pala?



MARKO

Na glavu.

S prozora.



ZORAN

I povredila se?



MARKO

Mnogo.



ZORAN

Je l je boli?



MARKO

Sad više ne.



ZORAN

Zato što je u komi? Ljudi u komi ništa ne osećaju. Osim što možda osećaju, a ne mogu da kažu. Pa kada ih isključe sa aparata, oni ih tako u stvari ubiju.



MARKO

Sad još i koma i aparati, ma odakle ti to...? Zorane, niko nikog nije ubio!


ZORAN

Mama je u komi?


MARKO

Jeste Zozo, mama je u komi.


ZORAN

Nisam Zoza...


MARKO

Zorane, sad prestani. Dosta je bilo. Nije vreme. Mama je jako bolesna i može da umre. Da umre, razumeš? Znaš šta to znači?


ZORAN

Šta?


MARKO

Da ode. Da nas napusti.


ZORAN

Kao ti mamu?


MARKO

Ne, Zorane, ne tako. Da ode zauvek.



ZORAN

I ti si otišao zauvek.



MARKO

Jesam. Ali me ipak vidjaš.


ZORAN

Mama te ne vidja. Mama kaže da te više uopšte ne vidja.


MARKO

Ovo je drugačije. Mama može da ode, da se preseli na nebo.


ZORAN

Kod boga?


MARKO

Jeste, kod boga?


ZORAN

I kod andjela?


MARKO

Jeste, tako je. Kod andjela.


ZORAN

I kod djavola?


MARKO

Ma gde si pokupio sve te stvari?


ZORAN

U školi. Tako nas uče.


MARKO

Ne znam šta vas uče, ali mama ne ide kod djavola. Ne mogu da shvatim da ovako razgovaramo...



Marko ipak pristane na pravila.

MARKO

Zorane, mama je bila dobra i ona ide u raj.



Marko se oseća neverovatno glupo dok detetu koji zna šta je koma i nasledno oboljenje, spominje boga i andjela. Ali kad ih tako uče u školi.


MARKO

Mama ide kod boga i kod andjela.


ZORAN

Kako to - već ide. Pa još nije umrla.


MARKO

Nije. Ali, skoro da jeste.


ZORAN

Koliko skoro? Ti znaš kad će to da bude?


MARKO

Ne znam tačno. Ali vrlo skoro.


ZORAN

Siguran si?

Marko klimne.

ZORAN

I ja je neću više nikad videti?

Marko odmahne. Zoran razmišlja. Pokušava da shvati.


ZORAN

Nije se ni pozdravila.


MARKO

Nije stigla. Nije znala da će da padne. Da će da se tako povredi. Nije znala da će da padne na glavu.

Neka dugačka tišina. Teška, tužna. Mogla bi biti dirljiva, kada ovo ne bi bio moj komad.

ZORAN

Kako nije znala kad je sama skočila?

I ostavila pismo, gde piše da će skočiti.

I kako je živa, kad smo je upravo sahranili?

Ovo je groblje, zar ne? Mi smo sada na groblju, jer je mama umrla?

Zašto jednostavno ne kažeš tako?

Zašto jednostavno ne kažeš: Marko, mama ti je mrtva.

Jer, ona je mrtva, zar ne?

Marko na brzinu razmišlja da li da nastavi glupavu prevaru koju je započeo.

Onda od lenjosti i neke čudne nemoći pred debelim detetom od osam godina, jednostavno odustane.



MARKO

Tako je, sine. Mama je mrtva.

Zoran, opet, kao da se se do poslednjeg trenutka nadao da će ga otac razuveriti. Kao da je mislio da će neko čudo da se dogodi. Kao da je tek sad shvatio.


ZORAN

Baš mrtva? Siguran si?

Marko klimne.
Zoza razmišlja.

ZORAN

Da li si je prodrmao? Jako, rukom?

Da li si je ubo iglom? Iz sve snage i do krvi?

Da li si joj slušao srce?

Da li joj je srce stalo?


Marko ništa ne kaže. Zoza ipak čuje nešto.

ZORAN

Onda tako reci.

Marko zagrli sina, Zoza se, začudo, uopšte ne brani. Ćute.

Neka tužna pakost progovori iz dečka.




ZORAN

Mama je sad kod djavola, jer se sama ubila. Samoubice ne idu u raj.


Zoran pogleda oca pravo u oči.



ZORAN

Znam. Učili smo u školi.



Zoran, malo debelo, tužno dete, ustane i podje kući. Svojoj novoj kući.



mrak
 


Powered by blog.rs