Biljane Srbljanovic.
Procitala celu arhivu njenih tekstova i izdvajam jednu dramu neobjasnjivog zanra,tragikomedija,sta li je...Ako neko ima strpljenja neka procita,ja mogu samo da kazem da ce se istom strpljenje isplatiti.
BARBELO, O PSIMA I DECI
Biljana Srbljanović
2007.
Mojim drugaricama:
samoubicama
i ostalim.
LICA
Milica
Mila
Milena
Dragan
Drago
Zoran (ponekad Marko)
Marko (samo Marko)
Kučkarka
Jedan Doktor, dva puta
Dve Lutalice, samo jednom
Jedan pas,
Drugi pas,
Još četiri psa,
najmanje
Autor zahteva human tretman životinja u postavci komada.
Autor ne insistira na istom principu u odnosu prema ljudima.
Takodje ne očekuje nikakvo poštovanje didaskalija.
Radnja se dogadja danas, u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.
Jedna mlada žena sedi na zidiću. Puši i plače. (Pa šta onda? I ja stalno plačem).
Mislim da puši džoint. Niko ne zna koliko je tužna.
Druga mlada žena, šeta svoga psa. Plače, a ne zna zašto.
Jedna nema veze sa drugom. Valjda.
Neki ljudi promiču, svoju decu vraćaju od negde, svoje pse vraćaju iz šetnje. I niko ne plače.
A nije da nema zašto.
Fasade su oguljene, fasade i blistaju sjajem novih bogataša, olupane kuće uglavljene izmedju dve sa čuvarima, smeće na ulici, u i oko kontejnera, oko parkiranih skupih automobila sa probnim tablicama, djubretari štrajkuju već nedelju dana, psi su divlji, a ima i rasnih, svi žive zajedno u istoj ulici.
U kojoj ima jedna kuća, jedna klupa i groblje.
Šta nam više u životu treba?
I hiljadu zašto
Klupa kao svaka klupa. Samo što je ova na groblju.
Jedno dete, jedan mali dečko, svečano obučen, predebeo za svoje odelo, na silu očešljan, s knedlom u grlu dovučen na sahranu, sedi na klupi i ništa ne razume. Posebno ne da je upravo ukopao mamu.
Dete sedi mirno, gleda pred sebe, čak i ne klati nogama, samo čeka da se cirkus završi. Sedi kraj jednog mladjeg muškarca, čoveka pred kojim se mogućnosti već neko vreme ukazuju u neprekinutom nizu, jedna za drugom i svaka bolja od druge, a koji, zamislite, uvek želi - još.
To je dečakov otac.
Koji ne zna odakle da počne.
MARKO
Zozo...
ZORAN
Nisam Zoza. Mrzim to ime. Mama kaže da mi ne stoji.
MARKO
Dobro, sine. Kaži kako voliš?
ZORAN
Marko.
MARKO
Pa kako Marko? Ne može, sine. Marko sam ja.
ZORAN
Pa šta? Mama kaže da je to nekad isto.
MARKO
To se mama šalila.
ZORAN
Nije se šalila.
MARKO
Jeste, znam.
ZORAN
A ja znam da nije.
Uostalom, idi pa je pitaj.
I gde je mama uopšte?
I zašto smo ovde?
Ko je ona žena što me je obukla?
I ko je ona druga, što me je očešljala?
Zašto svi plaču?
Čemu tolike sveće?
Na hiljadu pitanja, Marko svakako ne moze imati odgovor. Nema ni na jedno. Ni pola. Ni polovinu jednog celog pitanja, Marko ne može da savlada.
Žena mu je umrla, ubila se, i sad to treba objasniti detetu.
To ne može niko.
MARKO
Zorane...
ZORAN
Marko.
MARKO
Molim te, uozbilji se.
ZORAN
Ozbiljan sam. Vidi na šta ličim. Hoću da se zovem Marko.
MARKO
Ali to je moje ime! Ti imaš svoje ime, ja imam svoje. Ti nisi ja!
ZORAN
Otkud znaš -
Da nisam?
Ko to može reći?
Ona žena, možda?
Marko tehnički, zapravo i nije udovac. On je već godinu dana razveden, iako ni on niti njegova bivša, sada pokojna žena, nisu našli načina da to objasne svom zajedničkom sinu. Zoranu, ne Marku.
Otac ćuti. Ćuti i sin.
MARKO
Da li si gladan?
ZORAN
Jesam, gladan sam. Ovde smo od jutros.
Mama ništa nije spremila. Mama nikad ne spremi ništa. Čitav dan samo sedi.
Tata, šta je njoj?
MARKO
Vidi-
Sine.
ZORAN
Mama je bolesna?
MARKO
Jeste, bolesna je.
ZORAN
Od čega?
MARKO
Od glave. Mamu često boli glava.
ZORAN
Nisam primetio. Da li je zarazno? Da li je nasledno? Da li će i mene sad da da boli? Koliko i kada? I kad će da počne?
MARKO
Zozo, sine, gde si to...?
ZORAN
Marko. Rekao sam, Marko.
MARKO
Dobro, Marko, gde si ti to čuo? Odakle ti to? “Nasledno”, “zarazno”, ne uče vas valjda to u školi?
ZORAN
U školi? Ne verujem.
MARKO
Pa odakle onda?
ZORAN
Šta ja znam...
Zoran slegne ramenima. Ne zna gde je to pokupio. Ili neće da kaže.
MARKO
Dobro, kad znaš to, onda možes i da razumes da mami nije dobro. Pala je i povredila se.
ZORAN
Kako je pala?
MARKO
Na glavu.
S prozora.
ZORAN
I povredila se?
MARKO
Mnogo.
ZORAN
Je l je boli?
MARKO
Sad više ne.
ZORAN
Zato što je u komi? Ljudi u komi ništa ne osećaju. Osim što možda osećaju, a ne mogu da kažu. Pa kada ih isključe sa aparata, oni ih tako u stvari ubiju.
MARKO
Sad još i koma i aparati, ma odakle ti to...? Zorane, niko nikog nije ubio!
ZORAN
Mama je u komi?
MARKO
Jeste Zozo, mama je u komi.
ZORAN
Nisam Zoza...
MARKO
Zorane, sad prestani. Dosta je bilo. Nije vreme. Mama je jako bolesna i može da umre. Da umre, razumeš? Znaš šta to znači?
ZORAN
Šta?
MARKO
Da ode. Da nas napusti.
ZORAN
Kao ti mamu?
MARKO
Ne, Zorane, ne tako. Da ode zauvek.
ZORAN
I ti si otišao zauvek.
MARKO
Jesam. Ali me ipak vidjaš.
ZORAN
Mama te ne vidja. Mama kaže da te više uopšte ne vidja.
MARKO
Ovo je drugačije. Mama može da ode, da se preseli na nebo.
ZORAN
Kod boga?
MARKO
Jeste, kod boga?
ZORAN
I kod andjela?
MARKO
Jeste, tako je. Kod andjela.
ZORAN
I kod djavola?
MARKO
Ma gde si pokupio sve te stvari?
ZORAN
U školi. Tako nas uče.
MARKO
Ne znam šta vas uče, ali mama ne ide kod djavola. Ne mogu da shvatim da ovako razgovaramo...
Marko ipak pristane na pravila.
MARKO
Zorane, mama je bila dobra i ona ide u raj.
Marko se oseća neverovatno glupo dok detetu koji zna šta je koma i nasledno oboljenje, spominje boga i andjela. Ali kad ih tako uče u školi.
MARKO
Mama ide kod boga i kod andjela.
ZORAN
Kako to - već ide. Pa još nije umrla.
MARKO
Nije. Ali, skoro da jeste.
ZORAN
Koliko skoro? Ti znaš kad će to da bude?
MARKO
Ne znam tačno. Ali vrlo skoro.
ZORAN
Siguran si?
Marko klimne.
ZORAN
I ja je neću više nikad videti?
Marko odmahne. Zoran razmišlja. Pokušava da shvati.
ZORAN
Nije se ni pozdravila.
MARKO
Nije stigla. Nije znala da će da padne. Da će da se tako povredi. Nije znala da će da padne na glavu.
Neka dugačka tišina. Teška, tužna. Mogla bi biti dirljiva, kada ovo ne bi bio moj komad.
ZORAN
Kako nije znala kad je sama skočila?
I ostavila pismo, gde piše da će skočiti.
I kako je živa, kad smo je upravo sahranili?
Ovo je groblje, zar ne? Mi smo sada na groblju, jer je mama umrla?
Zašto jednostavno ne kažeš tako?
Zašto jednostavno ne kažeš: Marko, mama ti je mrtva.
Jer, ona je mrtva, zar ne?
Marko na brzinu razmišlja da li da nastavi glupavu prevaru koju je započeo.
Onda od lenjosti i neke čudne nemoći pred debelim detetom od osam godina, jednostavno odustane.
MARKO
Tako je, sine. Mama je mrtva.
Zoran, opet, kao da se se do poslednjeg trenutka nadao da će ga otac razuveriti. Kao da je mislio da će neko čudo da se dogodi. Kao da je tek sad shvatio.
ZORAN
Baš mrtva? Siguran si?
Marko klimne.
Zoza razmišlja.
ZORAN
Da li si je prodrmao? Jako, rukom?
Da li si je ubo iglom? Iz sve snage i do krvi?
Da li si joj slušao srce?
Da li joj je srce stalo?
Marko ništa ne kaže. Zoza ipak čuje nešto.
ZORAN
Onda tako reci.
Marko zagrli sina, Zoza se, začudo, uopšte ne brani. Ćute.
Neka tužna pakost progovori iz dečka.
ZORAN
Mama je sad kod djavola, jer se sama ubila. Samoubice ne idu u raj.
Zoran pogleda oca pravo u oči.
ZORAN
Znam. Učili smo u školi.
Zoran, malo debelo, tužno dete, ustane i podje kući. Svojoj novoj kući.
mrak
