Sreća je u malim stvarima

''Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu, i pronaći u tebi i nadu i beznađe.''

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 19:25

Antonije, sanjam ga noćima, sanjarim o njemu preko dana.

Ležimo na travi, na teget ćebetu, ja u beloj haljinici, on u šortsu i majici sa kapuljačom.

Dodiruje mi ruku i priča, priča nezaustavljivo...Priča i više od mene, možeš li to da zamisliš?

Reci mi, kako da mu kažem.

Kako da stavim tačku na ove naše igrice, a da se ne uplaši?

Zar ne shvata da me umaraju sivi oblaci, nepoverenje među ljudima, sopstveni neuspesi?

Kad stignem u stan umorna i uplakana, ne treba mi da glumim. Treba mi topla kafa i zagrljaj...

Odmahnuću rukom samoj sebi. 


Novo ljeto.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 20:34

Entoni, srećni ti praznici.

Nemam šta Novo da kažem, opet mi nedostaje stara budala, opet okreće glavu od mene, a ni ove nove nisu nešto.

Novogodišnja odluka u 2014. je ona koja mi se prethodnih 10 godina nije ostvarila, a znam da neće ni ove.

Zdravlje nek me posluži kao i do sad, i mene i moje bližnje. Više njih nego mene, ako mogu da biram.

Takođe, od srodnih duša zauvek odustajem. Ne postoje, brate, nema ih.

Niko nas nikad nije podelio na dva dela i pustio da lutamo po svetu, i sad tek shvatam koliki si ti lažov i hohštapler jer si mi davao lažnu nadu.

Dobra stvar u dobrom ljetu čiji već sedmi dan pregurah je ovaj dolazak u rodni grad, naravno, pod uslovom da zanemarimo sve uspomene koje srećem na ulicama i maglu od koje ne mogu da dišem. Brat i ja smo ponovo petogodišnjaci, a mama i ja prave devojke. Tata mi, kao i obično, najviše pomaže u prejedanju, tu smo nepobedivi.

Ne učim. Zato ću sutra plakati. Ali, Bože moj, o tom-potom.

A sad odoh da degustiram sa bakom i dekom kuvanu rakiju. Živeli!


Nosila je haljinu za zagrljaj, kap parfema na vratu i gomilu snova u trepavicama.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 00:49

 Antonije, dugo nismo razgovarali. Meša nam se frekvencija sa gomilom tuđih, a ja neću sa njima da delim sve ono što samo ti znaš.

 Juče je Mala devojčica odradila većinu obaveza i rešila da se časti. Kuvano vino sa puno cimeta, dve posebne osobe i Tašmajdan. 

 Hodam nogu pred nogu, stidim se svoje šminke, neko ko pada kolokvijume ne treba da izgleda tako, treba da uhvatim knjigu toliko jako da prsti krvare. A i ružna sam, bez obzira na sav taj sjaj, razočaranje mi kroz sve pore izbija i vrišti prolaznicima u lice. Razočaranje u prijateljstva, u ljude, u život.

 Razgovaram sa ljudima ne dajući im da dođu do reči, a prepričavajući svaki detalj svog života u nadi da će mi neko vratiti veru u ljude, volju za napretkom, i, što je najvažnije, potvrditi mi da je svima tako, da nisam jedina i da moj problem nije nerešiv.

 Ulice su prašnjave i užurbane. Galopiramo svakodnevno ne osvrćući se na njihovu lepotu, a onda jednom zažalimo. Kao ja, danas.

 ***

  Antonije, zagrli me. Sedim sklupčana na istom kauču, sama, već godinu dana. Pozovi me sa klupe za rezervne igrače. Dozvoli mi da dobijem ulogu u sopstvenom životu.


12.12.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 19:17

D, bruko.

Zašto mi to radiš?

Daješ mi lažnu nadu pored svih muka koje me snađoše.

Kupiću naočare i nećeš me više voleti.

Kupiću ružan okvir, da više ne žmirkam na predavanjima.

Izgledaću kao pravi štreber.

D, dođi i ostani.

Postajem očajna.

Počeću da želim ma čiji zagrljaj, što neće biti dobro po tebe.

D, prestaću da igram tvoje igrice. Zar ne vidiš da ne znam pravila?

Premalo sam dete za tako nešto.

Zagrli me tako da se ugušim, da pucaju kosti.

Poljubi me tako da odlepršam u neke lepše svetove,

i više se ne vratim. 


Antoniju, III.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 18:12

Sedim na terasi koja mirise na maminu zimnicu.Osećaš li? To je miris njenih ruku koje pakuju krastavčiće u tegle, tegle u kutije, kutije u gepek i donose ih meni. I maze me po nosu, kao pre dvadeset godina.

Tri popodne, a već je mrak. Kiša dobuje po prozoru, a ja osećam miris snega koji će je smeniti. Još jedna zima u Beogradu...Ne mogu da dočekam. Hoćeš li se grudvati sa mnom?

Antoni, konačno mi je priznao. Želela sam da budem nežna i da mu pokažem ovu svoju stranu, koju si dosad samo ti video.

Nije me ismejao.Rekao je da sam posebna, ali da ne želi da me povredi, jer je isti kao svi. Mislim da sam ovog puta ja ta koja želi da bude povređena.

Rekao je da se sa mnom ponovo smeje. Ne moram da mu verujem, zar ne? Mogu samo da uživam.

Neće mi skoro doći. Kaže-kad se najmanje nadaš. Kažem mu-sad se najmanje nadam. 

A ja sam već zamislila zimu sa njim, daleko od Beograda..Šetamo do mog skrivenog mesta, jedne majušne kućice na drvetu, i penjemo se, gledamo sneg kako pada. Hladno je, ali me grli i to ne osećam. I ljubi me po prvi put, najnežnije na svetu..A onda me golica, i štipka, i kvari mi frizuru koju sam satima pravila za njega.

Entoni moj, pre pet godina sam napisala u dnevniku: Udaću se za dečaka koji se zove D.

Da li je to on? Jesam li ja zaista princeza iz one bajke koju sam napisala kao desetogodišnjakinja i poklonila je mami za rođendan? Da li se, za mene, čuda ipak ostvaruju?

Volim te, Entoni. Volim život zbog njega koji mi vraća pomalo vere u ljude. Volim ga jer se i ja smejem sa njim, iako se bojim da mu priznam.

I volela bih da mi dođe, da me iznenadi. Da ga prvog poljubim u ponoć poslednjeg dana 2013, jer on je moje čudo, Antonije, verujem u to.

 I da zauvek zaobiđem brojku 13, da počnemo u četrnaestoj i trajemo zauvek...

Blesava sam, u mojoj glavi već i hrčka imamo. A knjiga čeka.

''Plima banalnosti tvoj svet
zapljuskuje k'o Atlantidu
dok smrka bioskop
fali ti neko da napravi geg

Da ti za rodjendan ispise sonet
na komsijskom zidu
i s' bandom cigana

pod tvojim prozorom utaba sneg..''

 


Antoniju.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 12:15

Antonije, opet mi je istekla pauza koju sam htela da posvetim tebi. Izmakneš mi, nekako, između redova i ne umem da te nađem. Gde si? Lezi pored mene. Razgovara mi se.

Pročitah negde da ne umemo da udahnemo Beograd, pa ga udahnuh. Dišem, i dišem, i patim. Hoću li ikada prestati? Kažu da se najlepše stvari dođu kad im se najmanje nadamo. Iznenada. A mene više ništa ne može da iznenadi.

Opet počinjem ljubavno. Nateraj me da se zaustavim pre nego što bude prekasno. Ajde, kratko ću, još danas. Imam deset minuta da ti ispričam ponešto, pa idem. Tačno u podne. Simbolika mi je ovih dana jača strana.

Pitao me je šta hoću, kad daje sve od sebe. Kako da mu kažem da ne znam? Juče sam mislila da hoću da udiše Beograd sa mnom. Šetala sam nekom Krmpotićevom, zamišljenom jer pravi izraz ne umem da izgovorim. Lepa je ulica. Slikam Canonom jer Nikon nikada neću dobiti, verovatno.Igram se fokusom. Smišljam u glavi priče i posvećujem ih ulicama. Smatraš li me već dovoljno čudnom, ili da nastavim?

Onda je došlo veče. Imala sam test u 8 uveče. Kome se to još događa? Uprskala sam, jer mi je vreme za učenje proletelo na razgovore sa tobom. Trebalo mi je da me zagrli, a on me je zasmejavao. Kreten.

 Danas mi treba da se uklopi u radnu atmosferu, da skuva duplu kafu i razbaca svoje papire preko mojih. To je tako seksi, onda se naslonimo leđima jedno na drugo i svako se izgubi u svom svetu. Dok skripte vode ljubav po podu. Pa se okrenem, i poljubim ga u čelo. Ako završi prvi, legnem mu u krilo i objašnjavam pojmove naglas.

Sutra će mi možda biti potreban da iščupa jaje iz kartonskog pakovanja jer sam kupila klasu S umesto A. Zamišljam kako dodaje kvačicu na S i govori mi:''Vidi, Š klasa, najbolja u Srbiji.''

Za pet godina ću želeti da me iz te iste Srbije odvede, daleko. U svoj Frankfurt, pa Berlin, pa Beč.

Antonije, on je na 1800 kilometara, 1800 izlazaka sunca i uzdaha daleko od mene. Ti znaš, to neću podneti.

Krenem li sama da pržim jaje polomiću ga na dva dela i sve njegove neizgovorene reči će ostati da lebde u vazduhu. Muči me njegovo postojanje, šta ako i nije tako savršen kakvim se predstavlja? Opet me pita šta hoću. Da ne lažeš, govorim mu. ''Nikad te neću lagati, dokle da ponavljam?'' -Dok god ne bude dovoljno.

Antonije, sviđam mu se. Pošalje mi svoju omiljenu pesmu, a onda kaže-znam da ti se neće dopasti. Ti i ja smo toliko različiti.

Šta da radim? Da li da počnem da slušam Bajagu ili da se ne dam?

-Evo, predajem se, radi sa mnom šta god želiš.

''Daleko si, lepotice...Ipak, ne predaj se nikad, nikome. Ti nisi ničija stvar. Ti si posebna.''

Zbunjuje me. Kladim se da je sve te reči negde pročitao. Klasične su, zar ne? Prestaću. Evo, prestajem.

***

 Hej, zagrli me. I pusti mene do zida. Zar uvek moram da otimam svoj deo prostora? 

Znaš li koji je datum danas? Bila bi nam trogodišnjica. Trgnem se svaki put kad nam se pogledi susretnu. Džaba, postao je suviše mali u mojim očima. 

Antonije, kakvi su to ljudi postali? Na listu ne-prijatelja dodala sam još troje. Konačna brojka je milion. Sanjam da u Berlinu žive bolje persone. Zašto mi kradeš volju za učenjem? S tobom takvim u sebi nikuda neću stići. Odlazim sad. Vreme je postalo tmurno, kako sam i tražila. M mi je poklonio duksericu a tata termo čarape. Izgledam kao krofna sa tri sloja na sebi. Nikada neću biti mršava, Entoni. Ali ću uvek imati tebe.


Powered by blog.rs