Sreća je u malim stvarima

Antonio

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 22:38

Ćao,Antonio.

Dugo nisam mislila na tebe, ali malopre si mi došao u misli, dok sam srkala šolju crnog čaja i kao tele gledala u skripte raspoređene po krevetu. Poželeh da ti kažem da ne znam gde sam. Tu sam, u svom krevetu, ista adresa petu godinu zaredom, sve je isto a sve je opet, pomalo teže.

Znaš da ne volim da kukam, volim da se uhvatim u koštac s izazovima i pobedim, ali sada sam morala jer gledam u tu gomilu papira ne znajući odakle da počnem i gde ću završiti,gledam, pa u glavi pevam, pa srčem čaj, pa obilazim društvene mreže bežeći u paralelni univerzum gde sam ja teška a knjiga me mora savladati, a meni lepo i lako.

Nije ovo ništa nesavladivo, sve su kockice na svom mestu, svi uslovi su ispunjeni. Moram samo probuditi uspavanog lava u svojim grudima, naterati ga da se oglasi što glasnije da se sve od njega poplaši.

Kako si ti,Antonio? U tvojoj realnosti mora da je sve bolje.

Je rekoh ti na čemu sam zahvalna.

Zahvalna sam što sam jutros otvorila oči, što su mi deda,baba,mama,tata,stričevi,strina,brat,snaja,bratanica živi i zdravi, što je danas bilo sunčano,što se D trudi oko mene sad kad mi je zapravo i najpotrebniji neko ko me poznaje, ko čita između redova i virtualno grli, neko ko me voli čak i kad samu sebe zaboravim voleti...

Eto, moj imaginarni dečače, u zamci sam sopstvenih misli, ti si moj crni tunel a tračak svetlosti biću sama..ovog puta....

Ćao! 


Jednu gorču.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 13:56

Znaš li šta je svrha života?

Kad misliš da znaš šta je svrha života. I šta je sreća.

To je ispijanje piva na drugaričinoj terasi kad rešavaš da menjaš svoj život jer trenutnom situacijom nisi zadovoljna. Piješ i pričaš joj šta ćeš sve od sutra drugačije.

Život je nada koju ti da nepoznata devojka koja je u istoj situaciji kao ti.I poznata devojka koja je u lošijoj situaciji od tebe.

Život su Pionirove 'lešnik karamele' s ukusom detinjstva.

Život je jedna gorča.

Kad se rastaješ od života a gorča ga sladi.

Ako nečim niste zadovoljni, promenite to. Život je i suviše kratak za čekanje.

Neću se udati za dečaka koji se zove Dimitrije. 


Neiskvaren iskustvom, poseban slucaj samoce.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 23:23

Ja nikada nisam bila onakva kakva sam zelela biti. Tiha, stidljiva devojka. Ona o kojoj mastas kakva je dok te posmatra ispod oka smeseci se. Moj dugacak jezik sve to izbrblja. Zapravo, mene retko ko poznaje. Znaju ono sto im serviram, pa onda kazu: Vidi je, blago njoj; ili mozda-Joj, jadna; Ponekad...Ponekad oba u istom danu. Pa sta? Onu bujicu emocija savlada samo onaj ludak koji je spreman da se u to upusti. 

Pa me onda gleda na skajpu kako jecam, iako su mi svi zivi i zdravi, iako mi sve ide uzbrdo.

Pa mu onda kazem-raspascu se, od sebe same. A on kaze-raspadni se, ponovo cu te sakupiti.

Pa nakon dva sata ja kazem-ajde, idi sada, zavrsavaj svoje obaveze, misleci: ne napustaj me sada kad mi je dusa gola i ranjiva poput novorodjenceta. A on- Jesi li sigurna?

Pa ako to nije citanje misli, i strpljenjei ljubav do granice iznemoglosti, ja ne zelim ni da znam sta je. Pa kazem sebi u zabludi si, uvek si dozvoljavala ljudima da ti mazu oci, uvek si verovala laznim osmesima i recima, ali koja je svrha zivota ako i to sebi zabranis, pored svega sto su nam zakonom zabranili?

 

Dragi citaoce, shvatam da ti vise nista nije jasno.

Mala devojcica, premorena od opreznosti i predostroznosti, nocas spusta gard. Pa kud' puklo. 

 

 

,,Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir..."

 


Slab sam ja igrač za subotnje gužve, al shvatam pomalo te pokretne spužve..

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 19:18

..Neko pijan lakše život odrobija...

Sedim na bračnom krevetu i jedem slani keks koji miriše(?) na sir. Pijem jogurt. To mi je dvadeseti obrok danas. Bomba.Ne, spavaća soba nije mesto za večeru. Ali, ko kaže da su keks i jogurt večera? 

Sedim u XXXL bade-mantilu kojeg sam ukrala tati, vunenim čarapama i još uvijena u zimsko ćebe. Boli me stomak.

Imam upalu sinusa i ljuta sam na sve jer mi plus i lude hormoni, a brat mi se ženi za tri dana.

Imam prelepu haljinu u koju, ako ovako nastavim, verovatno neću stati.

Imam namrgođenu cimerku kojoj smeta i to što dišem. Da, pogađate, sama sam je našla.

Imam najboljeg dečka na svetu koji živi preko tri države.

Imam Skype koji me drži da ne poludim.

Imam koleginice koje ne razumeju moju potrebu da čitam knjige umesto da se opijam po beogradskim splavovima u slobodno vreme.

Imam,noćas...Taj neki momenat...

Proći će.

Samo noćas.

Bogu hvala, što i imam.

Kako li je tužno onima koji nemaju..


Četvrtak

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 23:20

Antonije, čuješ li? Previše je tiho večeras.

Dajem sebi oduška i pravim palačinke. One koje on obožava..Bezveze.Sećaću ga se verovatno u najrazličitijim situacijama i moram da se pomirim s tim.

Dok žvaćem, u grlu mi zastaje zalogaj. Stigla mi je poruka:''Fališ mi.'' i još jedan šamar stvarnosti. Zašto to radi? Zar mu ego nije dovoljno narastao kada sam 'pukla' i sve mu sasula u lice? Sve neprospavane noći i suze. Rekla sam mu da mu želim da ga svaka zaboli. Kukavica, obična. A mogla sam da se zakunem da je on ono najposebnije što moram da čuvam do kraja života.

Ma..Pusti ga. Ne podsećaj me. Sve je to smešna navika koja će izbledeti. Problem je u stvarnosti:nije dovoljno šarena. Ovih dana je, zapravo, intenzivno žuta, ali šta vredi? Žuto nije moja boja. Samo se preznojavam i gušim od teškog vazduha. Nije nam godina, Antonije.. Većina stvari ne ide onako kako želimo. Baksuze mali. Hajde, umešaj prstiće i prefarbaj kulise u dugine boje.

Jer, životni točak sreće i nesreće ipak se okreće, zar ne?  


Welcome back.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 21:54

Antonije, nedostajao mi je ovaj grad. Znam, greska je sto sam nesto cekala i sto sam se prepoznala u jednoj recenici...To vec odavno nije moja stvar.

Ipak, prijalo je podsecanje na to sta sam nekada izazivala u tudjim srcima, sta sam prezivljavala i kojim intenzitetom...Podsecanje na to koliko vredim.

A vredim mnogo.

I evo me tu, scucurena Mala devojcica na svom krevetu kao na oblaku, cmizdrim i pozdravljam se...Ponovo pruzam ruke hladnom beogradskom vazduhu, nedokucivim ljudima, nezaustavljivim satovima, i plasim se kao da je prvi put.

Nedostaje mi, iako ne bi smeo. Ne ponovo. Ne svaki put kad me neko povredi. Ne uvek miris njegove kose na mom jastuku...

Laku noc, Entoni. Put nas ceka. Hajde sa mnom...Ne ostavljaj me nocas samu.

Kad se osvrnem iza sebe i pomislim na vreme koje je proslo,  zakljucujem da, ma koliko sivi i prazni rodni gradovi bili....Iza svakog ugla osecas se kao kod kuce... U parku se setis prve ljubavi, iza ugla prve setnje, padova biciklom, zagrljaja, sreca i tuga....

I shvatis da se i gradovi mogu voleti, sivi i prazni jer su i oni nas voleli kad smo bili u slicnom stanju... 

 


Kako se piše sreća?

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 11:12

Hej, Entoni, budi se!

Plačem od sreće, čoveče. Kada si poslednji put video da to radim? I da blenem u ekran i krstim se triputpotriput? Ne skoro, zar ne? Ustaj onda, lenja guzice, skači sa mnom!

Čoooveče, Entoni, kakav je vatromet ta Nada! Pomuti ti mozak kao neka opasna opojna droga(nije da sam probala, ali sigurno je tako!), podstakne u telu lučenje svih 50000 hormona i eto, sva se kezim i skakućem po kući. Zašto samo sediš tu?Zagrli me!

Znas kako nam je zapinjalo, i zapinjalo i zapinjalo..A vidi nas sad! Pet koraka bliži zvezdama!

Eto, zavoleću jesen...On će me za 14 dana grliti u pauzama između učenja, češkati noću i naterati da volim kišu koja se sliva niz prozore. I znaš šta? Nemoj mu reći, ali voleću je samo dok je on tu! Ipak, dok me grli, a ekran pokazuje samo dobre vesti i svi moji mili i dragi su na broju, zdravi i orni za šalu, u životu ništa više ne tražim!

Entoni, hajde da pojedemo puding! Nek ide život, naspi šećera i cimeta, pusti onu veselu pesmu dok kusamo vruću vanilu pomešanu s lešnikom...Ima nade, Entoni! Ima magije u našem čarobnom prahu! Smile


Slobodan dan.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 20:16

Počeo je užurbano, jutro ispunjeno obavezama i tremom, uspehom u najavi, glavoboljom.

Onda sam ga pauzirala. Jednostavno, isključila sam zvuke, obaveštenja, glasove, čak i Balaševića, pritisla pauzu i odlutala.

Mislila sam da ću bolje umeti da iskoristim slobodan dan koji je naišao između 500 pretrpanih. Htela sam da šetam nekim nepoznatim ulicama, jedem sladoled ne razmišljajući o kalorijama, smešim se prolaznicima, i sve to polako, natenane, praćeno dubokim udasima prašnjavog gradskog vazduha.

Dani nas, nažalost, nikada ne čekaju onako kako mi čekamo njih. Ovaj današnji me je samo išćuškao iz sebe, proleteo je nekim svojim poslom, i otišao na spavanje.Društvo mi pravi mušica koja se vrzma oko ekrana, Mesec i miris omekšivača za veš...

Uprkos usamljenosti na koju sam navikla, noćas uzimam knjigu.Eto ko je mene čekao, duže od šest meseci, skupljajući prašinu i zavideći stručnoj literaturi s kojom sam se družila.

Ne, ništa još nije gotovo..Mala devojčica je dobila tek jednu bitnu, glavni okršaji je tek očekuju. Ali, kad mozak počne da se puši a uši da pište kao starinski čajnici na vreloj peći, vreme je za slobodan dan.

Od ljudi, učenja, zvukova, kretanja kao takvog. 

Od same sebe. Wink


Beg.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 10:06

Antonio, konacno shvatam.

Gde god posla, ne mogu da pobegnem od sebe.

On je uspeo da pobegne od mene i na tome mu zavidim. Ja ne mogu ni od njega, ni od sebe. Koliko sam do sada mislila da imam srece, toliko me sad obuzima gnev zbog uzasne godine..

Neka, i to ce proci. Kad proplacem jos reku suza ni sama ne znajuci zasto. Hocu li ikada nauciti? Mislim na zivotne lekcije podjednako koliko i na ove druge.

Stisni zube, Mala Devojcice. Nece biseri u blato ovaj put. 


''Ako bacite svoje snove, niko ih neće pokupiti.''

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 23:06

Antonio, noćas sam ti ponovo setna.

Nisam se skoro ovoliko pitala o svemu, mozak je bio isključen, siguran, u nekom udaljenom kutku glave.Onda mi je neki čudan spoj okolnosti, kako to već uvek biva, uključio svest iako to ni sama nisam želela. Ili jesam? Pitam te to, jer si ti spavao u tom šašavom kutku i možda umesto mene znaš odgovor. Jer, sada kad je uključena, nisam sigurna želim li da se opet ugasi.

Volela bih da je pored mene ''neko ko razume sve, a ne pita ništa''. Ne znam na koju osobu mislim. Znam samo da bih volela da legnem pored tog nekog na neku običnu livadu, i ćutim. Bukvalno ćutim, satima, možda čak i danima, bez one glupe potrebe da se tišina naruši rečima a neprijatnost smehom.

Zapravo, imam vreme, imam livadu, osoba bi verovatno mogla da doputuje odnekle, ali opet mi nešto ne štima.

Nedostaje mi pisanje. Pomalo izgubim ovu Sebe ako dugo ne napišem ništa. Kao sad. I onda ne znam gde mi je početak, a gde kraj. I klupko se odmotava, a ja to ne želim. Ne želim, jer se plašim onoga što ću naći u sredini. Ako mi se ne dopadne, ruke će mi zadrhtati i izgubiću konac. Bar ću tada moći da kažem:Eto, rekla sam vam da nisu svi u mojim rukama.

Antonio, rekli su mi da se sve zaboravlja, ali, kome se ikada desilo da zaboravi svoje želje?Eto, danima sedim gledajući u prazan list belog papira,i pojma nemam šta mi to fali.Znaš, postoji razlika između ''fali'' i ''nedostaje''. Nedostaje ti ono što želiš pored sebe, a fali...Fali kad iščupaš iz sebe, pa baciš u neku provaliju, a onda to poželiš natrag. Posle ti svaka provalija izgleda isto, a sve su različite...Na kraju krajeva, nijedna nije sasvim tvoja.

 "Kažem: ne bojim te se, sudbino! Ne bojim te se, sutrašnji dane! Ne bojim te se, moćni čovječe! Ali to kažem u sebi, i kažem strepeći. Upola slobodan, udvojen. Jedan se usamljuje, jer ne može da pristane, drugi ćuti, jer ne želi da strada."

Tvrđava, Meša Selimović


Powered by blog.rs