Sreća je u malim stvarima

 Antonije, dugo nismo razgovarali. Meša nam se frekvencija sa gomilom tuđih, a ja neću sa njima da delim sve ono što samo ti znaš.

 Juče je Mala devojčica odradila većinu obaveza i rešila da se časti. Kuvano vino sa puno cimeta, dve posebne osobe i Tašmajdan. 

 Hodam nogu pred nogu, stidim se svoje šminke, neko ko pada kolokvijume ne treba da izgleda tako, treba da uhvatim knjigu toliko jako da prsti krvare. A i ružna sam, bez obzira na sav taj sjaj, razočaranje mi kroz sve pore izbija i vrišti prolaznicima u lice. Razočaranje u prijateljstva, u ljude, u život.

 Razgovaram sa ljudima ne dajući im da dođu do reči, a prepričavajući svaki detalj svog života u nadi da će mi neko vratiti veru u ljude, volju za napretkom, i, što je najvažnije, potvrditi mi da je svima tako, da nisam jedina i da moj problem nije nerešiv.

 Ulice su prašnjave i užurbane. Galopiramo svakodnevno ne osvrćući se na njihovu lepotu, a onda jednom zažalimo. Kao ja, danas.

 ***

  Antonije, zagrli me. Sedim sklupčana na istom kauču, sama, već godinu dana. Pozovi me sa klupe za rezervne igrače. Dozvoli mi da dobijem ulogu u sopstvenom životu.