Sreća je u malim stvarima

Epitaf za obmanute

Idoli — Autor tuzna @ 20:29
 
Kad umrem,
tako mi je zao sto ce mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za zivota
sa vojnickih kosulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se ochi
neznije od aprila
duboko negde u vidicima
vecito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vracao u svaki zivi stroj
od Termopila do Hirosime.

Dobro zapamtite ovu koracnicu
sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vase srce
kao bajonet u vojnicke zivote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao corbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obicna kozna vreca puna kostiju
i secanja
i olova,

ali bar znam da me niko nece prevariti
jer suvise znam.

Kad cujem tisinu,
zatvoricu se u sobu i jaukacu.
Tisina je zlocin s predumisljajem,
topla i meka omcha licemerja oko vrata.

Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece
i dvolican nacin da se covek izleci od straha
i pokusa da bude jos jednom jak.


Samo,
ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje cu ponovo ici da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Hocu da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i sakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
zalosnosmesni,
neregrutovani heroj,
osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejace me
ako gospodju mater,
boze mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduce bebe bele od mleka i zuba
naucile na vreme dvolicnost ove igre
u kojoj se gomila uskomesala.
Izrugace se
sto ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i sto od iste duge krojim i shal
i vesala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo sta da se objasnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa sta,
- bar zore na njega liche.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakasnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuricem.

Ponekad mi se jos u ocima
usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni ridji brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja.

Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar:
nama su duse razroke jer gledali smo siroko,
siroko kao kraj u kome su nas okotile
matere nase ruzne i voljene
zelene od loze i kisa,
zute od sveca i cutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Sta cu ja u ovoj tisini
kad sam za nemire stvoren?
Sta cu tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukcije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo pozeli
i postao bi orao.

Nema vise oluja.
Reke odevene u kichme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodusno teku.

Nema vise oluja
u krvi zutih trava
i grana nad bivsim brzacima.

Sta mi vredi da izvirem
i svake noci sanjam da cu odlutati nekud,
kad sam izgubio ushce,
pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim suncanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje sto miruje
i to mi je sva krivica.

Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inace,
sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava
i sve oprasta.
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao basta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Sta cemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase
na oljustena lica?

Sta cemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i shumeli,
ali nakazno shumeli,
nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drvecu u kosu vezujem duge.

Ili da shirim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom rushe.

Svracao bih u jednu divnu krcmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puse.

Javno bih okolo pricao da sam toranj,
da strah za oblake znacim,
i trcao bih niz polja
da se s matorim sumama rvem.

Uopste,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane zmureci zakoracim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme skrguce
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih vecito da se borim!

A trube su pretopljene u cajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake veceri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slucajno
masu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljuste svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti
sto se ljuste kao cvetovi
iza prvih suma.

A kad me budu proneli
govorice se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njusku zvezdama pozlatio.

Ispasce
kao da nisam ziveo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj sto je rasklapao mora
i izmisljao obecane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,

i ja,
- svi mi smo na kraju posteno udeseni.
Izmislice da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali chiviluci
za susenje odranih kozha.

Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Nista mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao ostrica noza.

Ziveli smo,
i sa zivotinjskim smislom za prakticno
organizovali zanimljive programe
za telad koja cekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu cutanja
uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.
 
(Jedan i jedini,Mika)

"I’ve learned that you can keep going long after you think you can’t." (O. B. Washington)

Idoli — Autor tuzna @ 21:32

 

 

 

"Čim sam naučila da stavljam slova na hartiju, onda kada sam imala otprilike tri godine, počela sam da pišem priče, i to je bila osnovna, despotska preokupacija, netaknuta linija mog života koja upravlja mojim postupcima, odredjuje moje poglede i duboko utiče na moj karakter i ličnost, na moja društvena uverenja i ekonomski status, i na vrstu prijateljstva koje sklapam."

(Ketrin En Porter)


Šta možemo da uradimo?

Idoli — Autor tuzna @ 19:20
 
"U najboljem slucaju, u Covecanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebicnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Covecanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguce.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo cemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Covecanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da cu pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život. "

Desiderata

Idoli — Autor tuzna @ 22:16

(tekst pronadjen 1692. u crkvi Sv. Petra u Baltimoru)

"Idi smireno kroz buku i užurbanost, i seti se mira
koji se može naci u tišini...
Koliko je to moguce, budi u dobrim odnosima
sa svim ljudima...
Govori svoju istinu smireno i jasno, slušaj druge,
cak i glupe i neuke - i oni imaju svoju pricu.
Izbjegavaj bucne i agresivne osobe - one su teret duhu.
Ako uporedjuješ sebe s drugima, možeš postati ponosan
ili ogorcen, jer uvek ce biti vecih i manjih od Tebe...
Raduj se svojim dostignucima, kao i svojim planovima.
Održi entuzijazam za svoj vlastiti poziv,
ma koliko on skroman bio - to je pravo blago u
promenjivim vremenima...
Budi obazriv u svojim poslovima, jer svet je pun
prevara. Ali neka Te to ne ometa,
da vidiš vrline koliko ih ima.
Mnogi ljludi teže za visokim idealima
i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi - budi covek.
Pogodovo nemoj glumiti ljubav, ni biti cinican
prema ljubavi, jer usprkos svoj ogranicenosti i svim
razocarenjima- ona je vecna, kao trava...
Spokojno primi iskustvo godinama skladno
napuštajuci stvari iz mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesrece...
Ali ne žalosti samoga sebe izmišljanjima - mnoga
strahovanja nastaju zbog umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave discipline budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego
što su to drvece i zvezde.

Imaš pravo da budeš ovdje, i bilo Ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija
kao što bi se i Ti trebao.

Dakle, budi u miru s Bogoom, ma kako da ga zamišljaš,
i bez obzira na to kakav Ti je posao i aspiracije, u
bucnom komešanju života zadrži mir u svojoj duši.
Pored svih prljavština, jadikovanja i porušenih snova,
ovo je ipak divan svet...
Budi pažljiv...
Teži da budeš sretan."




 


Takva sam ja

Idoli — Autor tuzna @ 23:50

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimović

Carls Bukovski-"Predlog za jedan aranzman"

Idoli — Autor tuzna @ 15:30

 

"Lepo bi bilo umreti za pisacom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori moguci nacin. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi prica o svom pisanju (ne kao dostignucu vec kao magicnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tacno razumem ono što govori.
Na njegovom pogrebu ocekivao sam da se digne iz kovcega i kaže: "Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je." Nikada nije saznao kako izgledam jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom, da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada necu tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisacom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom medju prstima, dok radio i dalje svira.
Hocu samo da pišem tek toliko dobro da završim tako."

 

(potpisujem :) )


Stendal

Idoli — Autor tuzna @ 20:01

 

 

"Čovek sretne neku ženu i poražen je njenom ružnoćom. Uskoro, ako ona nema pretenzija, izraz njenog lica čini da on zaboravi nedostatke njenih crta; on nalazi da je ljupka. Zamišlja da bi je neko mogao voleti. Posle osam dana on ima neku nadu. Posle osam dana nada mu je oduzeta. Posle osam dana on je lud. "


Powered by blog.rs