Sreća je u malim stvarima

Dugo se spremam da napišem ovaj tekst. O Tebi i o Njima.

Imam osećaj da ga ni večeras neću napisati sve što želim, iako imam potrebu da rovarim po sopstvenim uspomenama, tražeći najsvetlucavije delove mozaika da ih smestim u priču. 

Priču o jednom odrastanju, o jednoj starosti, o uspomenama i padovima i prolaznosti života. 

Sve je to u množini, pokriva jedanaest života(i još ko zna koliko u budućnosti), utemeljeno na dve osnovne, predivne sudbine. 

Priča je o devojčici koja je odrasla u porodici sa desetoro dece, 8 devojčica i 2 dečaka, gde je svako dete podjednako voljeno i poštovano, naučeno pravim vrednostima, trudu i radu; gde je kocka šećera bila najveća radost a svađa nije postojala. 

Priča je i o dečaku koji je sa 9 godina izgubio oba roditelja, bio odvojen od brata i dveju sestara, mučen od strane hranitelja a zatim usvojen i zbrinut, koji je jednog dana neke davne 1960.gađao devojčicu sa pletenicama košticama šljive, i tako razvrteo predivno klupko sudbine... 

***

Često su umeli da zorom sede u maloj kuhinji prizemne kuće koju su sa svojih dvadeset prstiju ni iz čega stvorili, srču jutarnju kafu, grickaju domaću štrudlu sa makom i prisećaju se svega što su proživeli. Mi bismo ih slušali, nikada dovoljno da zapamtimo, pa bi nas svakog jutra iznova podsećali na dogodovštine sa njiva i polja, vojničke priče i vlaške običaje... Čitav život u jednoj jutarnjoj kafi... 

***

Devojčica sa pletenicama ove godine puni 81,a usvojeni dečak 86. Dijagnoze su mnogobrojne, dozeri za lekove su prepuni. Kafa je zabranjena zbog aritmija, štrudla zbog dijabetesa. Njoj se tresu ruke, a on polako zaboravlja sve što je u skorije vreme naučio. Brojni ljudi lojima su godinama pomagali sada ih obilaze čudeći se kako su suvlji, izboraniji i usporeniji..Zahvaljujući njima na svemu, i Bogu što su imali čast da im sa takvim ljudima ukrsti puteve.

A za nas devetoro-njihove ćerke, zetove, unuke i praunuku, oni su isti oni borci koji kopaju baštu, rade nadljudskom snagom, šiju, kroje i prekrajaju, šetaju, vuku sanke, mese štrudle, brišu suze, kuvaju, ljube, masiraju, dežuraju, drže palčeve, ispunjavaju čak i najluđe želje, savetuju, praštaju i vole. 

*** 

Iz dana u dan sam sve ponosnija na svoju porodicu. Svoje najvrednije. Ovaj tekst je samo pokušaj da pretočim emocije u reči. Što sam starija, sve više shvatam kakva snaga i gordost su potrebne da u ovakvom svetu ostaneš čista obraza, čista srca a ne postaneš ogorčen ili zao.. Baka i deka su nam svakako dali jedan neverovatam zadatak. Sada je vreme da im se odužimo.