Sreća je u malim stvarima

''Čekaj me, i ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo...''

Generalna — Autor tuzna @ 00:38
-Ej, zvali su me iz Vojnog odseka...

~Lažeš.

-Idem prvog...

~Lažeš.

-Ne lažem, mala...

I posle ovog uvoda bi možda trebalo da citiram Boru Čorbu
(''Rekla je - Sve je u redu,
rekla je - Zagrli me jače,
rekla je - Nije mi ništa
i tek je onda počela da plače.
Rekla je - Nemoj da brineš,
rekla je da nije važno,
rekla je - Brzo će proći,
samo me zagrli snažno...'')

, ali neću, jer ja jesam sve to, samo nisam rekla da će tih tri ili šest meseci brzo proći, nego sam psovala i psovala vojsku. I kad god bi me pogledao moja inspiracija za psovke bi rasla...
A, nije vojska kriva...
Niko nije kriv.

I ako se to produži, i ako se više ne vrati ovde nego ode da živi i radi na nekoj drugoj strani Dunava, tako je suđeno... Valjda...

*

-Ej, pa rekli smo bez suza... , govori i baca je u sneg.
Ona se kikoće pritiskajući svojim malim dlanovima njegove neobrijane obraze i ljubeći ga u skupljene usne.
-Vratiću se... Svraćaću kad god mogu. Zvaću te kad god mogu...

*

Njegov najbolji drug obećava joj da će zajedno putovati do njega. Da će je odvesti da ga iznenade za njegov rođendan...

*

-Mala, pa nemoj... Primaću platu i onda ću te za osamnaesti rođendan odvesti na more. Jel važi? Samo nas dvoje, i niko više. Obećaj mi...


Ovaj put ti ne mogu ništa obećati ; pa čak ni to da ću biti dobro. Ne želim da se nadam ,
a ni da se drugi zbog mene brinu .Pogotovo ti .

*

Sneg je i dalje neumorno vejao oslikavajući brdašce sa kog su silazili siluetama uz pomoć uličnih svetiljki...Opet su se upalile ranije nego što je trebalo... Ona bi zastala da strese sneg sa svake grane a on ju je otpozadi gurao da nastavi dalje. Pričali su o nekim ordninardnim stvarima, smejali se mački kojoj su samo uši virile iz snega. Ona bi u trenu pustila još neku suzu, ali čim bi to video povukao bi je kraj puta, u sneg, znajući da nikada ne bi mogla da odbije ponudu da do iznemoglosti mlatara rukama po uredno belim prostranstvima praveći anđele čuvare... Nadajući se da će ti anđeli sačuvati baš tu ljubav, o kojoj je godinama maštala...

*

Dohvatila je sneg sa ivičnjaka i prstima napravila malecnu belu kuglu. Dala mu je i rekla: Hoću da čuvaš ovo dok se ne vratiš...

Nasmejao se, izvukao ruku iz rukavice i pažljivo spustio grudvicu u šuškavi džep od jakne.
-Vratiću ti sebe, mislim da će to biti dovoljno...

*

Od njihovog brdašceta, prema maglovitom gradu, između zavejanih grana, sunce je kao veliki crveni kompakt disk padalo za oblake. Po tome je znala da skoro neće biti lepog vremena....

Jednog dana...

Generalna — Autor tuzna @ 22:19
Neki Beograđanin, ili zalutali provincijalac.
Koji će recitovati Miku Antića
i slušati Balaševića neumorno kao ja
i razumeti moje rečenice od samo jedne reči.


Koji će biti akademski građanin
koji plače
ali i psuje
i preponosan je
ali i prezaljubljen
istovremeno.


Jedan koji je čekao mene.
Jedan kojeg sam čekala.


"Zagrli me, ja ne mogu u tom svijetu da se snadjem,
zagrli me i pomozi preko tame sjaj da nadjem,
zagrli me i nauci laki korak andjela,
zagrljeni kao oni hodajmo po zvijezdama

Jer, mojim venama tece strah od budjenja
digni me visoko, hodajmo po zvijezdama..."

Powered by blog.rs