Sreća je u malim stvarima

Odlazim

Generalna — Autor tuzna @ 19:04

Izlazim.Prvi put posle Novogodisnje veceri.Da mi svez zimski vazduh ispuni grudi-verujem da ce to popuniti tu veliku prazninu i da cu konacno moci da disem.Izlazim,iako cu se osecati kao da bosa gazim po zaledjenom putu,cupajuci noge koje se lepe,ne osecajuci krv koja mi kaplje sa stopala.Oseticu samo tupu bol dok pognute glave budem prolazila pored ljudi..

Vise ne idem na klizanje.

Izmisljam razloge i opravdanja da ne vidim drugarice jer vise ni u sta nisam sigurna,svaki korak i svaka misao me zbunjuju.Ljudi oko mene govore da nisam ista.Navikli su na osmeh,makar bio i lazan.A ja vise nemam dovoljno lazi ni za sebe...

Pogledam na dole i vidim samo.Mrzim to,ali ne mogu da promenim.Ljuta sam na ljude oko sebe jer me lazu i imaju snage da me trpe.Ljuta sam na svoju porodicu jer me voli.Zasto me vole?

Ostajem nedorecena.Vise ne umem ni da pisem...Pocnem sa jednim,a zavrsim sa necim stotim.

Bice bolje,bice bolje...

Ponavljam sebi danima.

Iskljucujem komentarisanje,ne zelim da znam sta bilo ko ima da kaze.

I ovaj blog je jedna velika laz.

Zahteva se osmeh i uzdignuta glava...

Je li to ultimatum,pored svih sr**a koja nas okruzuju?

Da li i u stvarnom zivotu sve gurate pod tepih i cutite,i to nikad ne eksplodira?

Ne zelim komentare...Znam da je tesko i da ce proci.

Ali,otici cu negde gde ljudi to nece ponavljati,nego ce cutke ponuditi zagrljaj.

To je ono sto mi sad treba,jer ja zelim da pisem tugom,a ne da glumim.

Pozornicu prepustam nasmejanijima,dok se i ovde trag emocija ne utre i ostane samo moderan scenario u kom se vise nista ne zna.

Dovidjenja.

 


Ima u mojoj dusi oziljak koji samo u snu boli...

Moja bajka — Autor tuzna @ 03:03
"...I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu...
 Takva je naša duša.
 Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmiju, zabole.  Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas ceka
neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tude nebo i uzalud tražimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali
cežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprežemo da cujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao
u krošnjama drveca ispod kojeg smo se, držeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.  
Ali...umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga cujemo.

 Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na
 nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti išcekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put
procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine...

Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeci ne može.Cak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.
Vec se uvijek istom stazom vracamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine....
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noci zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.

A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."


 Desanka Maksimovic
 

...Nekako s pocetkom Godine redovno dobijem potrebu da analiziram ono sto mi se desavalo,i to ne samo protekle godine,nego citavog zivota...

Prosli put sam vam pricala o svojim prijateljstvima,sad cu o ljubavi.

Iako je moje detinjstvo(smem li da kazem 'mladost'?) prozeto mnostvom "ljubavnih trenutaka" i zaljubljivanja,imam utisak da su samo tri osobe na mene ostavile ogroman utisak,da su jakim rukama vajali moje misli i osecanja,da su ostavili trag.

-Prvi je Mladen,upravo onaj zbog kog je i nastao ovaj blog...

 

 

Onaj kog sam poznavala bolje nego iko,kome sam cesto govorila da me nervira,a koji me je ipak trpeo...Pamticu ga po SMS porukama koje bi me cekale svako jutro,po razgovorima koji su trajali satima,i po onom "Mazo"...

On me je naucio da volim.

 

-Moja druga 'velika' ljubav je Zeljko.

 

 

On mi je pokazao da za jedno vece neko na nas moze ostaviti neponovljiv utisak,moze nam izgraditi ali i srusiti ceo svet.Prica o njemu nije nista posebno...

Jedan je od retkih koji se izdvaja,par poljubaca i moja definicija savrsenog...Pomogao mi je da shvatim da poljupci na kisi nisu nista posebno(ili bar ne sa pogresnom osobom),ali da jeste posebno kad po najvecem pljusku vi imate njegovu jaknu dok je on samo u kosulji...

Takodje je posebno kad sedite zagrljeni posle zurke do 3,4 ujutro i svaki drugi osecaj je nemerljiv s tim...Nazalost,delovao je kao savrseni  jer je upravo ta zurka i par casa nekog loseg vina ono sto nas je spojilo.

Sutradan se sve pretvorilo samo u lepu uspomenu,iako je jos dugo posle toga bolelo.

-Treci je Nikola...

 

 

 

On mi jos uvek nedostaje.Ako nateram sebe da zaboravim na to da je svako vece bio sa drugom i da mi,u stvari,i nismo bili u vezi iako smo se vidjali skoro godinu dana,on je jednostavno savrsen.

Sa njim sam mogla da pricam kao sa svojom najboljom drugaricom,mozda cak i iskrenije...Nikada nije imao glupih predrasuda i nikada me nije prekidao.To je ono sto sam volela kod njega.

Umeo je da ucini da se osetim sigurno kao malo dete u narucju svoje dadilje ili vec bilo koga pouzdanog i stabilnog...Na njega me podseca jedan tobogan,nase mesto,nase sarene grede i spustanje satima...Trcao je sa mnom po kisi i tad su poljupci bili sve,sem bezazleni i obicni.

Kad sam resila da stavim tacku na neizvesnost i bol pri svakom ponovnom susretu sa njim,cini mi se da me je grlio satima,i tad je prvi put pokazao svoju nezniju,lepsu stranu...Obecao mi je da cemo se sresti ponovo,i da me tada nece pustiti da odem.Zaista zelim da verujem u to.


Nova godina i nesto neobjasnjivo

Generalna — Autor tuzna @ 22:35

Prvo,posto sam bila odsutna poslednjih nekoliko dana,zelim svim mojim dragim blogerima puno zdravlja,para i srece u predstojecoj godini,uspeha i ispunjenih zelja...Ako to neko zasluzuje,onda ste to vi. 

Ove godine je sve drugacije.

Postila sam 30 i nesto dana,a zatim prekinula zbog bolesti...

Od tad imam utisak da sam zbog neceg kaznjena.

Ili je to samo izgovor za gomilu pogresnih odluka koje sam donela protekle godine...

Mnogo suza,rastanaka,zaboravljanja i zapostavljanja obelezilo je 2009...

Usudjujem se da kazem da je to bila jedna od losijih godina mog zivota,mozda cak i najgora.

Zavrsila se nerviranjem,razocarenjima,nekom mucnom setom koja i dalje gusi.

Odluke od pre tacno 365 dana nisam ispostovala,zelje mi se nisu ispunile.

Ove godine donosim samo jednu odluku,i sve vise se prepustam sudbini i nekom nasumicnom putu,a to nije moj stil...

Ove godine nisam okitila jelku.

Tacnije,okitila sam stricu,baki i deki,tetkama..

Ali,u mojoj sobi je njeno mesto prazno,ono posebno mesto za koje sam se davno zaklela..Time prekrsih jos jedno obecanje koje sam sebi dala.

A i uopste nisam svesna da je to vece,za koje sam se onoliko spremala,vec proslo i da je danas novi dan.

Neprospavana noc,osecaj strepnje u srcu,razocarenja koja se iznova ponavljaju...Sve je to odlucilo o mom ostajanju kod kuce danas.

Ja nisam raspolozena za reprizu.

Ja samo zelim da znam sta mi se to dogadja... 

 


Powered by blog.rs