Sreća je u malim stvarima

Priznajem, ne ide, ali pokušavam...

Tuga — Autor tuzna @ 15:13

Ne smem da plačem pred drugima..Zato ugrabim ovakve momente, kad sam sasvim sama, u maminoj staroj pidžami, kad mi suze brišu samo ruke ispod mojih ramena.

Negde je zapelo. Nešto ne radim kako treba, a ne znam šta. Dajem sebe celu, i više od ovoga ne može. Može, u stvari..Još malo. A onda se rasprsnem na komadiće.

Mnogo sam željna zagrljaja. Previše. Možda i ne bi pomogao...Ali meni sada samo to treba. Očajno kopam po svetu tražeći ga, iako znam da ga tako nikad neću naći.

Nisam osoba koju vole. Ili mi se dive, ili me žale. Danas ovo drugo.

Jer mi igra brada iako se ne dam.

Jer mi maskara curi po obrazima.

Jer nema nikog da me uteši. 

 

Ne jadaj se pred ljudima, tek užitak daćeš svima, k'o da srna ranjena  se tuži orlu i gavranima... 


Smisao života.

Tuga — Autor tuzna @ 18:30

 

 

Mislim da znam poentu priče...

I znam kako da usrećim sebe.

Danas je jedan od retkih dana kad to znam i sa tim stavom čvrsto stojim na zemlji.

Ipak, emocije još uvek mahnito jure iz jedne polovine srca u drugu..

Više volim onu gornju polovinu.

Kad dođu do tu, osećam da je sve u redu i vredna sam, na zemlji, a opet tako divno u oblacima.. 

Međutim, češće su dole, nisko, pognute glave čuče na dnu srca,

a oko njih su one ružne stvari koje me čine nesrećnom,

i te divne emocije više od svega vole da čačnu te stvari,

pa to pecka i pecka, mesecima.

*

Mislim, na kraju krajeva, da samo sebi dozvoljavam previše slobodnog vremena,

samim tim i previše razmišljanja,

previše patnje,

previše glavobolja.

*

Bog mi je dao da sve bude onako kako sam tražila prethodnih pet godina.

Sve, BUKVALNO SVE.

Čak, da sam sama organizovala sve što bi moglo da se desi,

ne bih uspela da izmućkam nešto bolje od ovoga...

Ali, ponovo Marfi, jebi ga.

*

Smisao života je...

u svakom pojedinačnom slučaju različiti.

Neću vam reći svoj.

Sad, kad sam ga pronašla, stisnuću ga čvrsto i težiti da ga ostvarim.

Valjda ću, jednom, i uspeti u tome.

Ako i ne uspem, nadam se da će mi neko od vas pozajmiti svoj,

pa ću opet biti na pozitivnoj nuli.

Iako sam trenutno čak malo u minusu... 


Volim.

Tuga — Autor tuzna @ 23:27

Eto.

Samo sam to htela da kažem.

I da javno priznam da sam sama kriva za oscilacije u raspoloženju.

Nije ni meni lako. :D 


Svi smo mi ljudi...

Tuga — Autor tuzna @ 17:34


 

''sedim i čekam
da realan život uđe na vrata
zamiriše kafu iz kofi šopa
na tursku 
domaću

koju smo odavno zaboravili.
sedim i čekam
da mali život bez inteziteta
sedne pored mene na klupu
ponudi mi neki koncert na koji mi se ni ne ide
ali se lepo smešim i pravim se
da sam najsrećnija na svetu
prosto me sramota koliko se foliram
pred samom sobom.
neverovatno je kako mi nije neprijatno
jer nikad ja nisam bila ja
skoro nikad sem u paralelnom životu kome
sada mašem sa prozora voza
tu sam se smejala u jednom velikom odgledalu
tu sam spavala na jednom kauču
pokrivena. tu sam se survala na pod sa njim
tu sam teško disala,tu sam se jednog jutra najteže u životu
probudila,tu sam se bojala,tu sam ležala na parketu
tu sam čaše razbijala,tu sam jedino za sve ove male godine
osećala
volela
drhtala
i tu se više nikada neću vratiti.

jer to nije moj život, to je tuđa kutija
životna i mala
sa nepoznatim ljudima koji ne znaju
da postojim takva ja.

kad je koga i bilo briga za emocije ?
samo korpa sa odgovornostima
korpa u kojoj su poređani računi
poneki izlazak sa prijateljima
i ručak u restoranu blizu kuće.
sedim i čekam
i nikako da dođe taj moj realan život 
da me odvede na hiljaditi put viđenu žurku
u šetnju u kojoj ćemo planirati 
odlazak u bioskop ili na neku premijeru
na kojoj ću pogledom tražiti
ostatak paralelnog života
dok mi bretela haljine spada na rame
i dok igram još jednu u nizu
suludih uloga u neživotu.''

* * *

Plače mi se. Nisam tužna, samo osciliram. Nema više ljudi koji govore srcem. Sve se više ističem u masi običnih, sve više teram od sebe one koji ne razumeju moj krik. Možda je tako i bolje. Nekad je čak i lakše...Ali, kome je samoća dobro donela?

 

Pojma nemam.

 

Jedva čekam Beograd. Tamo ću sresti nekog pesnika. Budućeg doktora nauka.

Nekog ko će meni objašnjavati nepoznate pojmove, a, opet, znati da grli previše dobro.

Imaću i ja savršen život. Obećaj mi, Bože.


Nije monotonija, to je melanholija...

Tuga — Autor tuzna @ 15:41

 

 

 

Očaj je seo na klupu... 

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete


Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne

Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak

Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši

Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite

Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite

Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi

Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno

Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog

I vi ostajete tu
Na klupi

A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate

Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici

Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

Žak Prever

 

 *

...i ja sam sela kraj njega. 


Kako samo mi nedostaje, ni ne pita se da l' sme...

Tuga — Autor tuzna @ 22:05
  
 
Ne jedem, ne pijem, ne pričam ako ne moram. Najlepše mi je kod kuće, spavam i plačem koliko hoću. Jer, kome god da kažem bilo šta, odgovor je isti: Ne može biti toliko teško...
Razumem to. I ja sam do skoro govorila ljudima oko sebe da preteruju  jer nisam bila na njihovom mestu.
 
Trudim se da budem jaka kad se čujemo samo jer znam da je njemu mnogo teže. A kome ne bi bilo kad je stotinama kilometara udaljen od onih koje voli, kad mora da trpi sve i svašta i da bude prisiljen da se druži sa ljudima koji su mu nametnuti...
Ali oboje znamo da nisam toliko jaka. Rekla sam mu da mi ne piše često jer rizikuje da bude kažnjen zbog toga, a kako koji sat prođe moje brige postaju sve veće i on to zna, jer je i sam navikao da zna sve o meni, svaki sekund dana koji prođe...
Ma, nije bilo ni potrebe za pisanjem, svaki slobodni sekund smo provodili zajedno... 
 
Proći će. Ovo, kao i sve drugo.
Ali prokleto je teško.
Još ''samo''  89 dana...

Powered by blog.rs