Sreća je u malim stvarima

I wanna marry Tony Soprano.

o meni.... — Autor tuzna @ 21:00

 

 

 -Čudna si.Uvijek.Zar ti to ne smeta?
-Ne.U redu je to što se ne uklapam,i takvi su potrebni svijetu.Da nema nas ne bi se ni znalo tko se uklapa,a tko ne.Ne mjerimo se mi prema običnima,već oni prema nama.

 

Onaj osećaj kad se osećate odbačenim od čitavog sveta.

Volela bih da sumiram 2011., iako mi je prošla kao jedan dan.

Mislim da sam se promenila malkice, ali ne skroz...Postala sam manje otporna na talas jednoličnosti, ali ne sasvim...

Ulenjila sam se. Imam obaveze ali ne i petlju da se uhvatim u koštac s njima. Godina koja sledi jedna je od najbitnijih u mom životu. Odlazim iz grada koji, koliko volim-toliko želim da napustim... Postajem brucoš(kinja?), i tako dalje.

Nisam sigurna da je išta u mom životu onako kako treba da bude.

Izašla sam iz svih zajednica čiji sam član bila. Trenutno sam član jedino svoje porodice i tu mi je najlepše. Shvatila sam da najbolje drugarice ne postoje, ali da bih ipak volela da nađem jednu koja je ista ja, da imam s kim da oplakujem ovaj sivi svet.

Sve je ovo nekako bljak. Ako nemate dovoljno novca ne možete da živite. Možete stojati pred nekim vratima i obasipati ih lepim rečima, neće se otvoriti kao u poslovici. Ali ako ih podmažete nekom hiljadarkom(govorimo o moneti EU naravno) otvoriće se lagano i pritom će i ona dobiti usta i davati vama komplimente. 

Prvo.Volela bih da budem sama neko vreme,a ovaj blog uvek ispuni ono što napišem, pa-eto.

Drugo. Ne želim dečka koji će me paziti kao kap vode na dlanu. Želim jednog Tonija. Nekog inteligentnog i muževnog, snalažljivog i spontanog. Nekog ko će mene učiti novim stvarima i ko će me zasmejavati i pomagati mi kako god zna. Uvek.

Treće. Volela bih da prestanem da pišem ovako nabacano, ali šta ću kad sam i to zaboravila...A i toliko je stvari koje bih da vam ispričam. Kao da je nekom, pored njegovih problema, bitno i ovo nekoliko mojih.

Nije ni bitno. Ako vam dosadi, prestanite da čitate.

Isto tako, ako ćete pročitati nekako površno zaobilazeći suštinu onoga što sam htela da kažem, komentarišući kako lupetam ili nešto treće, zapitajte se zašto uopšte i čitate.

Ja sam ionako neka čudna vrsta koja bitiše na marginama ovog sveta i koja bi, da ima izbora, odavno s njega elegantno sišla i preselila se na neki bolji.

Gorčinom zar već obuzet?
Beznadje ti je dno?
 (O otkud nadje baš sve to
 što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
 Okrećeš ko' nekad, pre.
 Gle: lišće pada na tle.
 (Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
 Iz rane iščile lek.

 Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek. 

 


Powered by blog.rs