Sreća je u malim stvarima

Dragi dnevniče...

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 17:22

Jutro je prošlo osvežavajuće.

Ponovo se sklapa rubikova kocka. Sve su ovce na broju. Moj je život Švicarska. Hm...

Pa, neka od tih rečenica bi svakako mogla opisati moje trenutno stanje.

Jutro je prošlo osvežavajuće jer više ništa ne boli, ne steže, ne bocka, pritom mislim na sve izmišljene bubice koje su me mučile prethodnih dana, ali i na stvarne bolove. 

Trenutno radim na tome da dragim osobama ostvarim neke ostvarive želje koje se tiču mene, i dobro mi ide. Ima tu par dugoročnih planova, nadam se da mi ih Karma(bitch) neće opet kvariti.

 Došlo je podne, moje omiljeno doba dana, jer sad postajem vredna, kreativna, i upornija nego ujutru. Godina je tek počela, a mene već čeka hiljadu obaveza, i hvala Bogu na tome.

U potrazi sam za cimerkom dok Pirinač ne ostvari svoju ideju da živimo zajedno za godinu dana. Ako ja tada već ne budem daleko odavde...Po tom pitanju, još uvek ne znam šta želim.

Reći ću ti u čemu zaista uživam ovih dana.

U tri do četiri kafe dnevno, miholjskom letu, gledanju filmova sa njim, optimizmu kojem sam se posvetila u potpunosti.

U patofiziologiji, farmakognoziji, farmakologiji, statistici, fiziologiji i ostalim astronomskim nazivima u čiju srž jedva čekam da prodrem.

U batinoj dukserici, u iščekivanju nekih obećavajućih datuma, u zagrljajima mog malog Miša koji zvanično ima TVI godine, u sanjanju jer verujem da će mi se svi snovi ostvariti...

Dragi dnevniče, ovo je najlepša jesen u mom životu.

Pu, pu, pu. 


“I eto me ovdje, zaključane u strahu koji mi kupa lice, kosu, misli. Gubim se u njemu. "

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 17:12

Pokušavam shvatiti: nije to strah pred drugima. Ne zanimaju me drugi.

Nije to strah pred Bogom, jer znam da nisam grešila.

Strah je pred samom sobom. Kako ću 'sutra' sebi u oči pogledati? Već skrivam pogled pred ogledalom.

Godinu dana je kratak period, ili predug, kako se uzme...Za godinu dana možeš da promeniš svoj život iz korena, ili ga protraćiš i ostatak života potrošiš na kajanje.

Bojim se zvuka kvake tog dana. Pouzdano znam da će deo mene otići, jer On odlazi(na sreću, doći će opet, jednog dana), i to je lakše podneti jer ne zavisi od mene. Druga stvar koja visi o tankoj, pretankoj niti, zavisi od toga hoće li me ruka zaboleti od držanja te niti drhtavim prstima, hoću li uspeti da spasem majušnog pauka koji na njoj visi ili ću, usled straha od tog pauka i drugih iracionalnih strahova, trgnuti prste i tim malim pokretom slomiti čašu koja se više nikada neće stopiti u savršenstvo...

Izbori se, kažu, ali hiljadu udaraca bičem po tuđim leđima druge ne boli-poznato je... Drži se, kažu, biće, daće Bog da bude. A ja ne znam ni da li sam zaslužila još jednu želju tog divnog Boga koji mi je do sada svaku, sve do najsitnijih ispunjavao.

''Ma, to su neki stari racuni. Zastareli. Još od zvezda. Ko ce ih naplatiti sad, uveliko po povratku u trnje?
Per aspera ad astra...
Slutio sam da se za tu relaciju vadi povratna karta. Od samog pocetka nešto mi je bilo sumnjivo. Kad se dogodilo to što se dogodilo i kad sam krenuo na dugo putovanje nazad u svakodnevicu, pokušao sam sebi, kao razumnom coveku, da objasnim da je tako moralo biti, i da sve to sigurno ima i nekih dobrih strana.

Samo, još nisam otkrio nijednu... ''


Nove naočare, nove tuge i sve u krug.

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 22:53

Maloj Devojčici su rekli da treba da nosi naočare. Izabrala je moderne, crne. Onda su je pomešali sa šesnaestogodišnjakinjom i rekli joj da izgleda kao štreber. 

Plače mi se. Jako, puno. Vrišti mi se.

Grli mi se s nekim.

Nedostaje mi neko ko me iskreno voli, a nije deo moje uže porodice.  

Taj neko ne postoji.

Postoji jedna osoba zbog koje bih odmah ostavila sve, sa kojom bih ostala do kraja života.

Ta osoba šalje ruže drugoj za Dan zaljubljenih. Ona čak i ne zna da on postoji, i da je savršen.

Plače mi se.Jako,puno.

Baš mi se plače. 


Oči su joj pune neke čudne magle.

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 22:42

D, noćas mi je potreban neko ko će doći u subotu u 23h, zazvoniti na vrata, kročiti preko praga i prisloniti smrznute obraze na moje. 

Noćas mi je potrebno da sam sa tobom, 1334km odavde, od ovog praznog stana u kom odzvanjaju moji koraci.

Napravila bih ti palačinku u obliku srca-znam, izlizano je, ali takva sam noćas...

Slušam Vivaldija, vučem sobne papuče po parketu. Nedostajem te. 

*

D, volela bih da nisi tako hladan. Sa tobom sam se smejala.

Opet se ne smejem. 

Zašto se menjaš, zar si kao ostali? Zašto se iko menja, dragi moj D?

*

Noćas mi treba da opsuješ zimu i povučeš me u zagrljaj koji miriše na maglu u Beogradu, novogodišnji sajam u Frankfurtu, na tople radijatore i svetlu budućnost... 


"U životu su najgore one parnice koje vodimo sami sa sobom."

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 03:06

Ne liči na mene da na ovom blogu pisanje počinjem od naslova. Nekako sam uvek pisala sve, a onda mi je naslov samo padao na pamet, svež, tek osmišljen, vruć poput vrućeg papira sa sveže utisnutim slovima, tek izašlog iz štampača. Odavno nisam posetila ovu adresu. Pišem na drugom mestu koje nije tako čarobno kao ovo. Pitate li se zašto, reći ću vam:svaka stvar na svetu koja u sebi sadrži i čuva mali deo vas, koja je makar za trunčicu učestvovala u vašem životu, čarobna je. Dalje više i ne moram da objašnjavam, ovaj blog postoji, uskoro punih, pet godina.

***

Pišem ti pismo na ovoj adresi, pišući zapravo samoj sebi, da i o tebi ostane trag u mojoj mladosti.Želela ja to da priznam ili ne, ti jesi i zauvek ćeš ostati jedan poseban deo mene. Možda se neću uvek rado sećati našeg kraja, ali ću lepe trenutke urezati u dušu i čuvaću ih u sebi, zauvek. 

Kad god prođem ulicom u našem malom gradu i naletim na tvoj zbunjeni pogled, poželim da zastanem i da te pitam milion stvari:

Čemu se čudiš? Da li tome što sam nasmejana, iako si očekivao da budem slomljena, ili tome što ipak imam toliko ljudskosti da te posle svega udostojim svog pogleda i stiska ruke? 

Zar si zaboravio? Svaki put kad bi nam se grudni koševi zatresli istovremeno, kao na komandu, i kad bismo se pogledali i zaustili ,,Volim te'' u istoj sekundi, molila sam te da zapamtiš...Svaki put kada bi prešao 300km i došao da me zagrliš molila sam te da zapamtiš... Svaki put kad bih premorena zaspala u tvom naručju, kad bih ti ljubila oči kao da su moje, rođene, molila sam te da nikad ne predaš zaboravu trenutke u kojima si bio srećan pored mene...

Molila sam te da me nazoveš kao nijednu drugu, i jesi, imala sam nekoliko nadimaka koji bi bilo kome bili smešni i nelogični, ali meni su bili sve na svetu, i kad sad na njih reaguješ tako hladno, ne mogu a da se ne zapitam...Zar si zaboravio?

 

***

 

Želja mi je ista, kao i uvek. Ja sam dosadna stalna mušterija čarobnih lampi, želje mi uvek ostaju iste... Ipak, u moj mali univerzum i svest Male devojčice stisao se i strah od odvajanja. Mislim da nikad u životu nisam bila više vezana za majku, i što se odlazak više bliži to se više plašim života bez nje. Ipak, obećala sam joj najbolju kremu na svetu i eliksir mladosti, a koja dobra ćerka to ne bi učinila nekome ko joj je dao život?

Pitala sam je da li me voli, a ona je rekla-Ne, ako iko može da ne voli deo sebe.Zasuzile su mi oči i zagrlila sam je želeći da u tim rukama ostanem zauvek, ušuškana i bezbrižna, a s druge strane, te iste ruke su toliko željne znanja, i kao zapete puške čekaju da odlete u drugačiji svet, novi grad i život po svom izboru i da stvaraju nešto ni iz čega, da svaki metal izliju u zlato i oduže se tuđim mukama svojim radom. 

***

Kao što sam i slutila, ako imam početak, naslov, kraj sigurno neću imati. Zato ostavljam ovako, i odlazim, razmišljajući o tome kako se za ovih pet godina i nije mnogo toga promenilo...Život se, izgleda, stvarno vrti u krug.


Ma samo da su za stolom svi koje volim i da cigani sviraju dugo, dugo.

Dragi dnevniče... — Autor tuzna @ 14:21

,,Ma, šta ti mogu, rođen si sa greškom, sve je to u tvojim genima, a ja, samo emotivna luda-ceo život sa kretenima...''

Slušam Cecu ceo dan. Bila sam izgubljena, sluđena, najtužnija na svetu...To je trajalo skoro šest meseci. Nisam znala ko sam i šta sam, hodala sam po inerciji.

I, odjednom, probudila sam se. Ista kao nekada. Probudilo me je prolećno sunce i miris belog jorgovana...On ne zna koje mi je omiljeno cveće. I dok jorgovani venu prolazimo pored njih kao da ne postoje...

,,Ličiš na moga oca, isto je mojoj majci užasne stvari radio, rukama golim
 njeno nevino mlado srce iz grudi na živo vadio...''

Po čemu se meri naša ljubav prema nekome? Da li po broju ubranih jorgovana ili po tome koliko sanjamo bivše dok smo s njima? Zavidim im. Kažu da shvataju kakvi su ljudi. Oni imaju 26 godina. Ja sam to shvatila sa osamnaest.

 

Piše mi se na engleskom. Tada reči zvuče mnogo lepše. Imaju smisla. Napisala bih: I went. Ili: I'll be back. To tako dobro zvuči. Prvo, ne drugo.

Umem ja da pišem. Samo, neću. I don't want to. 

Tačkasto.

I need someone to run in circles with me.

To hold me and tickle me.

,,Ovo sećanje ruši meni sve, moj Beograde, zagrli me...''


Powered by blog.rs