Ne liči na mene da na ovom blogu pisanje počinjem od naslova. Nekako sam uvek pisala sve, a onda mi je naslov samo padao na pamet, svež, tek osmišljen, vruć poput vrućeg papira sa sveže utisnutim slovima, tek izašlog iz štampača. Odavno nisam posetila ovu adresu. Pišem na drugom mestu koje nije tako čarobno kao ovo. Pitate li se zašto, reći ću vam:svaka stvar na svetu koja u sebi sadrži i čuva mali deo vas, koja je makar za trunčicu učestvovala u vašem životu, čarobna je. Dalje više i ne moram da objašnjavam, ovaj blog postoji, uskoro punih, pet godina.
***
Pišem ti pismo na ovoj adresi, pišući zapravo samoj sebi, da i o tebi ostane trag u mojoj mladosti.Želela ja to da priznam ili ne, ti jesi i zauvek ćeš ostati jedan poseban deo mene. Možda se neću uvek rado sećati našeg kraja, ali ću lepe trenutke urezati u dušu i čuvaću ih u sebi, zauvek.
Kad god prođem ulicom u našem malom gradu i naletim na tvoj zbunjeni pogled, poželim da zastanem i da te pitam milion stvari:
Čemu se čudiš? Da li tome što sam nasmejana, iako si očekivao da budem slomljena, ili tome što ipak imam toliko ljudskosti da te posle svega udostojim svog pogleda i stiska ruke?
Zar si zaboravio? Svaki put kad bi nam se grudni koševi zatresli istovremeno, kao na komandu, i kad bismo se pogledali i zaustili ,,Volim te'' u istoj sekundi, molila sam te da zapamtiš...Svaki put kada bi prešao 300km i došao da me zagrliš molila sam te da zapamtiš... Svaki put kad bih premorena zaspala u tvom naručju, kad bih ti ljubila oči kao da su moje, rođene, molila sam te da nikad ne predaš zaboravu trenutke u kojima si bio srećan pored mene...
Molila sam te da me nazoveš kao nijednu drugu, i jesi, imala sam nekoliko nadimaka koji bi bilo kome bili smešni i nelogični, ali meni su bili sve na svetu, i kad sad na njih reaguješ tako hladno, ne mogu a da se ne zapitam...Zar si zaboravio?
***
Želja mi je ista, kao i uvek. Ja sam dosadna stalna mušterija čarobnih lampi, želje mi uvek ostaju iste... Ipak, u moj mali univerzum i svest Male devojčice stisao se i strah od odvajanja. Mislim da nikad u životu nisam bila više vezana za majku, i što se odlazak više bliži to se više plašim života bez nje. Ipak, obećala sam joj najbolju kremu na svetu i eliksir mladosti, a koja dobra ćerka to ne bi učinila nekome ko joj je dao život?
Pitala sam je da li me voli, a ona je rekla-Ne, ako iko može da ne voli deo sebe.Zasuzile su mi oči i zagrlila sam je želeći da u tim rukama ostanem zauvek, ušuškana i bezbrižna, a s druge strane, te iste ruke su toliko željne znanja, i kao zapete puške čekaju da odlete u drugačiji svet, novi grad i život po svom izboru i da stvaraju nešto ni iz čega, da svaki metal izliju u zlato i oduže se tuđim mukama svojim radom.
***
Kao što sam i slutila, ako imam početak, naslov, kraj sigurno neću imati. Zato ostavljam ovako, i odlazim, razmišljajući o tome kako se za ovih pet godina i nije mnogo toga promenilo...Život se, izgleda, stvarno vrti u krug.