Sreća je u malim stvarima

Ne smem da plačem pred drugima..Zato ugrabim ovakve momente, kad sam sasvim sama, u maminoj staroj pidžami, kad mi suze brišu samo ruke ispod mojih ramena.

Negde je zapelo. Nešto ne radim kako treba, a ne znam šta. Dajem sebe celu, i više od ovoga ne može. Može, u stvari..Još malo. A onda se rasprsnem na komadiće.

Mnogo sam željna zagrljaja. Previše. Možda i ne bi pomogao...Ali meni sada samo to treba. Očajno kopam po svetu tražeći ga, iako znam da ga tako nikad neću naći.

Nisam osoba koju vole. Ili mi se dive, ili me žale. Danas ovo drugo.

Jer mi igra brada iako se ne dam.

Jer mi maskara curi po obrazima.

Jer nema nikog da me uteši. 

Ne jadaj se pred ljudima, tek užitak daćeš svima, k'o da srna ranjena  se tuži orlu i gavranima... 

Slušam nekog ko se zove Michael Buble, pijem čaj od brusnice, gledam pahulje.

Prvi sneg, poželeh želju i istog trena shvatih da je pogrešna.

Prvo, jer nisam ni sekund razmislila.

Drugo, jer je neostvariva.

I na kraju krajeva, od kad to sneg ispunjava želje, i kome?!

''Moraš da veruješ'', kaže mi Mala devojčica. 

Ne moram.

Moraću samo, jednog dana, da se zaljubim u nekog ko će biti iskren. Oduvek sam mislila da malo tražim...Izgleda da je iskrenost, ipak, najveći zahtev koji ljudima možeš da postaviš.

Ne kažem da mi ne bi prijalo malo malih, slatkih, laži.

Kao zrnca smeđeg šećera na koja naletim dok žvaćem limun kao jabuku.

Ali kad je zrna previše, kiselina se ne oseća i vitamini ne deluju, iz inata.

I najdraži limun postaje otužan.

Baš kao ti

večeras.

Gasim svetla, nalivam još 250ml čaja, pojačavam muziku.

Maštam o zagrljaju koji nije tvoj...nije ničiji. 

Sedim na terasi koja mirise na maminu zimnicu.Osećaš li? To je miris njenih ruku koje pakuju krastavčiće u tegle, tegle u kutije, kutije u gepek i donose ih meni. I maze me po nosu, kao pre dvadeset godina.

Tri popodne, a već je mrak. Kiša dobuje po prozoru, a ja osećam miris snega koji će je smeniti. Još jedna zima u Beogradu...Ne mogu da dočekam. Hoćeš li se grudvati sa mnom?

Antoni, konačno mi je priznao. Želela sam da budem nežna i da mu pokažem ovu svoju stranu, koju si dosad samo ti video.

Nije me ismejao.Rekao je da sam posebna, ali da ne želi da me povredi, jer je isti kao svi. Mislim da sam ovog puta ja ta koja želi da bude povređena.

Rekao je da se sa mnom ponovo smeje. Ne moram da mu verujem, zar ne? Mogu samo da uživam.

Neće mi skoro doći. Kaže-kad se najmanje nadaš. Kažem mu-sad se najmanje nadam. 

A ja sam već zamislila zimu sa njim, daleko od Beograda..Šetamo do mog skrivenog mesta, jedne majušne kućice na drvetu, i penjemo se, gledamo sneg kako pada. Hladno je, ali me grli i to ne osećam. I ljubi me po prvi put, najnežnije na svetu..A onda me golica, i štipka, i kvari mi frizuru koju sam satima pravila za njega.

Entoni moj, pre pet godina sam napisala u dnevniku: Udaću se za dečaka koji se zove D.

Da li je to on? Jesam li ja zaista princeza iz one bajke koju sam napisala kao desetogodišnjakinja i poklonila je mami za rođendan? Da li se, za mene, čuda ipak ostvaruju?

Volim te, Entoni. Volim život zbog njega koji mi vraća pomalo vere u ljude. Volim ga jer se i ja smejem sa njim, iako se bojim da mu priznam.

I volela bih da mi dođe, da me iznenadi. Da ga prvog poljubim u ponoć poslednjeg dana 2013, jer on je moje čudo, Antonije, verujem u to.

 I da zauvek zaobiđem brojku 13, da počnemo u četrnaestoj i trajemo zauvek...

Blesava sam, u mojoj glavi već i hrčka imamo. A knjiga čeka.

pod tvojim prozorom utaba sneg..''

Antonije, opet mi je istekla pauza koju sam htela da posvetim tebi. Izmakneš mi, nekako, između redova i ne umem da te nađem. Gde si? Lezi pored mene. Razgovara mi se.

Pročitah negde da ne umemo da udahnemo Beograd, pa ga udahnuh. Dišem, i dišem, i patim. Hoću li ikada prestati? Kažu da se najlepše stvari dođu kad im se najmanje nadamo. Iznenada. A mene više ništa ne može da iznenadi.

Opet počinjem ljubavno. Nateraj me da se zaustavim pre nego što bude prekasno. Ajde, kratko ću, još danas. Imam deset minuta da ti ispričam ponešto, pa idem. Tačno u podne. Simbolika mi je ovih dana jača strana.

Pitao me je šta hoću, kad daje sve od sebe. Kako da mu kažem da ne znam? Juče sam mislila da hoću da udiše Beograd sa mnom. Šetala sam nekom Krmpotićevom, zamišljenom jer pravi izraz ne umem da izgovorim. Lepa je ulica. Slikam Canonom jer Nikon nikada neću dobiti, verovatno.Igram se fokusom. Smišljam u glavi priče i posvećujem ih ulicama. Smatraš li me već dovoljno čudnom, ili da nastavim?

Onda je došlo veče. Imala sam test u 8 uveče. Kome se to još događa? Uprskala sam, jer mi je vreme za učenje proletelo na razgovore sa tobom. Trebalo mi je da me zagrli, a on me je zasmejavao. Kreten.

 Danas mi treba da se uklopi u radnu atmosferu, da skuva duplu kafu i razbaca svoje papire preko mojih. To je tako seksi, onda se naslonimo leđima jedno na drugo i svako se izgubi u svom svetu. Dok skripte vode ljubav po podu. Pa se okrenem, i poljubim ga u čelo. Ako završi prvi, legnem mu u krilo i objašnjavam pojmove naglas.

Sutra će mi možda biti potreban da iščupa jaje iz kartonskog pakovanja jer sam kupila klasu S umesto A. Zamišljam kako dodaje kvačicu na S i govori mi:''Vidi, Š klasa, najbolja u Srbiji.''

Za pet godina ću želeti da me iz te iste Srbije odvede, daleko. U svoj Frankfurt, pa Berlin, pa Beč.

Antonije, on je na 1800 kilometara, 1800 izlazaka sunca i uzdaha daleko od mene. Ti znaš, to neću podneti.

Krenem li sama da pržim jaje polomiću ga na dva dela i sve njegove neizgovorene reči će ostati da lebde u vazduhu. Muči me njegovo postojanje, šta ako i nije tako savršen kakvim se predstavlja? Opet me pita šta hoću. Da ne lažeš, govorim mu. ''Nikad te neću lagati, dokle da ponavljam?'' -Dok god ne bude dovoljno.

Antonije, sviđam mu se. Pošalje mi svoju omiljenu pesmu, a onda kaže-znam da ti se neće dopasti. Ti i ja smo toliko različiti.

Šta da radim? Da li da počnem da slušam Bajagu ili da se ne dam?

-Evo, predajem se, radi sa mnom šta god želiš.

''Daleko si, lepotice...Ipak, ne predaj se nikad, nikome. Ti nisi ničija stvar. Ti si posebna.''

Zbunjuje me. Kladim se da je sve te reči negde pročitao. Klasične su, zar ne? Prestaću. Evo, prestajem.

***

 Hej, zagrli me. I pusti mene do zida. Zar uvek moram da otimam svoj deo prostora? 

Znaš li koji je datum danas? Bila bi nam trogodišnjica. Trgnem se svaki put kad nam se pogledi susretnu. Džaba, postao je suviše mali u mojim očima. 

Antonije, kakvi su to ljudi postali? Na listu ne-prijatelja dodala sam još troje. Konačna brojka je milion. Sanjam da u Berlinu žive bolje persone. Zašto mi kradeš volju za učenjem? S tobom takvim u sebi nikuda neću stići. Odlazim sad. Vreme je postalo tmurno, kako sam i tražila. M mi je poklonio duksericu a tata termo čarape. Izgledam kao krofna sa tri sloja na sebi. Nikada neću biti mršava, Entoni. Ali ću uvek imati tebe.