Sreća je u malim stvarima

Tišina.

posveceno — Autor tuzna @ 21:26

Ja imam 26 godina. Moja majka ima 57.

Moja majka je ove nedelje izgubila svoju majku. 4 dana nakon svog rođendana, kad joj je ona kupila veliku dansku tortu i svećice. 1 dan nakon što me je ispratila na autobus za Beograd rekavši standardno "Čuvaj se, bori se i ne daj da ti se smeju gori od tebe." . 3 nedelje pre Uskrsa kome se radovala. 2 meseca pre svog 81.rođendana.

Moja baka, kojoj je sveštenik držao petnaestominutni govor. Koja nas je svojom veličinom i nadljudskom snagom sve postidela, a ljubavlju i pažnjom zadužila.

Moja majka je izgubila svog prijatelja. Zbunjena me je, nakon što je muški izgurala sve običaje, pitala:"Šta ćemo sada?" 

Ne znam šta ćemo. Znam da ću ja zapisati ovu, i još mnogo sličnih priča. O svojoj Porodici. Svojoj tvrđavi ograđenoj olovnim zidom. Koja je od pre nekoliko dana bogatija za jednog anđela čuvara,a siromašnija za jednog vođu. Bogatija za životnu lekciju a siromašnija, i to dugoročno, za domaće mekike, štrudle i pite, i b e z u s l o v n u Ljubav..

Slava ti i hvala, velika ženo.

Znam šta ćemo. Trudićemo se da, sledeći Tvoj primer, postanemo podjednako skromni i nežni, nesebični i blagi. Pričaćemo o Tebi svojoj deci i unucima. Mesićemo štrudle smotano, a ti nam se odnekud smej. I vidimo se jednoga dana, bako moja,naša najbolja drugarice.


M kao Mašta(m)

posveceno — Autor tuzna @ 00:44

Ti si, zapravo, prva osoba u životu kojoj sam poželela da pokažem blog. Više zato što i sam pišeš nego zato što si savršen. Jer nisi. Drzak si i nesiguran u sebe i nevaspitan. Zašto onda buljim u telefon čekajući tvoju poruku?

*

Dan je priveden kraju. CV je napisan posle četiri sata buljenja u monitor. Čudne su životne krize. Kad preživiš prvu, misliš da je to to, da te naredna neće toliko uzdrmati. A onda dođe sledeća. Pukne te i samo trepćeš i pitaš se šta sada, na koju stranu, a uši ti zuje od tog udarca i svestan si da treba da pođeš Nigde, odnosno da ostaneš tu gde jesi dok se ne složiš po abecednom redu i duginim bojama. 

*

Rizično je po svetu hodati otvorena srca.

Mora se i očaj i egocentar nekad prerasti. 

Moraju se promeniti prioriteti. 

Sa "ti" na "ja". 

Svemu ću se ovome jednog dana smejati.


M kao Mozaik

posveceno — Autor tuzna @ 00:21

Lepo je znati da na svetu postoji

Neko s kim možeš zapaliti cigaru

i sedeti na vrhu solitera i slušati ga

kako mašta

kako se otvara deo po deo

Priča o jorgovanima, o životu uz reku

O tome kako hoće da kupi gramofon

nakon što je bio grub

nakon što je svim silama pokušao

da te otera od sebe

i slušaš ga i dišeš

i drago ti je što nije uspeo u tome

Jer sve kockice dođu na svoje mesto

i malo se postidiš jer si karijerista

i malo se rastužiš jer nemaš snove

o jorgovanu

o pecanju na reci 

o Travolti koji peva s gramofonske ploče

Ili ih bar nisi imala. 

Dok se nisi posvađala s ćelavim dečakom

Dok nisi shvatila da svaka kockica

Ima svoje mesto

Makar bila bela i mala

Kockica sa sporednom ulogom

čisto da popuni nebo na pejzažu. 


Sada znam

posveceno — Autor tuzna @ 07:39

Pisao mi je i pisao. Želeo dobro jutro, prepričavao svoj dan, legao sa slatkim snovima. A onda mi je rekao da sam govno. Tim rečima, ničim izazvan, par dana nakon rođendanskog iznenađenja koje sam mu priredila. 

Za taj rođendan ni od roditelja nije dobio poklon. Punio je dvadeset osam i nije smeo da dozvoli sebi da nekog nazove izmetom. Sada to znam.

Oprostila sam mu jer je plakao, jer je prešao 300 kilometara da me vidi, jer sam ga poredila sa nekim prethodnim, većom ljigom čak i od njega. Ako neko ne mrdne malim prstom, pa onda neko drugi mrdne, bespovratno romantična devojka se ponada da će nešto biti drugačije. A neće.Sada znam.

Otkrila sam mu svoje slabe tačke i pričala o svojim snovima. Dok mi je u grudima tutnjila želja za uspehom i ideje koje će me tamo odvesti, govorio je:"Hajde se malo spusti na zemlju.. To o čemu pričaš je neostvarivo." Pitala sam se kako je moguće da ne vidi da su mi svi putevi otvoreni, da je moje samo da krenem, da doučim, da se pomučim, da je uspeh, kako vreme prolazi, sve opipljiviji. Moji putevi nisu bili i njegovi. Sada to znam. 

Rekao je da me voli, ali da nema potrebe da se vidimo i danas kad ćemo se već videti sutra. Volim te ali hajde neka te moj drug poveze, ja sam umoran, a i pio sam. Nije popio dovoljno ali to nije ni bilo važno. Sada to znam.. 

Pitala sam ga hoće li probati sada ono o čemu smo pričali, hoće li ispuniti planove o pentranju do zvezda kojima mi je šećerio uši mesecima. Odgovorio je :"Kad bolje razmislim, sve mi je to previše komplikovano. Nisam ja za to. Ja sam ovde, a ti dođi."

 

  • Nisam došla, ni tada ni danas.Rekla sam mu da je kraj. Otac je rekao da bi se on prvog dana okrenuo i otišao. Da me nije gradio dvadeset pet godina da bi me neko nazivao izmetom. On je rekao da sam anđeo, da sam kao beba koju želi da čuva i voli. A onda je danima plakao. I plakao. Kad je patetika prevršila svaku meru, a on sh hvatio da sam mrtva ozbiljna, okrenuo se i našao drugu.

 

Ne ostaj s nekim ko ti svesno gazi snove. Budi s nekim ko će prvi kroz vatru pred tebe. Ko će ti pomoći da uspeš jer je i sam uspešan. S nekim ko želi da mu budeš dostojan partner u svemu, a ne inferiorno biće koje će čuvati. Od čega da me čuva, kad me sam od sebe nije znao sačuvati.. Sada znam.


Danas..

posveceno — Autor tuzna @ 20:58

Danas se venčavaju oni

koji su se sreli u dvadesetprvoj,

zavoleli u dvadesetdrugoj

koji su se shvatili i prihvatili davno

ostao je još samo papir.

A ti i ja?

Srešćemo se po svim standardima prekasno

u dvadesetšestoj ili -sedmoj,

volećemo se do tridesete i ko zna kad će nam svanuti ovo Danas

samo naše

sa trubačima i ražnjom i najmilijima koji plaču

jer se volimo do kosti, 

i bolje bi ti bio da si savršen,

da me grliš kad plačem i podižeš kad padam,

da želiš troje dece i da stalno putujemo

bolje bi ti bilo da Danas budeš u tamnosivom odelu

i košulji sa tufnicama

da si naoružan strpljenjem za moje izlive besa

i spreman za đuskanje i cmakanje i smeškanje,

prvo meni pa svima ostalima.

 

 

Bolje bi ti bilo

da se nikada ne pokajem što sam te

ovoliko godina

čekala. 


Da ti ispričam

o meni...., posveceno — Autor tuzna @ 22:05

Volela bih da te sretnem, da ti ispričam kako sam, kakva sam, 

Malo razočarana ovih dana, malo nostalgična, da ti objasnim koliko volim zimu, da ti dočaram kako pišem, imam svoj blog koji smatram čudotvornim,

Da ti otkrijem da nakon vremena provedenog među ljudima volim da odem, da se umotam u ćebe i plačem, ne od tuge već od preplavljenosti emocijama, 

Video bi da imam strah od gladi, a hranim strah od samoće i bes izazvan raznim stvarima, da mi brada zadrhti kad vidim tračak nežnosti razmenjen između dva živa bića..Smejao bi se činjenici da nisam sujeverna, ali pratim znakove kraj puta i svoju intuiciju, da ti ispričam koliko volim da čitam, koliko mrzim ljude sa paravanom, dok istovremeno gradim tvrđavu oko sebe, ciglu po ciglu, i sve je viša, stremi nebu a ja sam srećna što makar nebo vidim odatle..

Volela bih da želiš da saznaš šta sanjam dok glasno navijam tokom noći, u mojim utakmicama svi pobeđuju, ali se nekad probudim ljuta na ceo svet, i ćutim, ali nemoi me ni tada ostavljati samu..

Volela bih da mi rečenice ne počinju istim rečima, i da znaš koliko mi se u glavi krčka ovako nešto, dok pijem domaću kafu, dok ustajem, dok ležem, dok se iznova radujem i razočaravam, dok te dosanjavam u svojoj kuli, gledajući uvis, iz dana u dan... 


Na pragu decembra

posveceno — Autor tuzna @ 19:37

Ležim ušuškana u vuneno ćebe veličine bračnog kreveta, uvijena kao palačinka, smešim se i..dišem.

Prođe nam, skoro, i 2017. Ostade još mesečak dana, uredno isplaniranih, do štampe novih kalendara, svežim mastilom ispisanih brojeva i slova, nekim redosledom napakovanih na šarenom papiru..

Kad se osvrnem za sobom, ne mogu reći da ništa nije drugačije. Koliko god drugima na pitanje:"Šta ima novo?" Odgovarala sa:"Ništa", ne mogu reći da mi je 330dana prošlo ni u čemu.

U tu dugačku 2017 stao je, najpre, jedan prvi rođendan, jedno prvo "Teto" upućeno meni, jedan mokar, balavi poljubac koji baca senku na sve ostale poljupce do kraja života, kamoli godine. Bilo je tu upoznavanja i razaznavanja.

Otkrivanja sebe i drugih. Opraštanja sebi i opraštanja od drugih.

Bilo je, tokom proleća, ozbiljnih uspeha, tokom leta prestignutih ličnih rekorda, bilo je piva, tamnog i crvenog, jesen je donela neočekivane ljude, jedno kumstvo, isprobanu meksičku kuhinju, manje putovanja po svetu a više unutar svojih grudi, kopanja ali i krpljenje starih rana, nove početke i nove navike.

Zima uskoro počinje a već najavljuje svetlo proleće, kongrese, nove hobije, nepristajanje na manje od onoga što zaslužujem.

I ništa na svetu me tako ne raduje, kao predstojeća dvehiljadeosamnaesta, jer znam da će biti presudna, odlučujuća, neizvesna a ipak svetla, kao vatromet, kao preporod, kao ljubav.

I ni na šta na svetu nisam tako ponosna kao na sebe od jutros, kad sam zagrlila majku tako jako, silno želeći da joj do srži prenesem svoju zahvalnost i ljubav i rekla joj:"Hvala ti, što se uz tvoju pomoć osećam fenomenalno u svojoj koži."

Jelku ćemo kititi svi zajedno, trenutno nas je šestoro, lepićemo silikonske pahuljice na prozore, gazićemo nepojedene komadiće plazme po podu, radovaćemo se ostvarenju svih snova, zajedničkih i pojedinačnih i ništa nas nikada neće razdvojiti. Jer, "tu će tvrđavicu malo teže srušiti...To im je izvan dometa"...


Prošlo

posveceno — Autor tuzna @ 12:21

Rekao je-možeš li ime da ponoviš, nisam ga zapamtio.

A oči?-pitala sam.

-Oči su ti zelene...

Razgovor teče besmislenim tokom dok ponavljam kako se zovem, nepoznatom dečaku koji me ruku pod ruku prati do zgrade. Temperatura je u minusu, na satu je pola četiri izjutra i beogradske ulice su puste. Nudi mi jaknu jer sam obukla kaput preko košuljice, u sred novembra..

Par minuta kasnije, nasmejana se rastajem od njega i ulazim u topao stan. Osmeh me drži još neko vreme. Lepo je to ispraćanje do kuće. Bez taksija, gradskog prevoza ili buđenja roditelja u nevreme.

Lepo je znati da je neko izdvojio par sati svog života da biste vi stigli bezbedno kući. Greje iznutra.

Sutradan se život nastavlja. Dečak smeđih očiju verovatno će naći neke druge oči. Ja odlazim na trening, pa završavam još jedan projekat.

Bežim od misli. Nisam li dovoljno interesantna? Ko će ga znati. Sebi jesam. Umem divno da volim. Da pišem. Da se uživljavam u ljubavne romane i čitam poeziju kad treba da radim nešto važnije. Umem da maštam, slušam i mazim. Umem da čekam. Ali ne predugo. Umem da dramatizujem i najbanalniju scenu. Da je učinim čarobnom. Nezaboravnom..

Vikend je, kao i svaki, proleteo. Nedelja je, podne. Grad je ponovo prazan. Mi smo na okupu i srca su ponovo topla. Ta temperatura koju porodica izaziva u našim srcima nikad se ne hladi...

Kao ni utisci koje neki ljudi ostave na nas.

Dovoljno je setiti se slučajnog dodira smrznutih ruku, zadrhtati i osmeh je tu. Vikend je već za nijansu manje tmuran..

 


Ona i ja.

posveceno — Autor tuzna @ 17:32

 

stojimo ispred kioska u centru grada

i kupujemo pet pakovanja peperminta.

takmičimo se ko će pojesti zadnji,

pa se onda ljutimo jer smo sujeverne,

da jedna drugoj ne uzmemo sreću.

a obe savršeno dobro znamo

da bismo pre bile najnesrećnije na svetu

nego da gledamo onu drugu

kako pati.

sedimo na klupici u parku

i ona

duplo manja od mene

naslanja glavu na moje rame

razmišljam

Bože, mesecima je nisam videla

da se smeje ovako, od srca.

*

sve prima k srcu, i poznaje me i previše dobro.

razumemo se pogledima,

a u detinjstvu smo bile zakleti neprijatelji.

nijedan veliki događaj u životu

nisam provela bez nje.

zapostavljale smo se, svađale, istresale jedna na drugu.

ali nikad u životu nismo bile ljute duže od jednog dana.

jer nismo u stanju.

juče se zaklela da više ništa neće da mi priča

jer ne želim da slušam o muškarcima koji povređuju to divno srce.

danas već rečenicu počinje sa ''znaš, opet mi se javio...''

smejem se

jer sam ipak srećna zbog njene sreće

i pretvaram se u uvo.

*

imaćemo sve

i pare

i kola

i bazen

i letovanja na floridi

i posao

i sreću 

i dve devojčice koje će se družiti kao mi. 

imaćemo sve

roštilj u bašti

smeh do suza

lepe cipele

i gađanje jastucima.

 

...a i da sve to nemamo,imamo jedna drugu.


Blogerima

posveceno — Autor tuzna @ 18:19

 


 


1 2 3 4 5 6 7 8  Sledeći»

Powered by blog.rs