Sreća je u malim stvarima

...

Evo jos koji dan pa vec osam meseci kako sam sa vama...

I mislim da stye me dovoljno dobro upoznali,iako sam neretko odsustvovala ili cutala...

Pa opet cutala.

Imam toliko ideja za sastav poput onog na pismenom iz srpskog,ali opet cu da cutim.

Samo cu reci da sam citajuci komentare na poslednja dva posta plakala. 

I to onako kako odavno nisam.

U meni su se pomesali tuga,zahvalnost,bes,kajanje,sreca...

Ma,sva moguca osecanja...

I,i dalje placem...

Zato nemam snage da odgovaram na komentare...Cini mi se,pokvaricu onu zlatnu nit koja ih spaja.

Onu koju osecam do poslednjeg kutka svog srca...

Hvala vam...

Hvala po hiljaditi put sto ste bili uz mene ovih osam meseci...

Hvala sto cete biti i na dalje...

Zaista vas volim,sve,kao svoje najrodjenije...

Hvala sto mi pomazete da se ne izgubim u ovom surovom svetu...

Hvala...hvala...hvala...

...kad ja pisem post??

Danas je sve drugacije,pa i nacin pisanja...

Danas moram da zavrsim na brzinu.I da odem.

Da,dobro ste procitali,odlazim...Naravno,na odredjeno vreme.Nekih mesec dana.Ili,za pocetak,dve nedelje.

I ne,nije to zato sto ja zelim da odem.

To je zato sto se redovno javlja onaj Hm2 osecaj,koji u mene unosi strah i nemir.

Mama i sanjarenja su zakljucile da je delimicno i internet kriv za to.Obecala sam da cu se odvici.A ako i tad ne uspem da resim taj problem,okrivicu pubertet pa neka ga drugi resavaju.

Ne,nisam spremna da odem.

Opet su pocele da se radjaju ideje u mojoj glavi,one lepe i carobne...

Opet imam toliko toga da kazem,ali i da odcutim...

Opet je toliko ljubavi i zagrljaja...

Ali...

Napisala sam koliko me plasi.A sama sam.

Ne volim savete tipa:"Ma,nije to nista...".To i nisu saveti.

Ako ja kazem da je za mene to "nesto",i to veliko NESTO,nesto sto me plasi i ne da mi mira po ceo dan...Samo ga prihvatite...

Uostalom,ne znam zasto ovo pisem.Ovo nije poruka za vas.Ovo cu reci nekom drugom.

Vas cu samo da zagrlim,onako kako grlim kad sam srecna i tuzna u isti mah,kad volim i mrzim,kad hocu i necu...

I da poljubim,sve odreda...

Javicu se oko mature,da vam kazem kako je bilo.I za prijemni.

Drzite palceve da uspem da prebrodim ovu krizu...

Kazu,mogu ja to...

...kroz slike,ovog puta.

Od svih onih koji su jedva cekali da uspem da prebacim slike u kompjuter,da cujem jedno veliko "Uraa!" 

A posvecujem vladici,jer su njegove prezentacije i putopisi ti koji su me podstakli na slikanje prirode prilikom setnji.

Ulica koja doseze do granica sveta...

Drvo koje primetite svaki put kada prodjete pored njega,a ipak stanete da se nagledate.

I drvo koje jos nije olistalo...Ne znam zasto

Opet drvo :),ali ovog puta odusevljavajuceg oblika! 

E,i kad vec uspeh da ubacim slike,resih da vam pokazem Negotinski vasar...Ovaj,sad.

Kratko je trajao ali je bilo veselo :)

Sedela je sama na klupi i piskarala nesto po dnevniku...

Imala je lice andjela i osmeh koji otvara sva vrata.

Ali,nesto je mucilo njeno umorno srce...

Previse umorno od lutanja i trazenja

trcanja u krug...

Svi  su je izdali.Ostala je sama.

Sve sto joj je bilo potrebno bio je samo jedan zagrljaj...

Znala je i gde moze da ga pronadje.

Ali je put bio izbrisan...

Nije ocekivala da dodje princ,samo je silno zelela da bude sama,a opet,zagrljaj je sve vise falio...Bio je mrak.Rano jutro.Kako je stigla do te klupe nije znala...

Znala je samo da ta klupa oseca,oseca sve boli i ume da utesi...

Iz oblaka se raspe kisa.

Pa sinu sunce.

A onda nebo prosara duga,velicanstvena i prelepa u svoj svojoj pojavi....

Cvece i travke naslikase osmeh na devojcinom licu...

A on probudi lavu dogadjaja,otkri muziku i bezbroj malih svetova...

"Vidis",cula je nepoznat glas,"kako osmeh cuda cini..."

Zato ga nikad nemoj skidati sa lica,ma sta se desilo...

Ne daj da ti ukradu  to najvece bogatstvo koje posedujes...Jer,ako ti to ukradu-tvoja dusa ce ostati pusta,prazna...

Samo se smej....smej....

Sunce Je pomilova po licu.I dalje je bio mrak,sve je sanjala...

Ipak se nasmeja.Mraku,tami,i likovanju sutrasnjeg dana koji ce biti bolji...Sigurno...

 Osmeh,molim!

00:00-razgovor sa omiljenim laloskim licem+ogroman osmeh na licu=savrsen pocetak dana
 

01:00-napisah pismo.Odgovor i dalje cekam.

Zev...

01:30-sklopih sanjive oci i zaplovih u svet snova..

07:45-(Trci!Trciiiii!!!Mileeeenaaaa!!!!).....A?Sta?Gde?Kako?.....Ma sta hoces bre covece,MENI SE SPAVA....(Ajde skolaaaa,kasnimoooo!!)...

Zev...

08:05-kako sam se obukla i stigla do skole pojma nemam-ni ne pitajte.Otpratila sam cas engleskog koji je bio prekidan horkim zevanjem.Zevala sam i ja malo,da se ne kaze da nisam aktivna.

10:30-Pokazah sva svoja kosarkaska umeca(ljubi ga majka,ne mozes za sve da budes rodjena) i nastavnika(koji je igrom slucaja neki moj brat) ostavila bez teksta...Samo sto me nije poslao da menjam profesiju...(Srusio mi snove o kosarkaskoj buducnosti,ali,sta da se radi.)

13:20-Ni kako sam se iz skole dovukla pojma nemam.Ono cega se secam je da sam se i danas vesala o go u naselju i skoro uganula prst,na to me isti i dalje podseca.

14:15-dovukla se na cas u polu-pokislom stanju(kisa nasla kad ce da se igra mojim zivcima).Popila par poprilicno socnih "komplimenata" od nastavnika.Vratila se kao pokunjeno kuce."Resila" da vezbam.
 

16:00-stigla kuci(ne pitajte zasto mi je trebalo oko sat vremena...).Sela da vezbam.Pala jedna partija svadjanja sa bratom jer on licno zvuk harmonike ne podnosi(na koju foru ne znam,i sam ju je svirao tri godine).Batalila harmoniku i izasla napolje.

17:28-odgovorila na sva pitanja(tipa:"a gde ti stavljas te snalice?" ili "a zasto bas pored repa a ne na siske??",ili "jel to ono kuce(jazavicar) sto se stavlja u hot-dog...?") klinaca iz naselja.Sve ih moja profesionalna ruka naucila da igraju odbojku,pa da duvaju balone.
Isvadjala se sa jednim momkom sto grdi svoju mladju seku.Rekao da vide nece.

19:00-vratila se kuci(kao po dogovoru da dodjem tacno u 17:00),zatekla drugu turu gostiju(odnosno one iste od sinoc...).Hvala Bogu pa ih je bilo manje,tako da ne moram da sluzim i bacam se za komp.
 

20:00-Pocinjem pisanje ovog posta i pitaj Boga kad cu ga zavrsiti...

Sve u svemu,bilo je nezaboravno...
Sutra me ocekuje preslusavanje uz prisustvo roditelja,svirka onih pesama koje ne znam(jos mi u glavi ono nastavnikovo:"Ma bas me briga,imas ceo dan pa vezbaj..."),ALI,sutra je vec novi dan...
Opet mrak...

Zeev...Nesto me rano snadje...

...moramo da resimo neke stvari.

Vi i ja.

Zelim da mi kazete ono sto me muci od prvog dana kako sam dosla ovde.

Kad god sam pisala bilo je "osmeh na lice,budi srecna..."

Ti vasi saveti su mi ulepsali detinjstvo.

Pored vas sam naucila da budem uvek iskrena,cak i kad me to povredjuje.

Naucila sam sta valja a sta ne,i koje su moje prave vrednosti.

I nimalo se nisam uobrazila.

Stekla sam prave i iskrene prijatelje(bar se nadam),

i po PRVI put mislim da sam u izboru u pravu,iako ne znam da procenim ljude. 

Elem,ono sto me zanima je:

Da li ja ikad SMEM da budem nervozna ili tuzna kada mi je to potrebno?

Ne jedim se na vas,niti sam razocarana.

Daleko od toga!

Samo mi nije jasno,a roditelji su me ucili da u takvoj situaciji uvek PITAM.

Evo,trazim odgovor.

Od svih onih koji mi toliko znace,a iz cijih reci shvatam da uvek treba da budem nasmejana i da pisem kako sam srecna bez obzira na to sta se nalazi u srcu.

Molim se da gresim.

Ispravite me.

Znam i da nije dan za rasprave...

Dan je za ljubav i prastanje.

Idealan.

Oprostih i nasmejah se.

Svima.

A vas pozivam na zurku,neka neko od prisutnih bude glavni dok ja ugostim nevirtuelne goste...

Sve vas volim...

Do Sunca.

Onog Djurdjevdanskog.

Za mene,za vas....

Baladasevica,Vladicu,Stepskog i Tsunamija bih zamolila da preuzmu na sebe odgovornost spremanja

(dame neka malo odmaraju)

Ziveli i dobro mi dosli! 

A evo i muzike...

Ostale pesme po narudzbini...

Mnogo,mnogo,mnoooogo vas vole jedno maleno srce iz Negotina...

Jer je danas zlatni dan...

Jer je poznajem mesecima a jos uvek otkrivam nesto novo o njoj...

Jer pise prelepo i oseca jos lepse...

Jer ne znam da pisem cestitke ali znam da cestitam...

Samo da ispunim zelju,iako to ne znam bolje od domacice!

Da ispune srce i naslikaju osmeh na licu...

I da nam vise nikad ne odes i osiromasis nas za svoje prisustvo i prijateljstvo...

Zato sto je ovaj dan zlatan samo zbog tebe...

Zato sto si bila i ostala pored mene... 

Volim Te! 

On: znas me bolje nego iko, i ajde sad, reci dal ja mogu da napisem nesto onakvo??

Ja:Ne,ja sam tebe nekad poznavala...Sada ne.

On:Ali to je Ona napisala,nisam ja...Ne znas kako je plakala...

Ja:Ne znam,niti zelim da znam.Treba li da mi bude zao?

On:

Ja:Jel si cuo nekad od nekog da ja nisam glupa?

On:...

Ja:Shvaticu to kao da.Eto,pruzila sam ti priliku.Mislim da je na mene red da kazem zbogom...

Zelim ti da se pomiris sa curom koju volis,i da nikad vise ne sretnes neku Milenu koja ce ti zagorcati zivot.

On:...U svakom slucaju,ako ikad budes htela ponovo da se druzis sa mnom,tu sam.

Veruj mi da necu hteti..

Bilo je tu jos puno besmislenih reci i recenica,uglavnom sa moje strane...

Vidi se koliko mu je "znacilo" da se pomiri sa mnom.

Hvala Mu sto mi je to pokazao upravo danas.

A kako se ja osecam?

FANTASTICNO!!!

Drzim Atkinsonovu dijetu,smrsala sam 2kg...

Super se slazem sa celim drustvom,

svi nastavnici me hvale.

Uzivam!

Mladenu zaista zelim sve najlepse...

Ali,van mog zivota.

Samo mi je zao sto je on uspeo da mi nacas pokvari raspolozenje bas danas...

Kad je rodjendan jednog od meni najdrazih bica.

Moja bobica(mi i nasi ludi nadimci),koja je prosle godine usla u moj zivot

Onako slucajno i stidljivo,kako to samo ona ume..

Danas je vec starija od mene(hihih,kako to sasavo zvuci..)

Znam da zna sta joj sve zelim..

Neka ostane najbolja bobica na celom svetu,moja i V-ina najveca maza...

A ja joj obecavam da cemo joj prirediti najlepsi rodjendan ikad..I da je nikad vise necu onako uplasiti...Mnogo,mnogo je volim...

Sve case uvis za jos jednog andjela za cije je postojanje moj zivot postao duplo bogatiji...

...ne opet...

Kad sam te konacno izbacila iz svog zivota i izbrisala sve tvoje ljigave,prljave tragove,

ti si resio da se vratis.

Da opet kao nekada na velika vrata udjes u moj zivot,znajuci da su ona za tebe uvek otvorena.

O,da ti samo mogu videti izraz lica kad nosem lupis u zakljucanu kvaku...

Dovoljno si ti mene mucio,dragi moj.

Rekli su mi da se starim ljubavima ne smem vracati,

da ne smem prekidati proces novog zivota u kome sam jedino ja pobednik svih bitaka...

I necu.

Jer,obecala sam.

Za vise informacija i one neupucene,da,i Mala devojcica ima ponos... 

I nece ga pogaziti po milioniti put zbog jednog skota koji je davno povredio...

Ponekad joj se cini,poznaje ga vise nego samu sebe.

Jeste,on je bio najbolji,najlepsi,znao je da useci..

Ono sto je resila sebi da prizna je da sad zapravo i ne zna ko je On.

Onaj,koji lomi zenska srca kao stare porculanske solje zrele za otpad.

Koji nikada nije voleo a uvek je to odgovorno tvrdio.

Sudi mu se

Neka nikada vise ne bude po njegovom

Neka mu nijedna ne padne pod noge

Neka mu Nebo vrati... 

Ova Mala devojcica je skupila snage za nove bitke

Konacno!

I nece dozvoliti da se spotakne o jednog palog ratnika...

Smelim koracima hrabro napred,u nove pobede...

Obecavam... 

...i podjite u moj svet...

...jer,ja ne mogu da vam ulepsam dan kao sto su meni siljka,shadow i sanjarenje...

...jer ne mogu da stvaram cuda...

...ali,mogu da vam pokazem moje malo carstvo,ono gde se radjaju price i gde jedan maleni cvet raste do neba...

Samo mi pruzite ruke,povescu vas...

tamo gde je

malo

VELIKO

sareno

i mekano...

Proverite da li su krila na mestima...

I osmesi...da ne zaboravimo...

Iiii krecemOOoo...

Vidte li ovu prelepu palatu?

Jos malo...

Da li vidite ovaj okean sa galebovima?

Ne,jos nismo stigli...

A da li vidite ovu malu zelenu livadu?

Spustamo se polako...

Dobrodosli!

Drustvo sanjara vam se klanja... 

Vidite?

To je duga koja se pojavi svaki put kad neko poseti ovo moje carstvo..

Cujete?

To je zubor potocica...

Niste videli potok?

O,eno ga tamo...Jos malo pozadi...Da,iza tog sivog kamena..

Osecate?

To je miris belih cvetica koji redovno u prolece okite ovo moje drvce...

Drvo-moje omiljeno mesto za sanjanje.

Hajde,probajte!

Mnogo je malo?

Ne,naravno da nije...Pogledajte,ima mesta za sve!

A onaj kraj duge...

To je mesto gde se radjaju price,igraju reci i plesu stihovi...

Jeste,razbacano je...Moracu to nekad da sredim..

O,domacice,nema ovde kuhinje...

Ovde se dusa i oci hrane...

Samo pogledaj oko sebe...

Nema ni biciklisticke staze...

O,ni krila vam vise nisu potrebna...

Samo sanjajte,mislite,udisite...

A da li vidite ovo sto se zeleni pred vama?

To je moja trava...Volim da posmatram travu kad me poseti prijatelj vetar.

Vetar i Sunce mi ne dozvoljavaju da budem tuzna.

Smenjuju se non-stop i zasmejavaju me..

Ova trava,ona raste zajedno sa mnom...

Vidite li koliko je velika??

Lepo se osecam kad protrcim kroz nju.

Ona me cuva.

A kad sve utihne,kad se stihovi i misli umore,na scenu stupa Mesec...

Neki ga zovu Luna,a ja volim da ga grlim dok spavam.

Ne znate kako Mesec ume da prica uspavanke?

Samo oslusnite...

 Livada nije dovoljno velika???

Ma to se samo nekome oteo uzdah...

Sve one sa premalim srcima i nedovoljno maste,ostavili smo na prve dve destinacije...

A vi oslusnite,sad cu vam sapnuti sve svoje tajne...

Samo pratite talas muzike...

Nastavicemo,na nekoj drugoj planeti,kad Mali Princ najavi novo sletanje...