Sreća je u malim stvarima

Imam divan crveni džemper, sa rolkom i kratkim rukavima. U tom džemperu se osećam baš,baš posebno. Da li zbog crvene boje ili zbog toga što mi ga je mama poklonila, ne znam. Ima nekih stvari koje vam prirastu srcu i čak i kad se nekad upropaste,u vašim očima ostaju dragocene.

Imam kratke prste, neverovatno kratke ali koji su svirali harmoniku i klavir godinama,bez muke, i koje je retko ko zagledao, upoređujući ih sa svojim i razmišljajući, krišom ili naglas, kako baš pristaju njegovim prstima.

Imam rupicu na desnom obrazu i neki pokušaj na levom i na bradi. Kad se baš jako smejem, pojavi se poneka bora-smejalica i bebi lokne oko čela izvire ispod isfenirane kose.

Volim da ćutim i maštam, mnogi (dok me ne upoznaju)kažu da sam mrgud, da ih plašim ćutanjem.

A moje ćutanje samo treba shvatiti prihvatiti, oberučke ga zagrliti i ljubiti godinama,dok te ne uvuče u sebe i ne zavoliš ga, i ne stvoriš potrebu da ćutiš sa mnom..i maštaš...

Već vidim nekog..neodređenog izgleda i visine, a čistog srca, svog od emocija satkanog za mene, prema meni, preda mnom kako se divi tom crvenom džemperu držeći moju mini-ruku u svojoj, ljubeći mi obraze i trepavice(mokre od suza-radosnica), čija se maštanja poklapaju s mojim, čiji su snovi sa mnom inspirisani. Govori mi da sam borac, a ja volim svim svojim bićem, kuvam što nikad ne bih, ljubim pred celim svetom, dajem mu snagu da izgura svaki novi dan.

Takva su mi osećanja danas. Malo sam,kao i uvek,nedorečena, ali emocijama pomeram planine i razdvajam mora. Hodam korak po korak u poznatoj ulici, udišem proleće koje samo što nije..Pa šta ako počinje kiša? U ritmu muzike poskakujem preko barica na trotoaru, i osmehujem se kuci, osmehujem se teti iz pekare u koju mesecima ne zalazim(s razlogom), osmehujem se namrštenom komšiji. Njemu izgleda nije isti dan kao meni. Mora da me psuje u glavi, a mene danas i ta činjenica zasmejava.

Lepo je kad si zaljubljen, najlepše je kad počneš da pronalaziš razloge zbog kojih se iznova zaljubljuješ u sebe.

Šetaćemo pored reke i sresti ženu koja prodaje velike helijumske balone...Prići će joj bez reči i kupiće mi balon.

Daće mi balon.

Neću mu tražiti. 

Ne znam da li se više zaljubim u tebe kad mi poželiš dobro jutro, ili kad se satima uveče dopisujemo o najrazličitijim stvarima dok nas oboje ne svlada umor. Ne znam mrzim li više 1344km koji nas razdvajaju, ili tvoju hladnokrvnost kad me obuzmu emocije. (Da, znam, to je zabranjeno... Na sreću, maštanje nije.)

 Posle jučerašnjeg susreta u glavi mi je samo pitanje-Kakav sam utisak ostavila? Kada te pitam da li sam dosadna, kažeš mi da si često imao želju da samo ležiš kraj mene i slušaš kako pričam. O čemu, pitam te.''O čemu god.''

 Ne znam kako da objasnim zajedničkim prijateljima zašto želimo da provodimo vreme odvojeno od njih, a nismo se zaljubili. Tebe sve to zabavlja, sve dok imaš društvo. Pitam se da li da ti kažem sve što želim. Bojim se da će biti kasno. Imam samo par dana, a onda ponovo odlaziš.

Kad razmislim, sve moje ljubavi se svode na ispraćanja i dočekivanja. Pitam se hoće li me neko dovoljno voleti da ostane.

Ne volim kad pričaš o bivšoj devojci, ali ti to nikada neću reći. I tvoje i moje bivše stvari su slične, samo ja više nemam potrebe da pričam o tome. Prošlost je prošlost, ljubav je prava samo onda kada je prva.

*

Otići ćemp na reku, želim da ti pokažem svoj omiljeni pogled na hidroelektranu. Sada ne znam da li je dan ili noć. Možda je neko međuvreme, kad se vraćamo pripiti iz grada taman toliko da nam iskrenost savlada jezike i pusti mašti na volju. Tada bismo mogli da vidimo i noćna svetla, i svitanje. Ne pitaj otkud mi sve te ideje. Moj najveći problem danas je što čak znam i kako ću se obući, i šta ću reći.

Hoće li me tvoja maštanja preduhitriti?

Maštaš li o meni uopšte? 

Ponekad ne mogu da učim.

Ponekad sednem, tako, i skuvam petu kafu tog dana, duplu. I razmišljam. Prekršim sva obećanja pa u kafu umočim komadić čokolade. I dok se čokolada rastapa po mojim prstima, izmišljam te. 

Sigurno imaš tamnu kosu, nikad me nisu privlačili svetliji. I ne možeš da je središ. Trudiš se da napraviš nešto, ali ti ipak preostaje da samo izađeš iz kuće tako čupav i prirodan.

Nisi po meri ostalih. To znači da imaš previše kriv nos ili previše sitne oči ili prevelike uši. Nešto što bode oči masi meni je preslatko. Upravo mi je palo na pamet, možda imaš previše krupne oči, a kosa ti je kovrdžava i odstupa ti od ostatka tela. Ne štima u očima običnih posmatrača koji ni ne pokušavaju da ti zavire u dušu unapred ti lupajući etiketu.

Veruješ da se prava ljubav dogodi na prvi pogled, e tu ću te ja demantovati za par godina. Možda desetak. Zavisi. Nećemo se, slepi, ni primetiti u početku. Sudbina će uporno pokušavati da nas spoji, ali ćemo ostati neutralni na njene udarce. A kada ona odustane, tvoj levi štrčeći pramen će bocnuti moje desno suzno oko i pitaću se kako sam do tad i mogla da živim bez tebe.

Nećeš mi laskati. Zašto bi? Ti već sada živiš u svom svetu. Čitaš knjige u nekom gradskom prevozu. Ne! Ne voziš se gradskim prevozom jer živiš u malom mestu koje za 15 minuta možeš da prepešačiš. Čitaš neke svetu nepoznate pisce i svaki put u tom malom mestu ipak pronađeš neku novu ulicu. Neku koju si upravo izmaštao.

Tebi nikada nije dosadno. Sa tobom nikada neće biti dosadno. Kad se umorim od svakodnevnice, zapalićeš sa mnom cigaretu i odvesti me u neku od svojih ulica. Kuvaćeš mi kafu, a ja ću tebi.

Nećemo ići u Pariz. Neće nam biti potreban. Da li te previše idealizujem? Prvi si s kojim mi Pariz nije pao na pamet u prvih 6 pasusa.  Ni Berlin, London, ovčarsko selo na zapadu Srbije, Sachsenhausen, ništa. Kad te zamislim, tu si samo ti. Zauzmeš celu sliku, blještiš. I dovoljan si. Mogla bih čak da kažem...Ispunjavaš prazninu.

Peglam haljinu koju sam mesecima planirala da obučem za naš susret. Nisi me video devet meseci..Želim da ti se dopadnem.

Šminkam se više nego što je potrebno za pet popodne, ali uspevam da izgledam prirodno.

Hoćeš li me zagrliti kad me vidiš? Ili ćeš me poljubiti dvaput u svom maniru? Možda će sad biti nešto treće..Nešto novo.

Nalazimo se u centru grada, neočekivana je gužva i ne uspevam odmah da te ugledam. Mrštim se kroz crne okvire ali još uvek ništa. Uzimam telefon iz džepa da te pozovem, ispada mi, opsujem, a onda te slučajno ugledam. Stojiš sa moje leve strane, smeškaš se. Pitam se da li sam ti simpatična ili se samo smeješ tome što sam smotana. Uzvraćam osmehom i prilazim ti.

Imam utisak da mi se kosa lepo presijava na prolećnom suncu. Volela bih da sam opuštenija.

Ipak me ljubiš dvaput u obraze. A onda i grliš, podižeš malo iznad tla i stežeš, jako. Gubim dah, ali mi to ne smeta. Tolike neprospavane noći, uplakana jutra i dobijene ili izgubljene bitke su čekale na ovaj zagrljaj..Upijam svaki sekund sigurnosti koju osećam, svaku notu tvog parfema i smejem se. Vreme staje i ne želim da kazaljke ikad ponovo počnu da se pokreću.

Ipak, puštaš me. Prirodno crvenilo uspeva da se probije ispod debelog sloja pudera. Nije me briga. Lepa sam ti.

Odlazimo u onaj kafić, na ono isto mesto. Naručujem kafu, dajem ti osnov za šalu. Oduvek pokušavaš da me ubediš da kafa nije zdrava u onoj količini koju ja konzumiram. Odmahujem rukom. Kafa i ti ste mi najveće ljubavi ovih dana, i ne želim da vas se odričem. Osim, ako bih bila primorana da biram...

 Sam pogled na tvoje lice posle meseci treniranja prstiju po raznim tastaturama mami mi osmeh. I ti se smeješ. Smejem se, zaista, konačno. Rupice na obrazima koje nikom dugo nisam pokazala se šepure mojim licem. U jednom trenutku ću se setiti kako si rekao da imam prelepe usne. Nadam se da će tad već biti kasno za razmišljanje... 

On vidi moj osmeh onako kako ga ja čujem. Spava okrenut leđima, ljubi me u vrat dok nam spremam ručak.

Bori se s mojim imaginarnim neprijateljima dok učim do kasno. Smeje se horoskopu zajedno sa mnom. Grli me kad me stegne nostalgija. Ponaša se kao Toni Soprano kad smo sami.

Srela sam ga sasvim slučajno na ulicama Beograda. Imao je setan pogled i razumeo je moja ćutanja.

 On ne laska, čak me ni ne hvali često..dovoljan je način na koji me posmatra dok nešto radim, ili se spremam za izlazak.

Ćutanjem smo se zbližili.

Upoznali se nismo još. Još uvek se ćuteći tražimo. 

Niz moju ulicu spušta se pljusak. Prija, posle napornog, vrelog dana.Izlazim na prizemnu terasu i dišem duboko, trudeći se da tom svežinom potisnem sve iz glave i srca, da ih ''očistim'', i uspevam... Preplavljuje me osećaj ispunjenosti, bezbrižnosti. Najednom, zazvoni mi telefon. ,,Kako si?'', pita me novo lice u mom životu. Smejem se kapljicama koje se slivaju niz okno. ,,Dobro...Bolje. Kako si ti?'', nastavljam razgovor pitajući se da li je i on kraj nekog prozora pomislio baš na mene...Ili možda u nekoj od onih naših ulica, u kojima šapućemo trudeći se da sakrijemo od sebe tajnu da se volimo, tajnu koju već i ptice shvataju. ,,Smešiš li se?'', pita. ,,Malo..'', a sad već malo više. Uspeva mu, kao i uvek.

,,Okreni glavu malkice ulevo, da ti vidim te divne rupice u obrazima.'', prekida me usred rečenice. Eto gde me se setio... Hvatam sebe kako se stidim pred muškarcem, prvi put u životu. ,,Mala, jel ti to crveniš?'', govori kroz smeh i, pre nego što uspeh da odgovorim, pope se na prste i poljubi me, najlepše na svetu... Tajna se otkrila, moj košarkaš me je naterao da zadrhtim na kiši, a koju deceniju kasnije nateraće me i na ,,da'', pod nekim drugim balkonom.

I wish, i wish, i wish. 

Није све било као у причи.

Мала девојчица је волела, али не безусловно, желела је она своју бајку, желела је да јој предвиде сваки покрет, сваки трептај, неког ко ће јој љубити трепавице и пуштати је да му прља белу дуксерицу, свеже опрану, црном водоотпорном маскаром. Сваког ко би јој рекао да тражи превише, успевала би да отера од себе.

И дубоко у срцу још увек то жели и верује да ће добити.

На њеној листи жеља већ је штиклирана прва ставка: Балашевићев концерт...

Можда ће тамо срести Оног Који Је Спреман Да Остане. А можда ће он доћи касније, сасвим изненада, избрисати јој из главе све Погрешне и гушити је својим загрљајима, голицањем и пажњом...Било би лепо да њихово место буде баш тај дивни Калемегдан о ком је у својој Провинцији маштала до изнемоглости... А можда и неки мали, небитни ћошак. Све је небитно кад крај себе имаш праву особу...

*

Мало је плакала, мало се љутила, мало је пала свој први колоквијум у животу, јер је заборавила да одреди приоритете. Брат јој је рекао:,,Малецка, док не паднеш испит, згрејеш супу у тигању и переш судове у кади, ниси ни студирала!'''ипак, после тога уозбиљила се. Ухватила се за књигу као да је сламка спаса, што и јесте била, дубоко убеђена да ће је баш те књиге одвести једног дана у Аустрију, па потом ко зна где на Планети...

*

Сву снагу орјентисала је ка људима који су јој верни, јер је са годинама све свеснија да праве људе треба ценити, а прави су они који су је први пут окупали, залечили јој прве ране на коленима, а потом и на срцу, они који јој пружају руке кад год се спотакне...Схватила је да је највеће богатство на свету видети са дна седам пари руку како се пружају ка теби просто се борећи која ће ти прва помоћи. Своју прву плату обећала им је за враћање свих дугова, као да ће бити довољно...Рекла им је да жели да им се одужи. Рекли су јој:,,Уради то исто својој деци.''

*

Време јој је да одрасте, не у правом смислу јер ће заувек остати Мала девојчица у срцу, већ у оном академском, да научи да се  огради од неважних људи и да постигне идеални просек, јер она то може и мора. А онај ко ће све то загрљајима подржавати? Стићи ће већ, у прави час....

Susretanja, sudaranja. Slučajni i namerni saputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraćam?

Eto. A kad sam pričala da se jednog dana nećemo ni poznavati dok sam cmizdrila na tvojim grudima, ti si me odgovarao od te pomisli ljuteći se što mi to uopšte pada na pamet. A lepo sam govorila tada, kao i sad:,,Nemoj davati obećanja koje nećeš hteti da ispuniš...'' I poslije ljubavi zaista ne ostane ništa.

Jeste, na neke stvari treba staviti tačku odmah kad krenu pitanja ko je kriv, ko je prav a ko će se vremenom iskriviti. Jeste, posesivna sam preterano, želim nekog kog volim 100% za sebe ili ga ne želim uopšte. Zašto to uvek biva pogrešno shvaćeno? Da me neko voli svim svojim srcem, da misli na mene pre nego na sebe, u svakoj situaciji, da mu najviše na svetu znači da li sam dobro i da li sam srećna čak i više od toga da li je on dobro ili srećan, uopšte mi ne bi smetalo. Zar sam pogrešno skrojena ako mislim da to tako treba? Pa da, mora da je Nebo spojilo dva pogrešna dugmeta na mojoj duši i sad me pušta da hodam kroz svet, tako nakrivljena, sa pogrešnim rasporedom u glavi i srcu.

Ne znam zašto ne mogu da učim danas. Sve sam uradila, sve prebrisala, skuvala ručak i oprala veš, ispeglala i ono što nije trebalo peglati. Tata mi se smeje:Stiglo te je i to. 

Imam i želju za znanjem i paniku zbog predstojećih ispita, ali ne i volju da se zalepim za stolicu. Stručnjaci bi to objasnili angažovanjem desne moždane hemisfere, one kreativne, hemičari se ne bi zamarali objašnjavanjem, a mama bi to rešila ćuškom. 

Uporno mi pažnju odvlače misli koje mi se motaju po glavi, analiziram ljude koje upoznajem i svoje ponašanje u odnosu na njih. Analiziram Tebe. Plašim te se. Plašim se svojih misli, i sutrašnjeg datuma. Moraću da nazdravim čašom belog, domaćeg, ili možda gutljajem medovače koju je koleginica toliko nahvalila. Sama. Pa ću sesti na stolicu i neću ustajati dok ne popamtim svih milion i šesto reakcija i formula. Ako dobijem desetku, moći ću da kažem da trinaesti ipak nije baksuzan...

U suprotnom, dragi moj, pade u vodu sve ono što smo godinama gradili. Propade nam kula od peska i na dnu mora ostaše zakopana sva obećanja i sve uspomene. Živeli. Za sva mesta na koja nismo otišli. Za sutra i prekosutra bez tebe. Za svaku psovku i svaki zagrljaj. Neka se i završilo, lepo je trajalo. Ipak Nebo ispuni i poneku bajku, tek sad verujem u to....

Kad vas neko pita kako ste, taj neko zapravo i ne očekuje odgovor od vas. Koliko sam samo puta u poslednje vreme na to odgovorila sa:,,Evo...'', nasmejala se i produžila, a u sebi nosim vulkan reči koji bi da eksplodira, bujicu koja će me preplaviti kad-tad...Evo ŠTA?

Umesto da otvorim usta i vrisnem na sred neke od sivih ulica mog grada, naslanjam glavu na njegovo rame, brišem nos maramicom, ali ne i suze...I govorim mu sve, tihim, najtišim glasom na svetu...Govorim mu da mi uši i grlo bubre, da nemam snage da uzdržim dah da ne kinem hiljadudvestapedeset i peti put tog smrznutog podneva...Govorim mu da mi se srce razdire od gutanja knedli...od ćutanja...od nepravde...I od još ćutanja...

Sluša me ne dišući, a onda prinosi mojim usnama šolju sa čajem iz koje se uzdiže para sa mirisom cimeta...I ljubi me u obraz...Govori da će sve da bude u savršenom redu, iako oboje znamo da neće...

Kad jednom odem odavde, i spustim istu sivu neprozirnu zavesu na grad koji zaudara na tugu, otići ću zauvek od njega...Od mame i tate...Njih...I tek tada ću biti usamljena, najusamljenija na svetu, u gomili nepoznatih ljudi...I možda, samo možda ću sresti nekolicinu onih drugih koji će me razumeti...

Danas sam gledala divan film. Jedan od dijaloga me je naterao da se zapitam, i svela sam se, otprilike, na isto:

 ,,You know something funny?When my first picture became a hit,there were a whole lot of people lined up waiting to kiss my ass.Then, when the movie started to junk, they lined up behind sobebody elses ass.You got to have people in your life who'll be there for you whether you're somebody or you're not.

-Did you find somebody like that?

-No.''