Ima u mojoj dusi oziljak koji samo u snu boli...
Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmiju, zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas ceka
neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tude nebo i uzalud tražimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali
cežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprežemo da cujemo onaj ljetni povjetarac što je šaputao
u krošnjama drveca ispod kojeg smo se, držeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali...umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga cujemo.
Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na
nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca. Niti išcekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put
procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostaješ mi".
Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine...
Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeci ne može.Cak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.
Vec se uvijek istom stazom vracamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine....
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noci zovu i mame.
I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."
...Nekako
s pocetkom Godine redovno dobijem potrebu da analiziram ono sto mi se
desavalo,i to ne samo protekle godine,nego citavog zivota...
Prosli put sam vam pricala o svojim prijateljstvima,sad cu o ljubavi.
Iako je moje detinjstvo(smem li da kazem 'mladost'?) prozeto mnostvom "ljubavnih trenutaka" i zaljubljivanja,imam utisak da su samo tri osobe na mene ostavile ogroman utisak,da su jakim rukama vajali moje misli i osecanja,da su ostavili trag.
-Prvi je Mladen,upravo onaj zbog kog je i nastao ovaj blog...
Onaj kog sam poznavala bolje nego iko,kome sam cesto govorila da me nervira,a koji me je ipak trpeo...Pamticu ga po SMS porukama koje bi me cekale svako jutro,po razgovorima koji su trajali satima,i po onom "Mazo"...
On me je naucio da volim.
-Moja druga 'velika' ljubav je Zeljko.
On mi je pokazao da za jedno vece neko na nas moze ostaviti neponovljiv utisak,moze nam izgraditi ali i srusiti ceo svet.Prica o njemu nije nista posebno...
Jedan je od retkih koji se izdvaja,par poljubaca i moja definicija savrsenog...Pomogao mi je da shvatim da poljupci na kisi nisu nista posebno(ili bar ne sa pogresnom osobom),ali da jeste posebno kad po najvecem pljusku vi imate njegovu jaknu dok je on samo u kosulji...
Takodje je posebno kad sedite zagrljeni posle zurke do 3,4 ujutro i svaki drugi osecaj je nemerljiv s tim...Nazalost,delovao je kao savrseni jer je upravo ta zurka i par casa nekog loseg vina ono sto nas je spojilo.
Sutradan se sve pretvorilo samo u lepu uspomenu,iako je jos dugo posle toga bolelo.
-Treci je Nikola...
On mi jos uvek nedostaje.Ako nateram sebe da zaboravim na to da je svako vece bio sa drugom i da mi,u stvari,i nismo bili u vezi iako smo se vidjali skoro godinu dana,on je jednostavno savrsen.
Sa njim sam mogla da pricam kao sa svojom najboljom drugaricom,mozda cak i iskrenije...Nikada nije imao glupih predrasuda i nikada me nije prekidao.To je ono sto sam volela kod njega.
Umeo je da ucini da se osetim sigurno kao malo dete u narucju svoje dadilje ili vec bilo koga pouzdanog i stabilnog...Na njega me podseca jedan tobogan,nase mesto,nase sarene grede i spustanje satima...Trcao je sa mnom po kisi i tad su poljupci bili sve,sem bezazleni i obicni.
Kad sam resila da stavim tacku na neizvesnost i bol pri svakom ponovnom susretu sa njim,cini mi se da me je grlio satima,i tad je prvi put pokazao svoju nezniju,lepsu stranu...Obecao mi je da cemo se sresti ponovo,i da me tada nece pustiti da odem.Zaista zelim da verujem u to.
