Sreća je u malim stvarima

Sreća sreća radost.

o meni.... — Autor tuzna @ 19:05
Eto, desila se ta stvarčica koja me je pokrenula.

Sitnica je, zapravo sklop sitnica, ali moj život je sada taaako savršen da moram zabeležiti ovaj trenutak i obavezati sebe da post NIKADA ne obrišem da bih se prisećala ovog osećaja kad god se osetim najružnije na svetu.

Prvo, počela sam da vozim :) Iz straha sam odlagala to jako dugo, ali danas sam konačno uhvatila volan u ruke, i osećaj je najfenomenomenomenomenalniji na svetu :)
Drugo, nisam imala internet nedelju-dve i real life mi je pokazao sve svoje lepe strane, pa ne planiram da ponovo postanem zavisna.
Treće, sve u školi i sa drugarima i sa Njim je savršeno. Šta da vam kažem, izgleda mi je oduvek trebalo samo da nađem osobu koja će mi, kad se uplašim, napisati: ''Znam te, treseš se sad, ali nemoj, jaka si, biće sve okej. Verujem u tebe, oduvek sam, i zauvek ću.''
 
 
 
IMA BOGA. 

Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani.

o meni.... — Autor tuzna @ 18:46

 

Ne piše mi se, uopšte.


Imam kijavicu, i jedino sam lepo raspoložena zbog sunca, iako ga već tri dana gledam isključivo kroz prozore koje bih, budirečeno, još više obrisala sad, da se cakle.

Raspoložena sam tačkasto, što bi on rekao. To je ono raspoloženje kad stavljam puno tačkica na sve što napišem, jer posle dužeg vremena umem da izrazim osećanja samo jednom rečju.
Kad smo kod toga...Zanima me šta on radi sad. Da li može da spava? Ili se nervozno prevrće po krevetu i stalno šmrče i čeka da mu se smanji temperatura. Da li misli na mene? Da li nešto sanja?
Nema veze. Ionako će mi reći odmah ujutru.

Čudan je osećaj, videću ga posle tri nedelje... K. kaže da ću, kad ga budem zagrlila, osetiti da vredi sve ovo čekanje. Ja još uvek ne znam. Bojim se samo da ga tamo neki drugi ljudi nisu promenili i da mi neće doći isti. Dok sam se okretala danas po krevetu, razmišljala sam o njegovom licu...Nedostaje mi njegov osmeh. I osećaj kad lupi glupost, a ja počnem da se smejem i onda pokušavam da se zaustavim jer mislim da sam ružna onako iskežena.
Nedostaje mi da znam na kojoj strani kreveta spava.
I da mi čuva mesto do zida kad odem kod njega.
Sve mi nedostaje...

Možda sam zato i bolesna. Nostalgija :)
Možda zato i nemam volje ni za šta.

Još tri dana.

Nije monotonija, to je melanholija...

Tuga — Autor tuzna @ 15:41

 

 

 

Očaj je seo na klupu... 

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete


Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne

Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak

Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši

Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite

Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite

Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi

Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno

Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog

I vi ostajete tu
Na klupi

A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate

Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici

Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

Žak Prever

 

 *

...i ja sam sela kraj njega. 


Kako samo mi nedostaje, ni ne pita se da l' sme...

Tuga — Autor tuzna @ 22:05
  
 
Ne jedem, ne pijem, ne pričam ako ne moram. Najlepše mi je kod kuće, spavam i plačem koliko hoću. Jer, kome god da kažem bilo šta, odgovor je isti: Ne može biti toliko teško...
Razumem to. I ja sam do skoro govorila ljudima oko sebe da preteruju  jer nisam bila na njihovom mestu.
 
Trudim se da budem jaka kad se čujemo samo jer znam da je njemu mnogo teže. A kome ne bi bilo kad je stotinama kilometara udaljen od onih koje voli, kad mora da trpi sve i svašta i da bude prisiljen da se druži sa ljudima koji su mu nametnuti...
Ali oboje znamo da nisam toliko jaka. Rekla sam mu da mi ne piše često jer rizikuje da bude kažnjen zbog toga, a kako koji sat prođe moje brige postaju sve veće i on to zna, jer je i sam navikao da zna sve o meni, svaki sekund dana koji prođe...
Ma, nije bilo ni potrebe za pisanjem, svaki slobodni sekund smo provodili zajedno... 
 
Proći će. Ovo, kao i sve drugo.
Ali prokleto je teško.
Još ''samo''  89 dana...

"Priznajem da sam zaboravila kako da hodam ulicama bez tebe..."

Generalna — Autor tuzna @ 14:16

 

"Maleni, želim da misliš na mene kad se budiš, doručkuješ, ideš na obuku, vraćaš se sa nje, ručaš, raduješ se, upoznaješ nove ljude, spremaš se za spavanje, sanjaš...Ne tražim mnogo, zar ne? :) Volim te... Čekam te. Tvoja M.''

 

 

 

.. ispisuje i poslednje redove tog pisamceta koje se pretvorilo u pravo pravcato pismo koje će budući vojnik drhtavom rukom stezati na grudi u noći koja sledi... 

Čuje se zvono, otrči da otvori i na vratima ugleda dobro poznato, sveže obrijano, nasmejano lice. Baca mu se u zagrljaj i ne pušta ga sve dok prozor dnevne sobe ne tresne o okno zbog promaje. Pušta ga unutra i uzima veliku ukrasnu kesu koju joj pruža. ''Praslin od Praslina, malena...'', dodaje kad ona iz kese izvlači veliko roze prase okupano u njegovom parfemu. ''Da te čuvka dok se ne vratim...''

Malene ruke se obavijaju oko njegovog vrata i niz novu belu košulju skotrlja se nekoliko blistavih kapi...''Rekli smo da nećemo. Nemoj.'', steže je jako na grudi i taj trenutak postaje večnost...

Ostatak večeri provode u društvu, kao i svako do sad, ali uz dozu tenzije koja nikome ne da da proguta zalogaj a da ne uzdahne duboko...Njoj se par puta zatrese brada, ali reši da ostane jaka.

*

Pet ujutru, sanjivo navlači džemper od kašmira i teget rukavice i kreće. Njegov drug je čeka ispred zgrade, nasmeše se jedno drugom i ulaze u taksi. Za par minuta su na autobuskoj stanici... On sedi na klupi sa torbom kraj nogu, nervozno namešta kosu i pucketa prste. Prolazi sat, na peronu se zaustavlja autobus i on kreće ka kapiji...

Grli je dugo, dugo. Kažiprstom jedne ruke joj briše suze, a drugom je mazi po kosi. ''Sve će biti okej, obećavam...''

*

Jedna suza, dve, tri. Pa još milion. Već je boli glava od plakanja, od jutros je pojela samo tri listića cvekle. Odlazi u krevet znajući da neće moći da zaspi...

Plišano prase pored glave i telefon u ruci.

Pozvaće u svakom trenutku da javi da je stigao u kasarnu...

 

Da joj kaže da je voli i da mu već nedostaje. 


Powered by blog.rs