Sreća je u malim stvarima

Peglam haljinu koju sam mesecima planirala da obučem za naš susret. Nisi me video devet meseci..Želim da ti se dopadnem.

Šminkam se više nego što je potrebno za pet popodne, ali uspevam da izgledam prirodno.

Hoćeš li me zagrliti kad me vidiš? Ili ćeš me poljubiti dvaput u svom maniru? Možda će sad biti nešto treće..Nešto novo.

Nalazimo se u centru grada, neočekivana je gužva i ne uspevam odmah da te ugledam. Mrštim se kroz crne okvire ali još uvek ništa. Uzimam telefon iz džepa da te pozovem, ispada mi, opsujem, a onda te slučajno ugledam. Stojiš sa moje leve strane, smeškaš se. Pitam se da li sam ti simpatična ili se samo smeješ tome što sam smotana. Uzvraćam osmehom i prilazim ti.

Imam utisak da mi se kosa lepo presijava na prolećnom suncu. Volela bih da sam opuštenija.

Ipak me ljubiš dvaput u obraze. A onda i grliš, podižeš malo iznad tla i stežeš, jako. Gubim dah, ali mi to ne smeta. Tolike neprospavane noći, uplakana jutra i dobijene ili izgubljene bitke su čekale na ovaj zagrljaj..Upijam svaki sekund sigurnosti koju osećam, svaku notu tvog parfema i smejem se. Vreme staje i ne želim da kazaljke ikad ponovo počnu da se pokreću.

Ipak, puštaš me. Prirodno crvenilo uspeva da se probije ispod debelog sloja pudera. Nije me briga. Lepa sam ti.

Odlazimo u onaj kafić, na ono isto mesto. Naručujem kafu, dajem ti osnov za šalu. Oduvek pokušavaš da me ubediš da kafa nije zdrava u onoj količini koju ja konzumiram. Odmahujem rukom. Kafa i ti ste mi najveće ljubavi ovih dana, i ne želim da vas se odričem. Osim, ako bih bila primorana da biram...

 Sam pogled na tvoje lice posle meseci treniranja prstiju po raznim tastaturama mami mi osmeh. I ti se smeješ. Smejem se, zaista, konačno. Rupice na obrazima koje nikom dugo nisam pokazala se šepure mojim licem. U jednom trenutku ću se setiti kako si rekao da imam prelepe usne. Nadam se da će tad već biti kasno za razmišljanje...