Sreća je u malim stvarima

Ponekad ne mogu da učim.

Ponekad sednem, tako, i skuvam petu kafu tog dana, duplu. I razmišljam. Prekršim sva obećanja pa u kafu umočim komadić čokolade. I dok se čokolada rastapa po mojim prstima, izmišljam te. 

Sigurno imaš tamnu kosu, nikad me nisu privlačili svetliji. I ne možeš da je središ. Trudiš se da napraviš nešto, ali ti ipak preostaje da samo izađeš iz kuće tako čupav i prirodan.

Nisi po meri ostalih. To znači da imaš previše kriv nos ili previše sitne oči ili prevelike uši. Nešto što bode oči masi meni je preslatko. Upravo mi je palo na pamet, možda imaš previše krupne oči, a kosa ti je kovrdžava i odstupa ti od ostatka tela. Ne štima u očima običnih posmatrača koji ni ne pokušavaju da ti zavire u dušu unapred ti lupajući etiketu.

Veruješ da se prava ljubav dogodi na prvi pogled, e tu ću te ja demantovati za par godina. Možda desetak. Zavisi. Nećemo se, slepi, ni primetiti u početku. Sudbina će uporno pokušavati da nas spoji, ali ćemo ostati neutralni na njene udarce. A kada ona odustane, tvoj levi štrčeći pramen će bocnuti moje desno suzno oko i pitaću se kako sam do tad i mogla da živim bez tebe.

Nećeš mi laskati. Zašto bi? Ti već sada živiš u svom svetu. Čitaš knjige u nekom gradskom prevozu. Ne! Ne voziš se gradskim prevozom jer živiš u malom mestu koje za 15 minuta možeš da prepešačiš. Čitaš neke svetu nepoznate pisce i svaki put u tom malom mestu ipak pronađeš neku novu ulicu. Neku koju si upravo izmaštao.

Tebi nikada nije dosadno. Sa tobom nikada neće biti dosadno. Kad se umorim od svakodnevnice, zapalićeš sa mnom cigaretu i odvesti me u neku od svojih ulica. Kuvaćeš mi kafu, a ja ću tebi.

Nećemo ići u Pariz. Neće nam biti potreban. Da li te previše idealizujem? Prvi si s kojim mi Pariz nije pao na pamet u prvih 6 pasusa.  Ni Berlin, London, ovčarsko selo na zapadu Srbije, Sachsenhausen, ništa. Kad te zamislim, tu si samo ti. Zauzmeš celu sliku, blještiš. I dovoljan si. Mogla bih čak da kažem...Ispunjavaš prazninu.