Sreća je u malim stvarima

Ja imam 26 godina. Moja majka ima 57.

Moja majka je ove nedelje izgubila svoju majku. 4 dana nakon svog rođendana, kad joj je ona kupila veliku dansku tortu i svećice. 1 dan nakon što me je ispratila na autobus za Beograd rekavši standardno "Čuvaj se, bori se i ne daj da ti se smeju gori od tebe." . 3 nedelje pre Uskrsa kome se radovala. 2 meseca pre svog 81.rođendana.

Moja baka, kojoj je sveštenik držao petnaestominutni govor. Koja nas je svojom veličinom i nadljudskom snagom sve postidela, a ljubavlju i pažnjom zadužila.

Moja majka je izgubila svog prijatelja. Zbunjena me je, nakon što je muški izgurala sve običaje, pitala:"Šta ćemo sada?" 

Ne znam šta ćemo. Znam da ću ja zapisati ovu, i još mnogo sličnih priča. O svojoj Porodici. Svojoj tvrđavi ograđenoj olovnim zidom. Koja je od pre nekoliko dana bogatija za jednog anđela čuvara,a siromašnija za jednog vođu. Bogatija za životnu lekciju a siromašnija, i to dugoročno, za domaće mekike, štrudle i pite, i b e z u s l o v n u Ljubav..

Slava ti i hvala, velika ženo.

Znam šta ćemo. Trudićemo se da, sledeći Tvoj primer, postanemo podjednako skromni i nežni, nesebični i blagi. Pričaćemo o Tebi svojoj deci i unucima. Mesićemo štrudle smotano, a ti nam se odnekud smej. I vidimo se jednoga dana, bako moja,naša najbolja drugarice.