Sreća je u malim stvarima

22 Dec, 2009

Epitaf za obmanute

Idoli — Autor tuzna @ 20:29
 
Kad umrem,
tako mi je zao sto ce mi obuci frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za zivota
sa vojnickih kosulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se ochi
neznije od aprila
duboko negde u vidicima
vecito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vracao u svaki zivi stroj
od Termopila do Hirosime.

Dobro zapamtite ovu koracnicu
sastavljenu od reci pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vase srce
kao bajonet u vojnicke zivote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao corbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu pastetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave zice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obesen i zut na raskrscima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obicna kozna vreca puna kostiju
i secanja
i olova,

ali bar znam da me niko nece prevariti
jer suvise znam.

Kad cujem tisinu,
zatvoricu se u sobu i jaukacu.
Tisina je zlocin s predumisljajem,
topla i meka omcha licemerja oko vrata.

Tisina je lirska medjuigra za fabrikovanje dece
i dvolican nacin da se covek izleci od straha
i pokusa da bude jos jednom jak.


Samo,
ja vise nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje cu ponovo ici da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koracnicu.
Hocu da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i sakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjacama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
zalosnosmesni,
neregrutovani heroj,
osudjen da raspredam paucinu svakidasnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejace me
ako gospodju mater,
boze mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduce bebe bele od mleka i zuba
naucile na vreme dvolicnost ove igre
u kojoj se gomila uskomesala.
Izrugace se
sto ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i sto od iste duge krojim i shal
i vesala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo sta da se objasnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa sta,
- bar zore na njega liche.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakasnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuricem.

Ponekad mi se jos u ocima
usire daleki vetrovi sto zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni ridji brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od zhelja.

Tu nece moci da pomogne nijedan ochni lekar:
nama su duse razroke jer gledali smo siroko,
siroko kao kraj u kome su nas okotile
matere nase ruzne i voljene
zelene od loze i kisa,
zute od sveca i cutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Sta cu ja u ovoj tisini
kad sam za nemire stvoren?
Sta cu tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrce u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukcije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo pozeli
i postao bi orao.

Nema vise oluja.
Reke odevene u kichme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodusno teku.

Nema vise oluja
u krvi zutih trava
i grana nad bivsim brzacima.

Sta mi vredi da izvirem
i svake noci sanjam da cu odlutati nekud,
kad sam izgubio ushce,
pa se smuseno osvrcem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim suncanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje sto miruje
i to mi je sva krivica.

Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inace,
sta cu ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Mozda postoji nekakva molitva koja sve resava
i sve oprasta.
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali sta cemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao basta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Sta cemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Sta cemo kad smo posteno navlacili bezazlene grimase
na oljustena lica?

Sta cemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i shumeli,
ali nakazno shumeli,
nepromisljeno razapeti izmedju rachundzija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drvecu u kosu vezujem duge.

Ili da shirim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom rushe.

Svracao bih u jednu divnu krcmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puse.

Javno bih okolo pricao da sam toranj,
da strah za oblake znacim,
i trcao bih niz polja
da se s matorim sumama rvem.

Uopste,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane zmureci zakoracim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme skrguce
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih vecito da se borim!

A trube su pretopljene u cajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake veceri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slucajno
masu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljuste svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sacuvajmo ochi za nove neke svetlosti
sto se ljuste kao cvetovi
iza prvih suma.

A kad me budu proneli
govorice se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njusku zvezdama pozlatio.

Ispasce
kao da nisam ziveo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj sto je rasklapao mora
i izmisljao obecane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj sto je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,

i ja,
- svi mi smo na kraju posteno udeseni.
Izmislice da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali chiviluci
za susenje odranih kozha.

Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Nista mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao ostrica noza.

Ziveli smo,
i sa zivotinjskim smislom za prakticno
organizovali zanimljive programe
za telad koja cekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu cutanja
uoci poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.
 
(Jedan i jedini,Mika)

Komentari

  1. "Pustite neka na mene pljuste svetovi.
    Moram da kisnem ovako nerazuman.
    Oprostimo se od nekih stvari obicnim gestovima
    i odlutajmo bez osvrtanja."

    Mika je genije!

    Autor poluuspavanka — 22 Dec 2009, 21:42

  2. Таман се слаже уз музику у позадини. Одлична философија! Поздрав, радости!***

    Autor pricalica — 22 Dec 2009, 22:29

  3. Poluuspavanko,iako jos neupucena u ogromni svet poezije,dajem sebi za pravo da kazem da se takav covek jednom radja.

    "Izmislice da smo u dahu nosili svezine,
    a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
    odeveni u nakazanu koru.

    Nista mi nismo uticali na jutro
    da se ne presijava kao ostrica noza.

    Ziveli smo..."

    Autor tuzna — 23 Dec 2009, 00:51

  4. Pricalice,meni se ta muzika uz sve slaze-a nikad ne uspem da osvojim tih 10 minuta za sebe,pa resila da je postavim ovde,da je slusam stalno!:)

    Autor tuzna — 23 Dec 2009, 00:52


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs