Sreća je u malim stvarima

Ludilo

o meni.... — Autor tuzna @ 18:11

Sta je covek koji je zavrsio muzicku akademiju i dobrovoljno pristao da odem na preslusavanje kod njega o meni pomislio dok sam ga gledala ne znam.

Znam samo da je ta misao uzrokovala recenicu "Milena,je l' se tebi spava?"

Kao "Ne,ne",a gledam kroz coveka i ne znam gde se nalazim...Strah i panika u meni rastu,a resenja i dalje nigde.Ne bih da vas plasim,ali,moje stanje je sve gore.

Malopre hodam ulicom,a cas koji se upravo zavrsio kao da se odvijao pre tri meseca a ne pre tri minuta.

Ludilo. 

U medjuvremenu,uradila sam par stvari preko svoje volje.Hvala Bogu,nisu velike ni znacajne.

Vise uopste ne znam gde se nalazim,kao da mi mozak ne radi i da su svi pokreti mehanicki.Hodaj,disi,pricaj...Nazalost,nisam pokusavala da ucim,ali mislim da ne bih uspela.

A prijemni stize.Onako veliki,okruzen gustim dimom kroz koji se mozete probiti samo posebnim oruzjem...Ja sam ga izgubila.

Cak se vise i ne plasim.

Nista ne osecam.

Na svako uzbudjenje ili vec nesto slicno u grudima me stegne i pocnem da se tresem.Cela.Juce nisam mogla da se smirim,toliko da sam pomislila da cu umreti.

Gledala sam maturu najstarije osnovne skole u gradu.Solidno.

Za svoju maturu znam da cu je odsanjati,da cu vec sledece jutro zaboraviti sve...I,ne plasim se.

Mama je bolesna,izgleda teze.Nesto sa srcem.Oko tri ujutru danas smo bile u hitnoj.Ona pocela da se oprasta,a ja da placem sve cesce.Ali,do srca nista ne stize.

Ako jos mislite da ja HOCU,varate se... 

NECU,i dodje mi da to viknem na sav glas...

NECU da se ne secam kako je to biti normalan,NECU da se osecam ovako zauvek,a opet,NECU da priznam da imam problem...

Mozda to i nije problem,mozda privlacim paznju i izvodim...mozda..

A mozda i NE,pa mi verujte na rec...

Shvatila sam da mi kompjuter i njegovo odustvo ili prisustvo nista ne znaci.

Cak sam identitet uspevala i da sacuvam uz pomoc njega.

Sad vise ne znam ko sam.

Ludilo... 

 


Powered by blog.rs