Sreća je u malim stvarima

23 Maj, 2008

Ludilo

o meni.... — Autor tuzna @ 18:11

Sta je covek koji je zavrsio muzicku akademiju i dobrovoljno pristao da odem na preslusavanje kod njega o meni pomislio dok sam ga gledala ne znam.

Znam samo da je ta misao uzrokovala recenicu "Milena,je l' se tebi spava?"

Kao "Ne,ne",a gledam kroz coveka i ne znam gde se nalazim...Strah i panika u meni rastu,a resenja i dalje nigde.Ne bih da vas plasim,ali,moje stanje je sve gore.

Malopre hodam ulicom,a cas koji se upravo zavrsio kao da se odvijao pre tri meseca a ne pre tri minuta.

Ludilo. 

U medjuvremenu,uradila sam par stvari preko svoje volje.Hvala Bogu,nisu velike ni znacajne.

Vise uopste ne znam gde se nalazim,kao da mi mozak ne radi i da su svi pokreti mehanicki.Hodaj,disi,pricaj...Nazalost,nisam pokusavala da ucim,ali mislim da ne bih uspela.

A prijemni stize.Onako veliki,okruzen gustim dimom kroz koji se mozete probiti samo posebnim oruzjem...Ja sam ga izgubila.

Cak se vise i ne plasim.

Nista ne osecam.

Na svako uzbudjenje ili vec nesto slicno u grudima me stegne i pocnem da se tresem.Cela.Juce nisam mogla da se smirim,toliko da sam pomislila da cu umreti.

Gledala sam maturu najstarije osnovne skole u gradu.Solidno.

Za svoju maturu znam da cu je odsanjati,da cu vec sledece jutro zaboraviti sve...I,ne plasim se.

Mama je bolesna,izgleda teze.Nesto sa srcem.Oko tri ujutru danas smo bile u hitnoj.Ona pocela da se oprasta,a ja da placem sve cesce.Ali,do srca nista ne stize.

Ako jos mislite da ja HOCU,varate se... 

NECU,i dodje mi da to viknem na sav glas...

NECU da se ne secam kako je to biti normalan,NECU da se osecam ovako zauvek,a opet,NECU da priznam da imam problem...

Mozda to i nije problem,mozda privlacim paznju i izvodim...mozda..

A mozda i NE,pa mi verujte na rec...

Shvatila sam da mi kompjuter i njegovo odustvo ili prisustvo nista ne znaci.

Cak sam identitet uspevala i da sacuvam uz pomoc njega.

Sad vise ne znam ko sam.

Ludilo... 

 


Komentari

  1. Milenice moja, polako! Najpre udahni DUBOKO! Ne dozvoli ,,ludilu" da te ponese. U moru problema koji su se najednom stvorili pred tobom, jedan je najveci. Znam da brines, znam da je tesko, ali znam i da ce biti dobro. Uvek kad ne treba, dese se stvari koje jos vise otezaju stvar. Ali je uvek najvaznije da se sacuva razum. Pokusaj da sacuvas svoj. Tebe ceka zivot. Ljubim te i mislima sam uz tebe. Javi mi se mailom kad budes zelela.

    Autor Pinokio — 23 Maj 2008, 18:49

  2. Znaš da imaš mnogo obaveza, i plašiš se da nećeš stići, pa misli o tome potiskuješ, a one isplivavaju. Tako se onda osjetiš nesigurnom.

    Napravi plan, ti znaš šta hoćeš i lagano - korak po korak ostvari ga.
    Znam da to možeš.

    A ja ću misliti na tebe.

    Autor donna — 23 Maj 2008, 18:59

  3. Tuzna, majcina bolest je dosla tebi kao opomena da minimalizujes svoje probleme, koji zaista nisu problemi, samo tebi tako deluju. Budi dobra, budi ok zbog nje. I meni se javi meilom ako zagusti. Nazalost, nisi ni prva ni zadnja. Majci zelim oporavak i ozdravljenje a tako ce i biti...

    Autor Baladasevic — 23 Maj 2008, 19:35

  4. Nije to ludilo ti ludo jedna! To se zove stres! To ti je ona stvar koja prouzrokuje mehanicke radnje,gledanje kroz ljude i sl. Kad pocnes da se preispitujes da li si iskljucila sporet,a znas da jesi,da li si ponela harmoniku na cas i kad pocnes da ostavljas prljav ves u frizider,kad krenes da uzmes ili uradis nesto a zbaoravis sta si htela...Sve te gluposti su zbog toga.A za prijemni ne brini,tamo nece biti nista sto vec ne znas.Brini o mami,njoj to sad treba! Ne sekiraj je! *********

    Autor siljka — 23 Maj 2008, 19:51

  5. Mico mali, volela bih jednom da ti ispricam kako sam gledala pola svog zivota koji mi klizi kroz prste..a onda jednog dana sam sav teret skinula sa sebe..prosto nisam vise mogla da se osecam lose..okruzi se sto vise mozes dobrim ljudima i ne daj se..sva snaga je u tebi..Nadam se da ce mama biti bolje! :*

    Autor altamoda — 23 Maj 2008, 20:19

  6. Kad porasteš,ovo što je sad veliki problem,biće samo sećanje i to drago.Mama će ozdraviti,ti ćeš položiti,nego ja se sekiram što mi ništa ne pada na pamet da te nasmejem.'Ajde beži na taj ispraćaj!

    Autor sanjalice — 23 Maj 2008, 20:27

  7. Tužna, sve su već rekli pre mene. Ludilo nije, stres i briga jesu.

    Autor sanjarenja56 — 23 Maj 2008, 20:58

  8. Sad si već verovatno na ispraćaju a ja ti držim palčeve da se super provedeš :)
    Inače Šiljka je u pravu - pod stresom si jer ti se sve nakupilo odjednom.
    Ali polako. Završi s ispitima pa još malo spremaj maturu i na kraju ćeš sve stići i postići.
    (Ako hoćeš napiši mi na mail šta nisi pročitala iz književnosti pa ću da ti pošaljem kratki siže da ne moraš da se patiš s tim).
    Za mamu ne brini - problemi sa srcem uvek deluju dramatično ali to ne mora da znači i da je mnogo loše. Dobro odabrani lekovi tu stvarno čuda čine.
    Dakle opusti se...
    Ljubim te ***

    Autor lilanina — 23 Maj 2008, 21:09

  9. tuznice moja, ja drzim fige i navijam za tvoju mamu. drzite se vas dve i ne dajte se.... navijam i za to da je u pitanju samo trenutno stanje, i da ce se ispostaviti da je sve ok...
    sto se tice mature... i sto se tice toga sto ne osecas nista, to je vid odbrane od stresa... ljudski je... prosla sam kroz to... u stvari mislim da smo svi mi prosli kroz to. sto se prijemnog tice, evo ja mogu da se kladim u jedno oficirsko prasence da ce to proci sasvim ok. ljubim te, pilence moje i saljem ti jedan talas ( velicine cunamija ) pozitivne energije.... ljub ljub ljub ljub ljub ljub ljub ljub ljub

    Autor hyperblogger — 23 Maj 2008, 21:51

  10. nadam se da je mama bolje. a i ti. kad-tad, shvatićeš da "ne osećati ništa" znači ne umeti prepoznati šta je to što se ispružilo ispred tebe.
    a to se uči. godinama.
    Prijatno!**

    Autor domacica — 24 Maj 2008, 09:28

  11. Ja se nadam da je tvoja mama bolje i zelim joj to od srca.
    A ti malena,ti sada moras da budes jaca nego ikada.I znam da to mozes.Ostavi sebe i svoje probleme u neki drugi plan i pokazi koliko volis,jer znam da volis cijelim srcem.Naravno da nije ludilo.To kako se osjecas procice vec sa prvim danima raspusta,onda kada prijemni za srednju bude iza tebe.**

    Autor principessa78 — 24 Maj 2008, 12:25

  12. Tuzna, znas li da imas najlepse ime na svetu? Milena...Milo i svetlo, za milovanje i tepanje...
    Ti si draga moja, samo malo preopterecena, nista vise. Svi se mi povremeno nadjemo u takvim situacijama. Tajna resavanja tog problema je u tome da se opustis, da pustis malo kocnice i pustis da te zivot vodi, dok ti samo pridrzavas volan da ne skrenes sa puta. Proci ce problemi i secaces ih se kao kroz maglu, jer sam Bog nam je dao moc da zaboravljamo i tako lecimo dusu. Smejaces se jednoga dana, shvatajuci kako su te mucile sitne stvari (ne govorim o mami). Budi jaka i hrabra, sve ce se vec srediti.

    Autor bealiever — 24 Maj 2008, 13:26

  13. I nekako negde zapiši sačuvaj sve ove "muke" i jad, pa kada kroz vreme stignu PRAVE muke, podseti se kako je bilo, pa ćeš shvatiti da opet ni te koje dođu, neće biti neprebrodive... Pozdrav s mora! Panonskog, naravno

    Autor Baladašević — 24 Maj 2008, 13:37

  14. Sećaš se kad smo se Zaboravi, Domacica i ja videle i pile onu blog kafu? Naravno, svaka kafa, pa i ona blog, podrazumeva malo tračarenja... Onda smo dobro tračarile o tebi i sve tri gotovo u glas izgovarale kako si ti, sa tako malo godina, jedno fascinantno stvorenje u razmišljanjima... sve tri smo majke i valjda smo bar malo merodavne da to kažemo.
    Prestani da pridaješ značaj beznačajnim stvarima i zapamti jedno, neobrazovan i bezosećajan čovek ne može nikada da oboli od toga od čega ti '' boluješ.''
    Čitavog života moramo da budemo jaki, da sami sebe vučemo kroz život. Niko to neće uraditi umesto nas, ne to neće nego što ne može. Postoji jedna lepa izrekakoja kaže: ''Život je tako težak da svakome ko ga proživi treba podići spomenik.'' Svi imamo ponekad te teške trenutke koji se navale na nas pa ne znamo šta ćemo ni sa njima ni sa sobom. A postoje i oni trenuci kad moramo da budemo jaki zbog drugih. Sad je trenutak... znaš o čemu ti govorim.
    U jednom životnom periodu sam imala strašno mnogo problema sa sobom i živela sam u tom nepreglednom krugu iz koga nisam umela da izadjem. I sa neprekidnim strahom od ludila. Sve je bilo ludilo. Jednog trenutka sam pomislila pa dobro, poludećeš i šta onda. Ili poludi već jednom ili nastavi da živiš normalno. Nisam poludela... Udahni duboko i shvati jedno - šta god da se desi neće nastupiti tvoj lični smak sveta. Jer sve što postoji postoji da bi bilo doživljeno, preživljeno i samim tim donelo jedno novo iskustvo. Proći će i ovaj mesec, i ova tvoja ''prekretnica'' i videćeš, kad se odmoriš biće sve ovo samo daleka izmaglica.
    I sad izvini ako budem malo gruba. Razumem da je taj tvoj problem tebi najveća stvar na svetu i znam da je teško ali pokušaj da zamisliš kako se osećala tvoja mama u onom trenutku dok se, kako kažeš, opraštala... Šta misliš kako je njoj dok razmišlja da će možda otići a tebe ostaviti tako ranjenu... Glavu gore. Sve je to život - glupa rečenica ali je tako. I polako. Ništa ti neće pobeći. Sve će te sačekati a stići će te kroz život čak i ono što ne želiš. Zato, pritisni malo kočnicu, uspori, nasmej se svemu i napred.

    Autor shadow — 25 Maj 2008, 09:14

  15. @shadow:Rekoh da necu,ali na ovo moram da odgovorim.Iako sam do sada bar tebi rekla sve sto imam,o tome koliko mi znacis.Hvala.Hvala od srca,ovog ludog i zbunjenog,koje bi sada samo da place jer oseca kao da je razocaralo...Izvini...:***

    Autor tuzna — 25 Maj 2008, 16:05

  16. Naravno da nisi razocarala, niti mozes da razocaras. Kako rece, samo si zbunjena, veruj mi ja umem da budem mnogo vise zbunjena, posle ovoliko godina, posle svega.

    Autor shadow — 25 Maj 2008, 19:02


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs