Sreća je u malim stvarima

Za xeniju

posveceno — Autor tuzna @ 19:49

Sedela je sama na klupi i piskarala nesto po dnevniku...

Imala je lice andjela i osmeh koji otvara sva vrata.

Ali,nesto je mucilo njeno umorno srce...

Previse umorno od lutanja i trazenja

trcanja u krug...

Svi  su je izdali.Ostala je sama.

Sve sto joj je bilo potrebno bio je samo jedan zagrljaj...

Znala je i gde moze da ga pronadje.

Ali je put bio izbrisan...

Nije ocekivala da dodje princ,samo je silno zelela da bude sama,a opet,zagrljaj je sve vise falio...Bio je mrak.Rano jutro.Kako je stigla do te klupe nije znala...

Znala je samo da ta klupa oseca,oseca sve boli i ume da utesi...

Iz oblaka se raspe kisa.

Pa sinu sunce.

A onda nebo prosara duga,velicanstvena i prelepa u svoj svojoj pojavi....

Cvece i travke naslikase osmeh na devojcinom licu...

A on probudi lavu dogadjaja,otkri muziku i bezbroj malih svetova...

"Vidis",cula je nepoznat glas,"kako osmeh cuda cini..."

Zato ga nikad nemoj skidati sa lica,ma sta se desilo...

Ne daj da ti ukradu  to najvece bogatstvo koje posedujes...Jer,ako ti to ukradu-tvoja dusa ce ostati pusta,prazna...

Samo se smej....smej....

Sunce Je pomilova po licu.I dalje je bio mrak,sve je sanjala...

Ipak se nasmeja.Mraku,tami,i likovanju sutrasnjeg dana koji ce biti bolji...Sigurno...

 

 Osmeh,molim!


Trudila sam se...

o meni.... — Autor tuzna @ 17:12

Od rodjenja,posle lekcije o plakanju,smejanju,kakenju i ostalim zivotnim potrebama,prvo sto sam naucila bilo je da uvucem stomak.

I od tad pa 15 godina kasnije,jedino to nisam zaboravila.A ni ostalo gore spomenuto.

Kazu da ljudi,kad uce nesto novo,zaboravljaju ono sto su prethodno naucili. 

Zaboravljam ja dosta stvari,kao npr da drzim dijetu,da sam ljuta na nekog,da treba negde da odem...Al' mi ovo bljesti,pa ne mogu da ga zaboravim i da ocu.

Tako evo prvih godina 21.veka ja spoznam stvarcicu po imenu steznik.

Fala Bogu malo mi olaksala muke,al' ipak mora jos malo da se uvuce.

Tako,znajuci tu vestinu,trudila sam se da se taj "mali" visak kilograma nikad ne primeti.

Tj da se ne oseti i odvoji me od ostalih vrsnjaka.

I sad dobijam komplimente poput "umes da nosis svoju debljinu" i "ne stidis je se".

E,da,i "nemas kompleksa". Na ovo bi svim tim razapljenim ustima moja mama,da izvin'te,posavetovala da moz' da nam pljunu pod prozor.I meni i njoj.

A moja mama,pa i ona je "malo" punija.

Ako sad planirate da kazete da je genetski,da vas odmah zaustavim.Jezik za zube da ne stajete u red pod prozorom.

Tako recimo dolazimo do zakljucka da mene bas boli uvo za moj izgled,kao i za sudbinu istog.Mos' misliti!A sad i da vam objasnim zasto se i ja i mama na gorespomenute komentare smejemo:zbog zato sto jer samo mi znamo koje su moje muke(ona ih je vremenom prevazisla),i koliko je napora potrebno dok covek nauci da "nema komplekse".

Jes,nemam ih...

Imam par fobija,par ne-pravih prijatelja i sl.,ali komplekse?Ma neeee....

I tako sam se ja svojski trudila da vestinu uvlacenja stomaka s godinama ne zaboravim i pokazem svetu da "nemam komplekse".

Al' svemu dodje kraj,pa i mojoj volji...

Kad ti covek kaze da si trom ili,recimo,da ti par "komplimenata" a za tvoje muke nikad cuo nije(a i sam si kriv,jel'te),dodje ti samo da stanes u njegov red(mislim,pod prozorom) i da pljuckas.Ono sto je ostalo od gutanja knedli. 

-nastavice se- 


Powered by blog.rs