Sreća je u malim stvarima

Rodjendan.

Najdivniji ikada. Note to myself:29.06.2014. najlepši dan u poslednjih deset godina, odmah posle K. rođenja.

 Da me je neko pre par godina pitao kako zamišljam savršen dvadesetprvi rođendan, sigurno ne bih rekla-dan proveden s njim, dok jedemo pistaće i ljubimo se ležeći na betonskom zidu na Kalemegdanu, dok mi Košava kvari frizuru a suze radosnice razlivaju maskaru po obrazima.

Ali, eto.

Dok pišem ovo, moja srodna duša leži na krevetu pored mene i gleda fudbalsku utakmicu. A ja grickam nemačku čokoladu, gledam ga, smešim se i...konačno znam da je došao kraj lutanjima.

Ja sam svoju sreću pronašla. 


''Važno je ono pre kraja''

o meni.... — Autor tuzna @ 15:55

Pročitamo, tako, neku rečenicu koja nas, metaforički, oduva.

Tako sam ja u pauzi naletela na ovu: 

Kao da je važan kraj. Svaki kraj je loš samim tim što je kraj. Važno je samo ono pre kraja.”

Nešto toliko univerzalno, a ipak dubokoumno, nisam skoro pročitala...(Ili mi se samo poklopio splet okolnosti pa sam je tako doživela, ko zna.)

Uglavnom, povezala sam je sa puno stvari;važno je ono pre kraja kad je u pitanju život. Treba ga živeti. Zatim, ono pre kraja treba ulepšati sebi i kad je u pitanju ljubav: ne baksuzirati negativnim mislima unapred(kao ja). I tako dalje, mnogo različitih objašnjenja jedne proširene rečenice.

Moje najlepše ove nedelje su najlepša kafa, najlepša želja i najlepše mesto.

Najlepša kafa, to je ona koju pijete dok vam dvoipogodišnja sestra od strica u nju umače kockice čokolade, a onda vas njima hrani.

Najlepša želja je ona koja će ostati nedorečena-želim nešto njegovo, ali odgovor je-ne još.Zato ćutim, i želim-za kasnije.

Najlepše mesto je, posle dužeg vremena, Beograd. Kad nađem vremena za njega, pa stavim slušalice i obiđem tri omiljene lokacije. Kad je sunčano, a ne pretoplo. Kad kupujem smokve veličine pesnice na Kaleniću. Kad čekam da mi dođe Dimitrije. Kad učim pored otvorenog prozora ispod kojeg se igraju deca.... Ponovo je najlepši. 

I na kraju posta, najlepši osmeh.

(Vidiš, Mala devojčica ipak ne piše samo kad je tužna!) 

 


Rekoh mu: beži, mani se, i traži bolje partije...

o meni.... — Autor tuzna @ 19:26

Ostavi me na miru. Skloni se. Nemoj toliko da me voliš. Nemoj uopšte da me voliš... Bolje će ti biti bez mene. Savršen si, jebote, od glave do pete. Od crne lokne na glavi do krivog malog prsta na levoj nozi. Šta će ti ovakva devojka? Izgubljena, slomljena, koja je na ivici da odustane od svega i pošalje svet u Honduras.

Najgora stvar koja mi se u ovoj četvrtini veka dogodila je to što sam zaboravila zašto sanjam svoje snove. Sad bi se oni i ispunili, ali ne sećam ih se...Ne verujem u njih.

Oni nikad nisu prestali da veruju u mene;ti moji snovi. Uvek su me nekako ćuškali s leđa da požurim, makar hvatala i poslednji voz za neke važne životne scene, uvek su mi šaputali:Hajde, još malo, najbolja si, najjača si, najhrabrija, možeš ti to!

A ja sam ih izdala a čak se ni ne sećam kad i gde.

I eto me sada, sa savršenim životom koji mi kuca na vrata.

Mrzi me da mu otvorim.

Neka ide.

Ostaću da kutlačom kusam porodični sladoled pomešan sa kikiriki puterom, 

u iznošenoj roze pidžami sa aplikacijom miša koji hrče 

mrzi me čak i da otvorim oči

pa vam ne mogu reći da li je noć

ili dan. 


Jedna mala podstanarska u dnu predgrađa

Generalna — Autor tuzna @ 19:09

Čekam.

Da prođe ispitni rok, da počnem da živim sama, da mi dođe on.

Čekam da prestanu dobrim ljudima da se dešavaju ružne stvari, ali neće, zar ne? 

Danas volim da čekam.

Ne psujem daljinu, ne mrzim sudbinu.

Radim zadatke, pevušim, skupljam snagu.

Jedna draga osoba je izgubila nekog svog, i još jedna, i još jedna.

Imam grižu savest, nije da nemam. Ne znam čak ni zašto, ali valjda je to osećaj koji ti ostane u srcu nakon susreta sa smrću; bude ti žao što si živ.

I omakne se ono:''Jebi ga.''

Ne kao-baš me briga, već kao-nije fer, ali opet ne možeš da utičeš.

Možeš da grliš one koji su ostali,

dok su još tu,

da misliš na one koji više nisu

i da se moliš da budeš tu

za sve to. 


Antoniju, IV.

Priče Antoniju — Autor tuzna @ 23:47

Antonije, dokle, bre, više?

Kad ćemo ti i ja da se probudimo, razgrnemo paučinu i pokažemo svetu šta umemo?

Dokle skrivanje pogleda, spuštanje ruke, glave još niže?

Antonije, noćas mi se psuje. Ni Balašević ne pomaže.

Zamisli!

Ne možeš? Ni ja. Vrtim pesme, i vrtim, vrtim, vrtim, i cmizdrim i ništa.

On misli da sam savršena a ja mislim da nema pojma sa životom.

Otkud ja savršena?

Ima mnogo boljih.

Eto, neka koja je ovaj ispit spremila, na primer, pa sad pali Lucky na Junfestu i diše punim plućima.

Ili neka koja se ne plaši izazova, i kosa joj je manje čupava, i stomak manje...manji.

Entoni, pusti tu priču. Boemski život nimalo nije lak. Poješće nas samoća a okruženi smo ljudima. Vidiš, i sa tobom polako prestajem da razgovaram. Sve mislim-bolje ću sama. Tako i drugi.

A daj mi jedan dan onu metlu i krpu da čistim, dok mi ne poplave prsti ili ih kiselina ne nagrize, daj mi usisivač dok mi se kičma ne iskrivi, daj mi četku da njome mlatim po plafonu dok mi se leđa ne izgrbave;možda ću onda ceniti topao krevet i deset vrsta voća u frižideru i novac za školarinu.

 Antonije, noćas mi se psuje. Prestala sam da pijem kafu, da jedem slatkiše, da čitam knjige. Šta je to od mene ostalo?

 

Probudi me. 


Perfection.

Ljubav, ona koja ti natera mozak da igra tango, a srce preskače korake i ritam.

Užas, naučiš da voliš i svoje krofnaste butine jer on kaže da su najlepše. I prestaneš da peglaš kosu da se ne bi plašio da ti pokvari frizuru dok te uspavljuje češkanjem. I shvatiš da su zajedničke tajne najslađe kada to i ostanu.

 Počneš da spavaš sa plišanim roze prasetom kad je on daleko, i da praviš nepredviđene petominutne pauze za Skype jer je rešio da te vidi.

I sve prepuštaš njemu, organizaciju, iznenađenja, laktanje i račune. Ti samo stojiš sa strane, pokazuješ svetu osmeh koji preti da ti razvuče usne kao iznošenu odeću, grliš i gušiš od sreće, počneš da pišeš o sebi u drugom licu.

......i moliš Boga da ne prestaje. 

''Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš.
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.'' 

-Mika Antić 

 


Happy ending.

 

 

 

Gledam u anatomsku sliku kardiovaskularnog sistema i kroz vene i arterije se provlači tvoj lik.

Šta si mi to uradio?

Maska ozbiljne devojke samo se skljokala i razbila u paramparčad.

Blenem u kameru, smejuljim se, kezim štaviše, ponavljam da te volim, i volim, i volim, udavih i Boga i ljude tim rečima.

Možda mi je falilo malo neozbiljnosti.

I šta ti znači to? Na svako moje:''Još 3god'', tvoj odgovor je:''Manje.'' 

Samo to, bez objašnjenja, bez argumenata.

Kao-iščupaćeš me iz mog života i odneti kao džak cementa u svoju zemlju, u svoj krevet na kom već postoje dva jastuka.

Ovde ćeš me slikati, pored Majne, onde ćeš me zaprositi. Berlin je daleko, ali pošto želim da ga vidim otići ćemo, Pariz je skup ali zaradićeš. Dunav je prljav, ali, deci i to mora da se pokaže.

Meni preostaje samo da dišem, učim, kezim se animaciji pumpajućeg srca kao da je najslađa stvar na svetu. Zamišljam tvoje poljupce, krojim zagrljaj po meri. Dok mi ne dođeš.

Ma, brzo će još tri godine.

Ili manje. 


Powered by blog.rs