Sreća je u malim stvarima

Stvari koje bi me sada učinile srećnom:

 

Da je samo tu. Da, po običaju, petlja nešto po mom kompjuteru dok se ja smešim njegovim širokim ramenima ležeći na krevetu iza njega.. I da onda legne pored mene. Da se sklupčam kao dete, i da mu zaspim na grudima.

 

 Osećam se kao da imam obavezu da se družim s ljudima. A najviše bih volela da se osamim na makar dva dana, sama sa sobom i svojim mislima.

 

 Volela bih da mami za izlazak iz četvrte decenije kupim mašinu za suđe. Cvrc. Možda i hoću, jednog dana.

 

Ne pamtim kad su mi pošle suze. Od smeha.

 

Unajmila bih nekog da samo bude pored mene non stop, i da mi prolazi prstima kroz kosu.

 

S' oproštenjem, u svoju omiljenu ljuljašku iz detinjstva u dekinom dvorištu ne mogu ni pola zadnjice da smestim.

 

Ali sa onim starim, maminim omekšivačem... I ja majušna, uvijena u snežno beli jorgan.

 

Nedostižno...Nevermind. 

 

Kupiće mi je neko, nekad. A čak neću morati ni da mu/joj kažem. 

 

 

Eto. Samo da podsetim sebe i vas da je sreća zaista u malim stvarima. Majušnim.