Svi smo mi ljudi...
''sedim i čekam
da realan život uđe na vrata
zamiriše kafu iz kofi šopa
na tursku
domaću
koju smo odavno zaboravili.
sedim i čekam
da mali život bez inteziteta
sedne pored mene na klupu
ponudi mi neki koncert na koji mi se ni ne ide
ali se lepo smešim i pravim se
da sam najsrećnija na svetu
prosto me sramota koliko se foliram
pred samom sobom.
neverovatno je kako mi nije neprijatno
jer nikad ja nisam bila ja
skoro nikad sem u paralelnom životu kome
sada mašem sa prozora voza
tu sam se smejala u jednom velikom odgledalu
tu sam spavala na jednom kauču
pokrivena. tu sam se survala na pod sa njim
tu sam teško disala,tu sam se jednog jutra najteže u životu
probudila,tu sam se bojala,tu sam ležala na parketu
tu sam čaše razbijala,tu sam jedino za sve ove male godine
osećala
volela
drhtala
i tu se više nikada neću vratiti.
jer to nije moj život, to je tuđa kutija
životna i mala
sa nepoznatim ljudima koji ne znaju
da postojim takva ja.
kad je koga i bilo briga za emocije ?
samo korpa sa odgovornostima
korpa u kojoj su poređani računi
poneki izlazak sa prijateljima
i ručak u restoranu blizu kuće.
sedim i čekam
i nikako da dođe taj moj realan život
da me odvede na hiljaditi put viđenu žurku
u šetnju u kojoj ćemo planirati
odlazak u bioskop ili na neku premijeru
na kojoj ću pogledom tražiti
ostatak paralelnog života
dok mi bretela haljine spada na rame
i dok igram još jednu u nizu
suludih uloga u neživotu.''
* * *
Plače mi se. Nisam tužna, samo osciliram. Nema više ljudi koji govore srcem. Sve se više ističem u masi običnih, sve više teram od sebe one koji ne razumeju moj krik. Možda je tako i bolje. Nekad je čak i lakše...Ali, kome je samoća dobro donela?
Pojma nemam.
Jedva čekam Beograd. Tamo ću sresti nekog pesnika. Budućeg doktora nauka.
Nekog ko će meni objašnjavati nepoznate pojmove, a, opet, znati da grli previše dobro.
Imaću i ja savršen život. Obećaj mi, Bože.