Sreća je u malim stvarima

01.09.2000. ...

Mala devojcica upisuje prvi razred OMS "Stevan Mokranjac".

Uci kako da drzi ruku na harmonici,uci C-dur i odusevljena je svetom koji otkriva.

30.04.2004.

Mala devojcica osvaja drugu nagradu na takmicenju harmonikasa u Donjem Milanovcu,sto joj gradi ogromno sapomouzdanje.

20.04.2005.

Mala devojcica osvaja prvu nagradu na regionalnom takmicenju mladih harmonikasa u Zajecaru.Upoznaje vrsnu pofesorku Jelenu S. i jos puno znacajnih ljudi iz sveta muzike koji su odusevljeni njome.Prvi put se oseca uspesno i srecno.Istinski srecno.

21.03.2005.

Mala devojcica osvaja trecu nagradu na medjunarodnom takmicenju mladih harmonikasa "Zvezdane staze" u Kragujevcu.Profesor i roditelji su odusevljeni.Stice jos prijatelja iz cele Srbije.Oslobodjena je zavrsnih ispita i dodatno dobija pohvalnicu iz skole.

15.04.2006.

Mala devojcica osvaja trecu nagradu na takmicenju harmonikasa Borskog i Zajecarskog okruga u Knjazevcu.

01.09.2008.

Mala devojcica uspesno polaze prijemni ispit i upisuje prvi razred SMS "Stevan Mokranjac",odsek harmonika.Zavrsava prvu godinu kao vrlodobar djak muzicke,i odlican gimnazije...Zatrpana je obavezama ali se oseca ispunjenom...

01.09.2009.

Mala devojcica polaze ispit za prenosenje ispita i prebacivanje na teoretski smer SMS.Tesko je,ali obecava sebi da ce uspeti,u inat svima koji ne veruju u nju.

sredina oktobra 2009.

Mala devojcica se,posle dugog i mucnog razmisljanja,ispisuje iz SMS...I time pravi najvecu gresku u svom zivotu.

Nekad su maglovite noci jednostavno previse guste...

Nekad nas stignu secanja i previse zaboli.

I,ovog puta,Mala devojcica ne ume da se nosi sa tim.

Znam,u proslosti se ne zivi,ali proslost jeste moj zivot...

Ovde,danas nemam sta da trazim.

Danas se vise ne prepoznajem,uzasno boli i suze uporno teku,a ja ne znam sta da radim.

Ne umem vise da se izborim sa tisinom.

Pogubljenost,mrak,siluete koje guse...

I milion uzasno mucnih pitanja:"Zasto?Kako?Je li moralo?"

Nije moralo...

Gledam neke nase slike od pre,cuvam ih u posebnoj fioci i ne dam nikom da mi dira uspomene.

Moje uspomene...Zgazene,bezvredne.

Snovi zaustavljeni na pola.

A ko zna kako je moglo da se zavrsi...

"Upropastila si svoje snove-a to je nesto najgore sto covek moze sebi uciniti."(behappy)

Nekad mi se jednostavno ne ustaje iz kreveta...

I,bez obzira koliko drugima dan izgledao lepo i koliko zeleli da ga iskoriste u potpunosti,ja cu ga prelezati...

Tiho,besumno...

Lagano...

Samo Djole i ja.

Daleko putujem,vetar nudi neke rime...

Kupujem...

Zasto namerno povredjujem ljude koje volim?

Zasto ih teram od sebe?

Da li se plasim da ce ih moja praznina i hladnoca zaboleti,ili samo sebicno ogradjujem sebe da ne bih shvatila istinu?

Retoricka pitanja.

Ono na sta mi niko nikada nece odgovoriti.

Ne zato sto ja to ne zelim,nego jer ne zasluzujem.

Kad ce neko naslutiti teskobu misli koje me svakog dana ispunjavaju i guse?Kad ce shvatiti da ne mogu sve sama?Hoce li shvatiti koliko ocajnicki pogledom trazim razumevanje?

Mrzim sudbinu...Mrzim to sto je meni namenjeno da patim,a nekom drugom da se raduje.Nekom ko to ne zasluzuje.(ali,opet,ko sam ja da diskutujem o tome?)

I mrzim cinjenicu da zivim u odvratnom svetu gde samu sebe osudjujem na distanciranje od svojih najblizih,gde samoj sebi prepisujem bol.

Svetu gde je svako egoista i retko ko covek.

Hoce li se,tu negde,ikada naci ruke koje ce znati kad treba da me zagrle?Hoce li biti ociju koje ce plakati sa mojima?Hoce li necije srce pripadati samo meni?

Ili cu zauvek biti samo trunka prasine koju niko ne zeli i koju svi besno otresaju sa kaputa...

"...razbicu gitaru,crn je mrak ispunjava,odavno se svoje pesme bojim-pomera u meni neke gene Dunava,pa ja tecem i kad stojim.." 

Tisina...Tek se poneka kap kise obije o oluk i podseti da je tu.

Imam potrebu da pricam sa nekim...Ali,to je tema koju zapocinjem otkad znam za sebe,i niko vise nece da prica o tome...Niko mi,po tom pitanju, vise ne veruje.

Stojim na litici zivota,posmatram mucno sve svoje uspone i padove,posebno padove i pitam se:Ima li nade...?

Ponekad  jednostavno pozelim da batalim sve i sanjam do kraja zivota.

Naslov bez tacke.

A oduvek sam mrzela recenice koje se ne zavrsavaju...

(Kao da mene neko pita sta mrzim.)

I dalje tama...Spava mi se.

Danima mi se spava,a ne znam zasto.I spavam,a opet sam umorna.

Umorna od svega...

Nedavno sam donela jednu od najtezih odluka u zivotu-ispisala se iz jedne skole...

Bolelo je,nije da nije.Ali nisam pokazivala bol,uopste...

Potiskivala sam je sve dok je nije nestalo,(ni sama ne znam gde),dok mi oci nisu postale sive.

Otad mi je otet ogroman komad srca,a na njegovom mestu je ostala praznina.

Razliku izmedju "preopterecenog" i "obicnog" zivota sam tek sad pocela da uvidjam...

Sad,kad mi nedostaju ljudi koji stvaraju lepo ni iz cega,ljudi koji zele od ucenika da stvore velike osobe,ne samo ucenike...

Ljudi sa kojima sam mogla da pricam,a koje sam tako lako izbacila iz svog zivota!

Umela sam da placem i da se smejem,da se nerviram i zahtevam uvek vise od sebe...

Bila sam samopouzdanija i imala snage da razvijam dar koji imam.

Danas nemam nista od toga...Pozelim da prespavam veliki period zivota i probudim se kad prvi sneg prekrije sve blatnjave tragove...Kad sve bude kao pre.

Ispunjava me gledanje u jednu tacku i ambicije su isparile.

Ne pricam puno.

Samo me jos muce misli o proslosti,o tome kako je lepo bilo i kako se blistavo moglo zavrsiti...

Svaka bol me je oblikovala po svojoj meri...

Svaka je od mene kidala komadic,dok nisu ostale samo krhotine kroz cije otvore nocas duva jesenji vetar i hladi mi srce.

Srecna sam u retkim trenucima kad se setim stvari kojima sam hladno okrenula ledja,kad se setim proslosti i ona me podseti kako sam umela da letim...

Retkim trenucima kao sto je ovaj.

(ovo sam napisala skoro,neposredno posle jednog 'velikog' raskida...kad su se strasti stisale u ovaj nacin pisanja sam se zajubila,pa resih da ovo podelim sa vama...)

...i u tom trenutku kao da je Zemlja prestala da se okrece...Sumnju zbog potencijalnog kajanja nadjacala je superiornost nad osobom koju ne poznajem dovoljno,ali znam sve njegove trikove...

Ostao je tamo,na kisi,da gleda kako odlazim...Kroz glavu mi je proletelo "zeli da vidi koliko sam ruzna,da se ne bi kajao",a u stvar sam znala da i on oseca bar polovinu ovog vatrometa u meni...

Pitao je "Zasto?",kao po obicaju,a ja ni sebi ne znam da objasnim...

U trenutku kad me je jako zagrlio i rekao "Ajde,brisi" pozelela sam da je sve drugacije,da su godine za nama,da imamo zajednicku pesmu uz koju cu plakati sutra...I ne znam zasto,ali sve to je potisnuo osecaj prljavosti i stida kad sam usla u stan.

Postala sam fizicki cist,a psihicki zgazeni pobednik...

Veliki pobednik.

"Tap,tap,tap,tap..." culo se s kraja na kraj te male bele sobe.

Pa opet,"tap,tap,tap..."

A zatim i "brrrrrrrrrrm" i "drn drn drn drn,drn..."

Nervozno je setala levo-desno.

Zelela je da ti zvuci prestanu.

Odjednom se iz jednog ugla zaculo jako pistanje;

savila se od bola i pocela da jeca poput malog deteta...

Nikako nije uspevala da se izbori sa milijardu unustrasnjih glasova koji su se svadjali medjusobno.

Nije znala sta koji govori,zasto se svadjaju i zasto svi bas u njenoj obicnoj,prosecnoj glavi...

Ostar bol ju je presekao i prestala je da place.

Sve ju je gusilo. 

U njoj se javila ogromna zelja da trci,baca,cupa sve u krug...

Zelela je da strgne sve sa sebe i da podje nekud daleko.

Dovoljno daleko od svih tih ljudi,dobro poznatih lica,previse uvreda i maloljudnosti... 

Kad je bila mala ucili su je da spoljasnji izgled nije bitan,da treba da izgradi na velicanstvenoj osnovi svoje male unutrasnje svetove,mozaike misli i osecanja...

I gradila se,uz pomoc ljudi koji su stalno bili uz nju...

Prica se da je postala jaka osoba,kulturna,vredna,inteligentna.

Stabilna.(Ironije li...)

Ne,ona nije imala komplekse.

U zivotu je bilo previse trenutaka kad je imala istinsku potrebu da je svi mrze,odbace,gaze...

Ali bilo je i onih kad je zelela da je zagrle i vole.

Nije imala ni jedno ni drugo...

Uvek je zivela u nekim medjusvetovima;

uvek je bilo onih kojima znaci manje ili vise...

Niko je nije voleo.

Niko je nije ni mrzeo.

A tako je silno zelela da je neko povede za ruku i vodi,

vodi bilo gde...

I,eto,danas kad se srela sa velikim svetom,zelela bi da mrzi sve koji su je od malena lagali,ali,ona nije u stanju da mrzi...

I samo ju je,u stvari,danas stigla nervoza.

Zatvorila je stranicu starog dnevnika,odlozila veliku plavu olovku i posla da skuva kafu.... 

"*Ponekad se cini da je ceo moj zivot sastavljen iz prica o debljini.

*Salo ne mozete sakriti.Mozete boraviti u kuci dok sunce ne zadje.Ali ne mozete sakriti svoj stomak i svoje blede ruke.Telo nece lagati za vas.Ma sta debela zena nosila,debela zena izgleda kao debela,debela zena.

*Trebala bih da placem,ali ne cinim to.Navikla sam na ovo.Oguglala sam.Stid me je i ja se mirim sa svojim sitdom.

*Ne smem da grlim ako me ne zagrle,da poljubim osim ako me ne poljube.

Niko ne podize debelu devojcicu.Takodje,nijedna odrasla osoba,izuzev mozda nekog pedofila,nece vas pozvati da mu sednete u krilo.Zelela sam da budem podignuta visoko u vazduh,kao sto sam vidjala da podizu drugu decu.Zelela sam da jezdim kroz vazduh i da me vrte.

No,meni je zemlja bila sudjena.

* I eto mene,debele devojke koja je samu sebe stvorila,skrivene ispod tapacirunga koji je sama stvorila.Zasticena sam u salu,zasticena salom.Iako to ne zelim,zavlacim se sve dublje u pecinu od sala.Dodajem samo,kilogram po kilogram,po kilogram.

* To da cu,ako ako vam ne kazem koliko sam teska,izgledati manje debela,to je takodje apsurdno.

*Ali,niko ne kaze glasno ni rec o tome koliko ste debeli.Debela zena je slon u sobi,tema o kojoj se ne prica,a svi imaju da kazu barem nesto.Prijatelji nece reci da ste dobili nekoliko kilograma.Ali,vi znate da je to ljudima u glavi,jer kad smrsate isti ti prijatelji koji vam nisu rekli da ste tenk reci ce:"Oh,izgledas sjajno.Svaka cast." 

*Mozda ce vas to iznenadtiti-a mozda i nece-ali cesto nisam svesna da sam debela,ili koliko sam debela.Desavalo se to i ranije;ja bih mislila da izgledam prihvatljivo i privlacno,ili cak lepo,a onda bih videla fotografije koje prikazuju moje siroko dupe i nabrekli stomak i one ruke velike kao kobasice koje vise s plafona delikatesnih radnji.

*Haljinice s uskim steznicima koje nose devojcice tanke kao grana ne mogu nositi debele devojcice.Zelela sam pastelne boje i karirane i stampane materijale;zelela sam siroke i nabrane suknje.Zelela sam zabice,zudela sam za suknjama koje bih mogla vrteti.Nosila sam tamnoplave i smedje nijanse.Tako je izgledalo biti debela devojcica.

* Posmatrala sam decake kako posmatraju devojcice vitkih nogu sa belim carapicama podignutim visoko,do listova.Znala sam da mene nikada nece tako gledati.

*Nisam volela to sto niko nije hteo da sedi pored mene za stolom u trpezariji.Nisam volela to sto sam uvek sedela sama.Ali prestala sam da toliko brinem.Zazidala sam se,iskljucila se.Pronalazila sam nacine da se zabavim.Govorila sam lazi koje su skrivale moju tugu.Niko me nikuda nije pozivao i ne krivim ih zbog toga. 

*Znala sam medjutim,duboko u svom debelom stomaku,da nikada necu biti majska kraljica niti navijacica niti Seventin devojka.Nisam marila za to sto sam sretala i devojke deblje od mene;srce mi je slamalo to sto sam ja bila debela,debela,debela.

*Bila sam isuvise debela za ljubav.Posmatrali biste me kako jedem sopstvene prste,kidam zanokticu i grickam i smesim se.Mozda biste rekli:"Ova devojcica jede samu sebe zivu."Ali,ne biste pomislili da sam devojcica koju bi bili spremni da povedete za ruku i volite.

*Kad sebi odredim rezim mrsavljenja,sama sam sebi stroga gospodarica.Pridrzavam se dijete.Ne pojedem ni mrvicu vise od dozvoljenog.Nijednu.Ali pored toga sto gladujem i pored toga sto hodam po sat vremena i vozim se kilometrima bez cilja na mom propalom biciklu,moje salo ostaje.Kada odredim sebi stroge tromesecne i cetvoromesecne dijete i osecam se slabom,umornom i gladnom,kaem sebi:"Seti se ovoga kad sledeci put budes krkala puter na debelo parce tosta.Seti se kako si ocajna bila i koliko je to trajalo.Seti se kako si odlazila u krevet toliko gladna da nisi mogla da spavas."Nikad se ne setim.

Ne mrzim sebe zbog izdaja,zbog toga sto sam radila iza ledja ljudima koji su u mene imali poverenja.Mrzim sebe jer nisam lepa.Mrzim sebe zato sto sam debela. "

(Dzudit Mur,"Debela devojcica") 

~Ovo je,ukratko,moj zivot isprican citatima Dzudit Mur...

Jos bih da zavrsim onim najvaznijim:

"Jedan od razloga zasto ljudi tuzne price zadrzavaju za sebe jeste to sto ne zele da ih drugi zale.Ni ja to ne zelim.Ne zelim da me zalite.Ni samu sebe ne zalim.Ja sam to sto jesam.Drago mi je sto sam ovo napisala i zahvalna sam-veoma zahvalna-sto ste mi za to vreme pravili drustvo."  

 Moja...

Moja.

Samo moja.

Weltmeister.

Zlatne boje.

Pokidanog i sto puta lepljenog meha.

Moja...

Harmonika koja je u mojoj porodici citavu deceniju.

Prvo je pripadala bratu,a kad ju je on "prerastao" dobila sam je ja.

Uz nju i jednu "veeeliku" obavezu-ici u muzicku skolu.

Mucilo me je to mesecima...

No,nisam zelela da se predam bez borbe.

Nastavnik koji mi je predavao taman je bio stigao u skolu,bas kao i ja.

Zajedno smo ucili pravilno drzanje ruke i raspored basova...

Od 80 basa,preko 96 stigoh i ja do one od 120.Uspeh!

Pored osnovnih stvari o muzici i muziciranju,od njega sam naucila i kako da budem veliki covek.Svaki moj cas bio je jedna nova avantura iz koje sam izlazila bogatija za desetak iskrenih saveta. 

Muzicka skola,i,uopste muzika,bila mi je obaveza sve dok nisam prvi put naucila kompoziciju napamet i dobila peticu.

Od tad,cini mi se,nisam je ispustala iz ruke.

Kad sam bila tuzna ili besna,ona mi je bila najveci ventil.

Ona je jedino imala hrabrosti da bude sa mnom u tim trenucima.

Zatim sam krenula na takmicenja...Jedno,drugo,trece.

Moja harmonika,moje prve nagrade i ja.

Ponos i veliki osmeh na nastavnikovom licu.

Cini mi se,kao tren proslo je pet godina...

Stigla je sesta,zavrsna.Tad sam vise nego ikad plakala.

Pocela sam da zapostavljam harmoniku i da obracam paznju na pubertetske stvari.

Ocene su se smanjivale...

Blizio se prijemni ispit i ja nisam znala sta da radim.

Moj divni nastavnik(najbolji nastavnik i covek na svetu) se nije mesao.

A ja resih da upisem smer muzickog izvodjaca,harmonika.

Pripadoh profesoru kog sam znala od ranije,a koji je takodje jedan veliki covek.

Danas,dok sam spremala program za zavrsni ispit,krenuse mi suze...

Setih se cokoladnih bananica koje nam je nastavnik kupovao pred svaki ispit ili takmicenje,koliko sam plakala kad je trebalo da ode u vojsku...

Kako sam uplaseno otisla na prvi cas,i kako sam polozila krajnji ispit u osnovnoj muzickoj skoli...I najboljeg takmicenja u mom zivotu,koje pamtim do detalja...

I kako bih rado da vratim to vreme.Da ispravim to sto sad imam 3 iz harmonike.Da je volim onoliko koliko ona voli mene.

Kako sam porasla i kako se,evo,danas navrsava osma godina mog druzenja sa harmonikom...

Ponekad mi se ucini da je stara i umorna,poput starice koju je zivot namucio.

A i dalje ima najlepsi zvuk na svetu-zvuk uspomena...