Sreća je u malim stvarima

Od rodjenja,posle lekcije o plakanju,smejanju,kakenju i ostalim zivotnim potrebama,prvo sto sam naucila bilo je da uvucem stomak.

I od tad pa 15 godina kasnije,jedino to nisam zaboravila.A ni ostalo gore spomenuto.

Kazu da ljudi,kad uce nesto novo,zaboravljaju ono sto su prethodno naucili. 

Zaboravljam ja dosta stvari,kao npr da drzim dijetu,da sam ljuta na nekog,da treba negde da odem...Al' mi ovo bljesti,pa ne mogu da ga zaboravim i da ocu.

Tako evo prvih godina 21.veka ja spoznam stvarcicu po imenu steznik.

Fala Bogu malo mi olaksala muke,al' ipak mora jos malo da se uvuce.

Tako,znajuci tu vestinu,trudila sam se da se taj "mali" visak kilograma nikad ne primeti.

Tj da se ne oseti i odvoji me od ostalih vrsnjaka.

I sad dobijam komplimente poput "umes da nosis svoju debljinu" i "ne stidis je se".

E,da,i "nemas kompleksa". Na ovo bi svim tim razapljenim ustima moja mama,da izvin'te,posavetovala da moz' da nam pljunu pod prozor.I meni i njoj.

A moja mama,pa i ona je "malo" punija.

Ako sad planirate da kazete da je genetski,da vas odmah zaustavim.Jezik za zube da ne stajete u red pod prozorom.

Tako recimo dolazimo do zakljucka da mene bas boli uvo za moj izgled,kao i za sudbinu istog.Mos' misliti!A sad i da vam objasnim zasto se i ja i mama na gorespomenute komentare smejemo:zbog zato sto jer samo mi znamo koje su moje muke(ona ih je vremenom prevazisla),i koliko je napora potrebno dok covek nauci da "nema komplekse".

Jes,nemam ih...

Imam par fobija,par ne-pravih prijatelja i sl.,ali komplekse?Ma neeee....

I tako sam se ja svojski trudila da vestinu uvlacenja stomaka s godinama ne zaboravim i pokazem svetu da "nemam komplekse".

Al' svemu dodje kraj,pa i mojoj volji...

Kad ti covek kaze da si trom ili,recimo,da ti par "komplimenata" a za tvoje muke nikad cuo nije(a i sam si kriv,jel'te),dodje ti samo da stanes u njegov red(mislim,pod prozorom) i da pljuckas.Ono sto je ostalo od gutanja knedli. 

-nastavice se- 

Mrzovoljna,hocu reci.

Dodje i Djurdjevdan.

Za Ivka ne znam,ja jos uvek slavim.

Posle poranjenog dolaska popa i jurenja roditelja po gradu(sad se setili da idu u kupovinu),ispratismo ga i na kraju ja ispadoh za sve kriva.

I za to sto je on promasio zito i isipao vino po stolnjaku,i za to sto sam ja ustala u 8h da bih taj isti stolnjak peglala do 10,i za to sto sam od muke pojela sav zele sa zita i opsovala slavu...

Bas danas,e jesam i ja stoka.

Ne znam samo dal' sam kriva i za to sto sam juce do 1h sredjivala sobu i brisala prasinu sa mesta koja gosti vide ili ne vide,posebno sa ovih drugih.

Na predlog da sve odelo viska(vecito se vuce po kuci) strpamo u cose i prekrijemo necim samo sto samar nisam dobila.

A opet se tesim,snalazljivo sam dete.

Sta ce gosti da jedu pojma nemam,ali sam i na to dobila odgovor da je sve zamrznuto i odavno vec spremno za posluzenje.

Pazi,Boga ti,i mama mi snalazljiva.

Jedino dobro od jutros je to sto je dan poceo prijatno i uobicajeno:ness 3u1 i svadja sa bratom...To mi nekako dade energije da i uzmem pogresan escajg,pogresno poredjam isti(jebembemlitirasporeddatijebemionogkogaizmisli),i pojedem ivicu rolata za koju sigurno znam da nece biti posluzena gostima,a za sve to dobijem gomilu komplimenata(ne pozitivnih).

Progutam knedlu i cutim.

I tako kad se knedle u grlu nakupise a meni isto presusi,resih da ispljunem sve sto mi na dusi lezi.

Bar sam dobila malo slobodnog vremena rezervisanog za durenje da se i vama javim.

Mislim da bi uskoro trebala da odem po zele,da ga iseckam i poredjam po zitu.

Pop opet,hvala Bogu,nece.

E,da,i za njega(Boga) imam poruku:Ako me je cuo(a nadam se da nije),

Svetom Djordju nek prenese puno toplih pozdrava i izvinjenje-nisam htela namerno majke mi...

A ako se nekom ucinilo da sam nervozna i nezahvalna...ma joook...

To se ja i Sv.Dj. malo zezamo...

Moze nam se,jel'te.

I da,srecna mi slava!(dao Bog da se ne zavrsi kako je pocela)

Ekskurzija,peti razred...

Obidjosmo(po ko zna koji put) Zoo vrt u Beogradu,i kad nam saopstise da idemo "na jos jedno mesto"

reakcija je bila:"Jaooo,neee..."

Ono sto je ucinilo da se ubrzo zbog te recenice i pokajem,

ono sto sam sa cele te ekskurzije zapamtila i gde bih volela da mogu da odem svaki dan...

Prolazimo kroz botanicku bastu "Jevremovac" u Beogradu.

Slusamo  pricu o poljupcima ispod imele.

Cekamo iznenadjenje. 

Dolazimo do table

Cudimo se...

Deca iz provincije,za japanski vrt nikad cula.

Do njega nas vodi pescani put,a na njegovom kraju...

 

Pravo malo carstvo.

Mesto gde se opustaju i telo i dusa.

Prvo smo naisli na cudan mostic preko potoka,sagradjen od dasaka.

I to krivudavih.

Rekose nam da se u Japanu veruje da svakog coveka prati zao duh,a da se on moze kretati samo 

pravolinijski,tako da ako pokusa da predje preko ovakvog mosta,upada u vodu...

(Ne moram vam reci da smo se,dok smo ovo slusali,svi okretali oko sebe)

 

Predjosmo i preko mosta,i prepustismo se carima prirode...

Retko ko je slusao pricu vodica,ali ja obratih paznju na par detalja:

 

• Osnovni elementi koji se koriste za konstruisanje japanskog vrta su: kamen, zemlja, voda, biljke i drvece.(s tim sto uz njih idu i gradjevine poput cajne kolibe i sl)
• Baste u zivotu Japanaca igraju veoma vaznu ulogu i one su odraz njihovog posebnog odnosa prema prirodi i svesti da je covek deo prirode, kao i kamen, biljka, zivotinja, sa kojima covek treba da zivi u harmoniji.
• Vrt se sastoji od nekoliko delova,a dva(ili tri) su okolna brdasca

Sa pricom o toj cajnoj kolibi culi smo i neku o pandama,ali je zaboravih...

Preko mosta koji vodi do brda nismo smeli da prelazimo.Nisu nam rekli zasto.

 

 

Ispod mosta,da se primetiti,prolazi vestacki potok ciji se sum cuo jos pre ugledane table japanskog vrta...

 

Okolina je ispunjena raznim drvecem,posebnim i cudnim,lepim i zagonetnim...

Sve je to savrseno uklopljeno,sa ciljem da stvori isto toliko poseban utisak koliko su posebni elementi uzeti upravo iz prirode...

 

Jer kisa neumoljivo zaliva moje prozore...

Jer je tama svuda oko mene...

Da mi je da sam sada tamo...

 

Ranije je bila fino dete.

Skromno i stidljivo.

Pametno.

Ranije. 

U petom razredu je postala malo gora.Cak,simpaticno dosadna i naporna.

Doslo mi da joj kazem da se unormalizuje.

Na (moju) zalost,

nisam.

U sestom je pocela da fura svoj fazon i pitala me kako da bude popularna kao ja..

Ej,kao ja...(ja sam,kao bila popularna)

Doslo mi da joj kazem da treba da ima starijeg brata po kome ce je poznavati pola skole.

Ni to nisam.

U sedmom me je terala da joj obecam da cu joj naci decka...

Ha!Kao da se to nalazi na ulici!

Obecala sam.

I ubrzo se pokajala.

Doslo mi da joj kazem da me ostavi na miru.

Nisam.

Na moju ogromnu zalost.

E,sad trpim posledice.

U osmom je pocela da izvodi,da ne spominjem da njena strana muzika dovodi do ludila i one koji je vole i one ostale.

Hvala Bogu,druzi se sa klincima.

U prvom polugodju se drala na mene.

Ako,sama sam kriva.

Ponasala se kao da sam poslednje go... iako imam koeficijent duplo veci od nje(cisto da se zna:IQ mi nije uopste toliko bitan,samo da napomenem da se dete totalno promenilo),iako sam starija citava tri dana...

Onda meni dojadilo.

Vikala,upozoravala...

Nije reagovala.

Opet ja kriva.

Doslo mi da joj lupim samar.

Nisam.

Samo sam okrenula ledja...

Sad se druzi sa curom zbog koje je svi ismevaju.

Mene bas briga.

Osobine:dvolicna,zatupljena(da ne kazem glupa),prgava,uzvisena..

Meni lepo.

Ponasanje:deteta u prvom razredu,sa takvima se i druzi(pa joj mozda preneli)

Ja uzivam.

Na mene se vise ne dere,a ako se seti nekad vraticu joj za sve,obecavam...

Danas mi se hvali da je uradila domaci za koji se juce celo odeljenje dogovorilo da ne uradi.

Kad smo svi pobegli,ona je ostala da se uvlaci nastavniku...

Pita me da li sam uradila domaci za sutra.

Rekoh "nisam,niti cu"

Kaze,nece ni ona.

Cik neka uradi!

Oci cu joj iskopati.

A ja cu da uradim,iz inata njoj i njoj slicnima...

Koji su prvi na crnoj listi. 

 

Mesto:nadsporetni metal,tacno iznad kupus salate(moje)

Vreme: 20:28:33h

Tako se mi gledasmo jedno dva minuta oci u oci u odnosu 2:8,i kad se nagledasmo

Reakcija:tresak vrata pracen sizofrenijom pracena vristanjem

Ja histericno otrcah na kraj stana suprotan onom gde je doticni lociran

Uzrok:arahnofobija

Posledica:neuravnotezeno ponasanje i nabacani postovi

Ukupan broj ujeda:nepoznat

Precnik:4cm

Sadasnje mesto boravka:neutvrdjeno

Rucak(iliti vecera):netaknut(a)(sa moje strane)

E,sad,jes' da shadow nije znala sve ov,al' gde ga bas kod mene posla...

Zakljucak:Sada sam sigurna da cu da smrsam!

I jos jedan dan ode u nepovrat...

Konacno,Sunce je uspelo da mi izmami osmeh ...

I kao da nikako nisam mogla da mu se suprotstavim,golicalo me je po rupicama na obrazima i teralo 

da se osmehujem bez razloga,izazivajuci zacudjene poglede prolaznika.

Danas,mi nista nije bilo vazno...

Nasmejala sam se nastavniku harmonike,jer smo ceo cas pricali o tome kako cu jednog dana postati...____ osoba.(dopuniti po potrebi)

O tome kako ja imam snage...Samo treba da je pronadjem u sebi.Tamo negde,izgubljenu...

Nasmejala sam se devojci koja je,cini mi se,oduvek imala strah od mene.Uzvratila mi je osmehom.

Nasmejala sam se nastavnici hemije kad mi je dala 5.

Nasmejala sam se drugarici kad mi je dozvolila da setam njenu kucu...

Danas sam se samo smejala...

I iskreno,smejala sam se i smejala kad mi je drugarica rekla da je stiglo prolece...

Ne,nisam verovala.

A onda sam dosla ovde,i sacekalo me je rascvetano desetak osmeha,ljubicica i visibaba.

Nasmejala sam se.

I dan bi prosao savrseno,da nije onog zulja u cipeli...

I dalje zaboli...Ali,navikla sam na njega...

I znam samo jos da sam sama kriva za sve...

I da nije te moje krivice i posledica iste,sve bi danas bilo savrseno...

 

 

Pa umem da kazem...Za sve,valjda,postoji razlog...

 I ko zna gde ce se moj put zavrsiti...

 

 

(...iako ni ponedeljak nije bio nesto...)

Sa praktikabala otvoren pogled ka klupi.

A na njoj tri lica.Zlokobno se smeju.

U ocima tri mala djavola,sa sve vilama i siljatim srvenim usima...

Sa usana citam prljave,prljave reci.A one nikako ne pristaju tim lepim licima.

Oci uprte u devojku koja ozarena plese sa drugaricom.Uziva.

Oni velikog srca razumeju.

Jedna je od retkih koja nije uvek utegnuta i 'uzvisena'.

Stavise,samo jedan neprimetan putnik u nasim zivotima... 

Ali,ova tri nasminkana lica ne gledaju srcem.A ispod sminke...

 Jedno za drugim ,oci setaju dalje.Traze sledecu zrtvu.

Krupni decak koji ne moze da trci,devojka koja se saplela...Izbor je veliki.

Odvratan osmeh od koga mi se prevrce zeludac jos veci.

Spustam pogled sa tog bednog prizora i vracam se svom problemu...

Danas je boleo stomak.

Cisto da podseti....

stigao je utorak.

 

Opet te budna sanjam.I opet nesto zaboravim.

Tada sam znala  svaku boru na tvom licu,svaku venu na tvojim rukama.Kad si otisao mislila sam da ce Sunce potamneti,da vise necu umeti da se smejem,da necu imati snage da zivim.

Jednom,sam se slucajno spotakla o tvoj pogled.Pocelo je posle nekoliko obicnih reci,dodira ruku,snenog osmeha...Kako je bilo lepo imati 13 godina i mali delic tvog srca.Ponekad se pitam da li si me uopste voleo...Bio si za mene velika tajna.

Volela sam te,ali nikad nisam imala toliko samopozudanja  da ti priznam svu ljubav,da bih otkrila sva osecanja koja su popu plime navirala u meni.Sa tobom sam zavolela i kise,i letnje vrucine,sutone i ono poslednje sunce u granama topola.

Zavolela sam miris letnjeg drveca na vec pustim ulicama kojima si me ispracao,miris tvog parfema... Jednostavno,zavolela sam tebe,tvoje godine,tvoje oci,osmeh i one rupice u obrazima koje on izazove...

Otisla sam onda kad sam mislila da je najbolje,bez osvrtanja.

Bila sam vec isuvise umorna od nocnih lutanja po ivici jave i sna.I sada sam sama.

Samo ponekad,nocu,razbolim se od mesecine u prozoru i zelje da se u tvom zagrljaju sakrijem od svega....

 

Bila sam na takmicenju,deveta sam(68p od 100)....

I uopste mi se ne pise...

Izvinite...

Ni ne citam..

Uopste vise ne sedim za kompjuterom!

Prosla me volja...

I samo mi se lezi,eventualno sedi na Suncu.

Ne znam ni da li treba nesto da ucim,ni da li imam neki kontrolni,ni sta se desava oko mene...

Jedne drage oci su me povredile,inace...po ko zna koji put.

Rekoh "Navikla sam",i nastavih dalje...

Oprostite,sto pola postova nisam videla,procitala...

Zamolicu vas da mi napisete ovde kad objavite novi post.Da stignem sve da vidim..

Nemam volje,snage,ma...ne znam sta mi je.

Vazno je da sam dobro,zdravo i nasmejano(ako taj osmeh nije samo navika?),

o drugim stvarima nekom  drugom prilikom...

Volim,Ljubim.. 

Ne znam zasto,ali vec pola sata buljim u dve recenice,i sve mislim treba nesto da mi kazu....

...U poslednje vreme me prijatelji razocaravaju...

A,tesko je kad shvatis da neko nije onakav kakvim si ga smatrao..

I bas boli.

I vecito cu da se pitam,STA je to sto tera ljude da lazu i da se pretvaraju?

KO im daje  pravo da povredjuju druge zivote i tudja srca?

KADA me prevare da pomislim da su andjeli...

I KAKO uspeju da izgledaju kao andjeli..

...ZASTO povredjuju?!

 

Zar neko ne moze jednostavno da mi kaze na pocetku...

To i to,takva i takva je stvar.

Razumecu.Razumela bih.

Znaju da bih razumela....

.....znam da znaju.

 

I stalno pozelim da sam kao oni...

A sve mi se cini,necu moci da gledam ovo veliko plavo nebo i da uzivam u lepoti cveca.

Cini mi se,njihov svet je tmuran i nedostupan.

I ne bi mi se svidelo da zivim u takvom svetu...

Ja volim svoje leptire,volim zelene livade moje maste i siroke horizonte snova.

I NE DAM!Ne dam da mi lome bagrenje,ne dam da ugase ovaj plamicak u meni!

Ja imam snage,i boricu se za svoje siroko plavo nebo.

Sa,ili bez njih....

...uostalom,sta ce mi takvi prijatelji??

 

I jos da napisem doticne recenice...

" Osećate se iscrpljeno i umorni ste od svega. Od drugih nikad ne treba previše očekivati."

" imam savjet za rakove:ne slusajte suflere,znam one koji su namjerno saputali pogresno i iz ciste pakosti pokvarili predstavu..." 

 

 

A sad me izvinite,put je predamnom.....

 

jos mnogo krivina treba preci...