Sreća je u malim stvarima

''Nekad reči tako malo znače.'' 

Noćas, na primer. Ovaj post počinjem rečenicom:,,Trebalo bi da sam najsrećnija...'', ali nije me briga šta bi trebalo i koje su moralne norme ovog odvratnog društva u kom živim, jer to očigledno nije slučaj.

Zapravo, ne znam ni šta bi mi značilo noćas...Mislim da sam pala ispit i zeznula nekoliko drugih. Videla sam nekog posle šest meseci i smejala se u kameru puna tri sata. Sviđa mi se ono što mi govori, prija mi njegovo društvo. Ipak, sve više verujem u to da nisam osoba zbog koje bi neko kupio avionsku kartu i prešao 1344km preko okeana.

*

Mislim da sam prilično umorna od igranja raznih igrica. Smešim se prijateljima iako nisu u pravu, jer ne mogu da ih ubedim ds greše i da se velike životne odluke NE SMEJU doneti u dvadesetoj godini, trpim one važnije od mene jer im ni ne pokušavam objasniti da ocena nije merilo znanja, gutam svoje neuspehe i tim knedlama od nagomilanih bujica emocija gušim one koji reše da me istrpe.

Ne bih volela da nešto pogrešim, ne smem da se opustim, ko zna šta će pomisliti.

Sad ćuti, sad pričaj.

Čije smo to marionete nesvesno postali? Ko nam vuče konce, i to ka ponoru?

*

Ne želim da pobedim u igri, jer to ne ide tako. Nagrada je pokajanje, tuga i griža savesti koja pritiska grudni koš i onemogućava disanje. Želim da neko dođe i otvoreno kaže da ne poznaje pravila igre niti želi da ih upoznaje ili postavlja svoja. Želim da ostavim mamu na miru, umesto što je zovem uplakana svakodnevno tražeći empatiju u zvuku njenog glasa, i da mi nemire savlada ta čuvena srodna duša.

Želim da želim da želim.

Ko zna, možda se i ostvari. 

Ko sam?

Šta sam?

Do kada sam? 

 -Čudna si.Uvijek.Zar ti to ne smeta?
-Ne.U redu je to što se ne uklapam,i takvi su potrebni svijetu.Da nema nas ne bi se ni znalo tko se uklapa,a tko ne.Ne mjerimo se mi prema običnima,već oni prema nama.

Onaj osećaj kad se osećate odbačenim od čitavog sveta.

Volela bih da sumiram 2011., iako mi je prošla kao jedan dan.

Mislim da sam se promenila malkice, ali ne skroz...Postala sam manje otporna na talas jednoličnosti, ali ne sasvim...

Ulenjila sam se. Imam obaveze ali ne i petlju da se uhvatim u koštac s njima. Godina koja sledi jedna je od najbitnijih u mom životu. Odlazim iz grada koji, koliko volim-toliko želim da napustim... Postajem brucoš(kinja?), i tako dalje.

Nisam sigurna da je išta u mom životu onako kako treba da bude.

Izašla sam iz svih zajednica čiji sam član bila. Trenutno sam član jedino svoje porodice i tu mi je najlepše. Shvatila sam da najbolje drugarice ne postoje, ali da bih ipak volela da nađem jednu koja je ista ja, da imam s kim da oplakujem ovaj sivi svet.

Sve je ovo nekako bljak. Ako nemate dovoljno novca ne možete da živite. Možete stojati pred nekim vratima i obasipati ih lepim rečima, neće se otvoriti kao u poslovici. Ali ako ih podmažete nekom hiljadarkom(govorimo o moneti EU naravno) otvoriće se lagano i pritom će i ona dobiti usta i davati vama komplimente. 

Prvo.Volela bih da budem sama neko vreme,a ovaj blog uvek ispuni ono što napišem, pa-eto.

Drugo. Ne želim dečka koji će me paziti kao kap vode na dlanu. Želim jednog Tonija. Nekog inteligentnog i muževnog, snalažljivog i spontanog. Nekog ko će mene učiti novim stvarima i ko će me zasmejavati i pomagati mi kako god zna. Uvek.

Treće. Volela bih da prestanem da pišem ovako nabacano, ali šta ću kad sam i to zaboravila...A i toliko je stvari koje bih da vam ispričam. Kao da je nekom, pored njegovih problema, bitno i ovo nekoliko mojih.

Nije ni bitno. Ako vam dosadi, prestanite da čitate.

Isto tako, ako ćete pročitati nekako površno zaobilazeći suštinu onoga što sam htela da kažem, komentarišući kako lupetam ili nešto treće, zapitajte se zašto uopšte i čitate.

Ja sam ionako neka čudna vrsta koja bitiše na marginama ovog sveta i koja bi, da ima izbora, odavno s njega elegantno sišla i preselila se na neki bolji.

Gorčinom zar već obuzet?
Beznadje ti je dno?
 (O otkud nadje baš sve to
 što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
 Okrećeš ko' nekad, pre.
 Gle: lišće pada na tle.
 (Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
 Iz rane iščile lek.

 Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek. 

Lakše mi je ovako. Da pišem povremeno, kad bude inspiracije i materijala za pisanje.Trenutno imam nekoliko tema. Ništa naročito.

Leto je. Počela sam da se bavim nekim stvarima. Položila sam vozački. Skupljam novac koji zaradim za svoj prvi put oko sveta. Uskoro punim 18 godina. Sećate se, mislila sam da je 18. rođendan velika stvar. Sad znam da nije. Velika stvar je biti srećan. A ja još uvek kopam po malim stvarima tražeći sreću, i ne nalazim je. Pa se vraćam velikim. Lakše je.

Raspust će. Da se konačno naspavam i onda posvetim dijeti i svojim putešestvijama kroz Srbiju. Do septembra želim da imam vezu od deset meseci, 20 kilograma manje, prirodno potamneo ten, iskristalisanu želju za farmacijom, bar još dve DJ torbe, bar još jedne cvetne helanke, bar još pet komada odeće bež boje.

Mešavina osećanja. Kad je blizu, a ja osećam da je kilometrima daleko. Kažu da se daljina ne meri kilometrima, nego čežnjom... U oba slučaja, predaleko. Umoran je od mene. Neumorna sam sa njim. Nepodnošljivo neumorna. Kad se složio da, ako se ne budemo videli još mesec dana, raskinemo, nešto me je dotaklo u grudima. Rekla sam mu da bude kreten ako hoće da ga poštujem.Smejao se. On ne zna kako da bude kreten.

V... Zauvek, ona i ja. Milion kriza svakog godišnjeg doba... Trenutno se nosi sa najvećom. Moja V. Komadić ljudskog mesa koji na plećima nosi sve muke. I ne da se. Ne posrće. Nikada.

Na kraju, blogeri. Danas posebno imam želju da se osvrnem na behappy. Nisam je još upoznala. Ali kad sam prvi put videla njenu sliku, ostala sam zapanjena. ''Bože, pa ova devojka ima toliko energije i najveći osmeh na svetu...Najlepši, ISKRENI osmeh na svetu...''

Zatim sam gledala još neke slike sa njenih predstava i čitala o njenom životu. Nešto pre nego što sam shvatila da smo zaista sestre. Na stranu naše blogerske šale...Nju stvarno doživljavam kao svoju izgubljenu sestricu. Kao nekog ko me tera da budem dobra. Da je pored mene, mislim da bih stalno imala potrebu da je grlim. Da ramenima obrišem sve suzice sa tog divnog lika...Behappy, čekam da zajedno proslavimo punoletstvo! Moram te upoznati.  

Ona, i svi ostali... Nekako, moji. Znate, imam onaj osećaj kad neko spomene ovaj blog servis...Kad kaže nešto ružno o nama...Imam potrebu da branim. Svoje.

Eto, desila se ta stvarčica koja me je pokrenula.

Sitnica je, zapravo sklop sitnica, ali moj život je sada taaako savršen da moram zabeležiti ovaj trenutak i obavezati sebe da post NIKADA ne obrišem da bih se prisećala ovog osećaja kad god se osetim najružnije na svetu.

Prvo, počela sam da vozim :) Iz straha sam odlagala to jako dugo, ali danas sam konačno uhvatila volan u ruke, i osećaj je najfenomenomenomenomenalniji na svetu :)
Drugo, nisam imala internet nedelju-dve i real life mi je pokazao sve svoje lepe strane, pa ne planiram da ponovo postanem zavisna.
Treće, sve u školi i sa drugarima i sa Njim je savršeno. Šta da vam kažem, izgleda mi je oduvek trebalo samo da nađem osobu koja će mi, kad se uplašim, napisati: ''Znam te, treseš se sad, ali nemoj, jaka si, biće sve okej. Verujem u tebe, oduvek sam, i zauvek ću.''

IMA BOGA. 

Ne piše mi se, uopšte.

"Opet je u mojoj dusi prolece..."

U poslednje vreme sam se mnogo promenila...

Drugacije gledam na odredjene stvari i ne dozvoljavam ljudima da me gaze.Imam kontrolu.

Pre neki dan nisam dozvolila sebi da zaplacem,jer sam se uplasila da cu opet biti preosecajna i kenjkava...

Ali,danas sam pisala sastav o tebi...

Morala sam da se setim one veceri kad smo gledali zvezde,i svih onih kad bi me grlio satima i pricao kako ce sve biti OK.Poslednje vece i tiho "Ajde,brisi"...Opet...U krug.

Danas mi je i Bog pokazao da imam pravog,istinskog prijatelja-moju V...

Cak i kad mislim da me je ceo svet napustio,ona je tu...

I dalje se smeje najlepse na svetu i ponavlja:"Ko zna zasto je to dobro..."

Znam da ce ona ovo procitati i zelim da zna koliko je volim.

A volim je najvise na svetu,i nadam se da to i delima pokazujem(jer se ljubav ne zasniva samo na recima,zar ne?)..

Ipak,mozda danas treba da placem...

Zbog Tebe,hladnoce i svog ovog krsa oko mene i u meni...

Ali,precesto si mi govorio da je "sutra novi dan" i kako je jutro pametnije od veceri da bih to tako lako zaboravila.

Sutra jeste novi dan,mozda cu smognuti snage da kazem jos jednom "Izvini" ili da zagrlim najjace.

I Nova Godina ce biti najbolja na svetu...

Zaro sto ja tako kazem,a moja rec vazi sada,zar ne?

Ipak sam ja jedna velika i jaka osoba.

Postim.Molim se.I Gospod konacno uzvraca troduplo...

Verujem.