Sreća je u malim stvarima

Slika koju mi je posvetila blogerka drugog blog servisa,(zena koja slika najlepse na svetu ),i odusevila me... 

(ako je i kod vas cudnog oblika,idite na Open image,a mozda mene samo varaju vid ili monitor) 

Kao mala sam pisala pismene zadatke na temu zime klasicno:"Dodje teta Zima i isara nam prozore svojim ledenim dahom...."

Klasicno,i samo zato sto sam morala.

Pa sam vremenom pocela da pruzam ruke i da zelim da upoznam tu zenu magicnih prstiju

I danas

Zivim za sneg.

Ima tu,ispred moje zgrade,igraliste.Moje malo dvoriste.

I ima davnih zima kad odem na to igraliste i legnem u sneg.

Sama,

legnem i cutim.

I tako satima.

Posmatram zvezde i  stvaram svoje male bajke.

Slikam praznine svoje podsvesti prozirnim pahuljama,

bojim ih u sareno.

Prosle su zime

U kojima sam svako vece

Kraj prozora

Pricala zimi svoje tajne.

Doslo je vreme kad na sneg ne stignem ni da pomislim-

ili ga prodje ili ja odzmurim...

Doslo je vreme kad saceka zimu,ono za koje zivim,pa me ostavi ispred vrata

da sneg obojim u bol. 

A ja,...

Jos uvek cekam zimu. 

Od svih poklona,Boze,za Novu godinu i sve rodjendane,za Bozic i ostale praznike...

Hvala za sneg...

Pitao se Tose,pitam se i ja.

Sta tacno natera ljude da vam svakodnevno nadgledaju sve vase pokrete i pricaju medjusobno o njima?

I da onda nabace onaj odvratan,cinican osmeh i pitaju vas "Kako kod tebe?".

Milion sam puta do sad pozelela da ih gurnem  u prolazu,da postanem kao oni ili da im jednostavno u lice kazem sve sto imam.

Nisam.

Sve se nadam,to znaci da sam bolja od njih. 

Danas sam i to probala:na pitanje "Gde ti je ...?" umesto uobicajenog "Zasto meni?!",jednostavno sam odgovorila "Valjda je kod kuce."

I,nemate pojma koliko je lep osecaj.Bar su sve alapace ostale razjapljenih usta.

Jos da se molim da tako ostane do daljnjeg. 

Odes uz neko traljavo objasnjenje i molis me da te ne zaboravim.

S' vremena na vreme mi u poruci napises "moja malena"

Nema te,pa se pojavis...

Nemas pojma koliko bi trebalo da te mrzim,a volim te duplo!

Obecala sam.

A da ne bude da nisam osoba od reci...

Prvo sam se rodila...(ovo cete morati da mi verujete na rec)

Pa sam se uvukla u omiljenu crvenu haljinicu(i danas je obozavam,ovako malecnu)

Pa pronasla kanticu od koje se nisam odvajala...

Zatim dobila mladju seku(ja telom i siskama,ona glavica koja viri)

Sve vreme se druzila sa dekom(zvezda moja,btw konacno mu je bolje...)

I pocela da se ljutim...

Pa od bate dobila svoju prvu ruzu u zivotu,onu koju cu zauvek nositi u srcu.

Pozirala...

I naucila da plivam

Sad sam,kazu,iz ruznog paceta prerasla u labuda...

Pakujem ovaj mali album u srce i uvijenog u osmehe poklanjam vama.

S' ljubavlju.

Pricali su mi kako sam sa tek nekoliko meseci kmecala da bi me drzao za ruku.

Kako si spavao pored kreveca samo da bih ja svojom malom rucicom stegla tvoj prst.Valjda,da znam da me neko cuva.

Pricali su mi kako nisi spavao dan i noc kad je trebalo.

Da si u sred noci bio u stanju da dodjes kod nas i da nas cuvas. 

Secam se,onog plavog bazena u kom sam se kupala.

Gledam slike,smejem se,a ti me drzis.

Pricas mi,i trese ti se brada.

Onako,kako se samo meni i tebi trese.

Pricas o jednoj zimi kad si me po usljapanom snegu sankama vodio u obdaniste.

Kako si me ucio da prvi put vozim biciklu.

Kako si se napio kad sam se rodila(secas se,ja ne razumem te stvari?)

Pricas da roditelje treba ceniti,ti si svoje izgubio u devetoj godini. 

Secam se,kad god me nesto povredi otrcim u kupatilo i cmizdrim.

Secam se i tvojih toplih zagrljaja koji upiju svaku suzu.

Secam se vremena kad si bio bolestan,a ja ti kao mala smisljala pesmice.

Bila sam tvoja unuka-muka.

I opet ti se trese brada kad neki mesec gledas slike sa mature sav ponosan.

Tebi nikad nije lose,uvek se "gura polako".

Pricaju da ti imas dance,da te cuva Bog.

Puno puta si bio tesko bolestan,puno puta su prognozirali kraj.

Ali ti si se borio.

Kao sto ces se uvek i boriti,kako si mi obecao.

Pre tri meseca te izvodim iz bolnice.

Oslanjas se na mene i govoris kako sam najbolja unuka na svetu.

A ja sva srecna,jer si ti moj deda,i rado bih te sa ponosom prosetala gradom.Moje drugarice se stide svojih.

Jer si me cuvao,cuvas me,i cuvaces me,nadam se.

Deko...Plasim se.

I zasto sad ne ustanes i zagrlis me?

Zasto tako umorno lezis u krevetu i govoris kako ti nije dobro?

Zasto kazes "nece ni biti",kad si ti moja zvezda vodilja,moj andjeo cuvar?

Mislis da se moze bez tebe?

Obecao si,deko,da nikada neces biti bolestan...

Ustani,nasmej se onako kako samo ti znas.

I obrisi suze koje mi kvase lice.

Umiri tu bradu koja toliko lici na tvoju.

Stegni opet ruku i reci da ce sve biti dobro...

Volim te,trebas mi...

Bori se. 

Stizu pre neki dan vesti sa Vlasine.

Postala sam tetka.

Javlja Baba Rada,zena rodjenog brata moje bake.

Niska debeljuskasta zena rumenih obraza,sa obaveznom pundjom,puna zivota.

Kosa joj je do kolena,koliko sam uspela da vidim kad je jednom raspustila pundju.

I ima najtoplije smedje oci koje sam videla.

Po profesiji uciteljica,u maloj seoskoj skoli predavala je mom tati i svim mojim stricevima.

I ne krije da je bila stroga,a oni da su bili poslusni djaci.

I danas nam zajedno prepricavaju dogodovstine.

Udata za profesora,isto tako prijatnog coveka,cak je kao snajka bila bliza mojoj baki nego on.

I danas uz uzdah ume da kaze "Tvoja baka me je mnogo zaduzila,zato vas volim kao da ste moji unuci."

Zajedno su provele ceo zivot,zajedno cuvale decu i unuke.

Baba Rada isto tako pravi najbolji zeljanik na svetu.Provereno.

Mislim da cemo zauvek pamtiti veliku vrucu tepsiju na stolu kad god stignemo iz Negotina.

Ali i da joj spremamo slatkise,jer bez njih,kako kaze,ne moze da prezivi.

Kad mi je umro deda bila je u stanju da non-stop bude sa mojom bakom,sa svojih 50-ak godina.

Sad ima oko sedamdeset,i muz joj je umro.

Secam se da je tad,i kad je zatekla moju baku mrtvu,rekla da nece moci da prezivi.

A evo vec deceniju zivi tako,ima velike unuke i izgleda savrseno.

Malo se teze krece,pa mi cesce idemo kod nje.

U selu me je ucila da muzem kozu,zasmejavala me.

Kad ostanem sama uvek odem kod nje,a kuca joj je odmah ispod moje.

Kad joj kazem da savrseno zamenjuje moju baku,oci joj se zacakle i promeni temu.

I kad je ozbiljna,ona se smesi.Ocima,obrazima,pokretom.

Secam se da se mnogo plasila za taj porodjaj,nesto nije bilo u redu.

Kad sam je danas pozvala "Prababo?",pocela je da place.

Pisem o njoj jer je covek kakav se retko srece.

Sanjam kako me jure azdaje i divovi.Neko pokusava da mi otme komad zivota,a ja trcim u krug.

Zamisljam kako me grlis i ponovo tonem u svet snova...

Zivot sve vise pocinje da lici na seriju...

Oprosti mi i sto stalno slusam Divlje Jagode i placem...

Ti si moje savrsenstvo,

naci ce se neka savrsena i za tebe-meni je zao jer nisam ta...

Sta je covek koji je zavrsio muzicku akademiju i dobrovoljno pristao da odem na preslusavanje kod njega o meni pomislio dok sam ga gledala ne znam.

Znam samo da je ta misao uzrokovala recenicu "Milena,je l' se tebi spava?"

Kao "Ne,ne",a gledam kroz coveka i ne znam gde se nalazim...Strah i panika u meni rastu,a resenja i dalje nigde.Ne bih da vas plasim,ali,moje stanje je sve gore.

Malopre hodam ulicom,a cas koji se upravo zavrsio kao da se odvijao pre tri meseca a ne pre tri minuta.

Ludilo. 

U medjuvremenu,uradila sam par stvari preko svoje volje.Hvala Bogu,nisu velike ni znacajne.

Vise uopste ne znam gde se nalazim,kao da mi mozak ne radi i da su svi pokreti mehanicki.Hodaj,disi,pricaj...Nazalost,nisam pokusavala da ucim,ali mislim da ne bih uspela.

A prijemni stize.Onako veliki,okruzen gustim dimom kroz koji se mozete probiti samo posebnim oruzjem...Ja sam ga izgubila.

Cak se vise i ne plasim.

Nista ne osecam.

Na svako uzbudjenje ili vec nesto slicno u grudima me stegne i pocnem da se tresem.Cela.Juce nisam mogla da se smirim,toliko da sam pomislila da cu umreti.

Gledala sam maturu najstarije osnovne skole u gradu.Solidno.

Za svoju maturu znam da cu je odsanjati,da cu vec sledece jutro zaboraviti sve...I,ne plasim se.

Mama je bolesna,izgleda teze.Nesto sa srcem.Oko tri ujutru danas smo bile u hitnoj.Ona pocela da se oprasta,a ja da placem sve cesce.Ali,do srca nista ne stize.

Ako jos mislite da ja HOCU,varate se... 

NECU,i dodje mi da to viknem na sav glas...

NECU da se ne secam kako je to biti normalan,NECU da se osecam ovako zauvek,a opet,NECU da priznam da imam problem...

Mozda to i nije problem,mozda privlacim paznju i izvodim...mozda..

A mozda i NE,pa mi verujte na rec...

Shvatila sam da mi kompjuter i njegovo odustvo ili prisustvo nista ne znaci.

Cak sam identitet uspevala i da sacuvam uz pomoc njega.

Sad vise ne znam ko sam.

Ludilo... 

...u koju nisam znala da ubacim muziku,hihih,ali sam bar uspela da je postavim...

(objasnicu i teta-Pinokiju ako treba :)) )