Sreća je u malim stvarima

Jednostavno je boriti se,

Bez predaha, bez razmišljanja, 

Srljati u novi dan, 

I noviji i noviji

Ne primetiti kako je prošlo skoro 3 meseca

Ne pominjati tužne scene

Praviti se da je sve u redu, 

Jednostavno je prati, kuvati, učiti, komunicirati sa desetinama ljudi

Ispijati kafe i praviti se da je sve OK. 

Isto tako je jednostavno

Raspasti se pred kamerom

Mami koja je kilometrima daleko

Plakati kao pre dvadeset godina

Reći joj ono što se i sama sebi plašiš da kažeš

Izneti joj na poslužavnik sumnje, 

Strahove i misli, uskovitlane i razbacane, 

Pljusnuti to pred nju i gledati je kako ih slaže

Kako uvodi red u nered

I mir u moje zbunjeno, premoreno srce.

I dok se to zbiva u samo par minuta

Osećati neizmernu zahvalnost, 

Neizrecivu, bezuslovnu ljubav 

I sreću

Uma li šta jednostavnije od toga?

Ne setim te se često, potiskujem uspomenu na tebe u neke najskrivenije delove srca,

Ne dam suzama napolje, gutam i bojim se-pući ću, 

Izleteće iz mene sva bol i kajanje što ne plačem dovoljno, 

I molbe za oprost koje sam ti izgovarala onda, 

I to što mi držiš palčeve i čuvaš nas, 

(Znam da mi držiš... Najjače od svih, i tapšeš po zadnjici triput, i mirišeš na crveni parfem za specijalne prilike)

Ne umem da plačem kad treba, a ne umem više ni kad ne treba.. 

Onaj broj telefona ne okrećem, ugašen je. 

Nema tvog glasa da mi izdeklemuje cene sa pijace i da me pita šta sam to savršeno skuvala danas. 

Nema te. 

A ja to sebi još ne mogu da priznam. 

Za svaku sumnju

I svaku uvredu

Za to što sediš na stajalištu i pričaš mi kako dobre devojke nisu dobre

Zato što mi pozajmljuješ Ćosića

A usput bi se svađao sa mnom i čeprkao po mojom sitnicama

Zato što ja biram kome ću šta podeliti

Moje sitnice nisu za svačije uši

Jer kroz uši prođu i uvošte se

Moje sitnice su za dušu

Za zagrljaj u polutamnoj sobi

Za tišinu i prećutno razumevanje

Za ambicije i suze i sreću i strahove

Strahove naročito.. 

Moje sitnice nisu za 3 rakije i 2 cigarete kad ti je ćef da me propitaš

Pa da kažeš-jednom ću ti reći... 

Zato što sam dobra devojka, loše su te sitnice

To što me tera da pazim, i brinem i nadam se

I verujem i patim i kudim se

Za sve i svakog, svuda

Zato ne zaslužuješ čak ni

Marš. 

"Pred nama je jedan energetski dobro potkovan dan", kaže online horoskop dok energetski totalno nepotkovana čekam gradski autobus.

Nebo nada mnom je tmurno, a ja sam hronično neispavana. Astenija je pojava dugotrajne iscrpljenosti usled prevelike brige. 

Ovih me je dana svašta dotaklo, rekla bih da iako zanemarimo činjenicu da sam preosetljivo dete u telu odrasle žene, možemo da zaključimo da su svet i ljudi oko nas sve turobniji... 

A onda zažmurim, i udahnem duboko. Setim se kako sam pre sat vremena ležala u krevetu pored majušne trogodišnjakinje koja miriše na čokoladno mleko i ima najmekše obraze na svetu. Kako me je pogledala svojim krupnim smeđim očima i rekla:"Nemoj da kasniš, teto, ali nemoj ni da raniš."

I eto.. Jedna rečenica dostojna najvećih svetskih filozofa. Za sve u životu, teto. Nemoj ni prekasno, ni prerano. Ni da brineš, ni da se raduješ. Sve u svoje vreme. 

Iz autobusa izlazi ljubavni par. On nosi karirano odelo i naočare za sunce, a ona ima paž frizuru i sfrukiranu sivu haljinu. Potapše je skoro neprimetno po zadnjici i kaže:"Hajde da pokidamo ovaj dan." On odlazi na jednu stranu, a ona na drugu. 

I tek tako, u jednom treptaju oka, svemu se vrati smisao. U vazduhu se uskovitlaju izgubljene vera i nada. I ljubav, i proleće, i sila života.  

Dugo se spremam da napišem ovaj tekst. O Tebi i o Njima.

Imam osećaj da ga ni večeras neću napisati sve što želim, iako imam potrebu da rovarim po sopstvenim uspomenama, tražeći najsvetlucavije delove mozaika da ih smestim u priču. 

Priču o jednom odrastanju, o jednoj starosti, o uspomenama i padovima i prolaznosti života. 

Sve je to u množini, pokriva jedanaest života(i još ko zna koliko u budućnosti), utemeljeno na dve osnovne, predivne sudbine. 

Priča je o devojčici koja je odrasla u porodici sa desetoro dece, 8 devojčica i 2 dečaka, gde je svako dete podjednako voljeno i poštovano, naučeno pravim vrednostima, trudu i radu; gde je kocka šećera bila najveća radost a svađa nije postojala. 

Priča je i o dečaku koji je sa 9 godina izgubio oba roditelja, bio odvojen od brata i dveju sestara, mučen od strane hranitelja a zatim usvojen i zbrinut, koji je jednog dana neke davne 1960.gađao devojčicu sa pletenicama košticama šljive, i tako razvrteo predivno klupko sudbine... 

***

Često su umeli da zorom sede u maloj kuhinji prizemne kuće koju su sa svojih dvadeset prstiju ni iz čega stvorili, srču jutarnju kafu, grickaju domaću štrudlu sa makom i prisećaju se svega što su proživeli. Mi bismo ih slušali, nikada dovoljno da zapamtimo, pa bi nas svakog jutra iznova podsećali na dogodovštine sa njiva i polja, vojničke priče i vlaške običaje... Čitav život u jednoj jutarnjoj kafi... 

***

Devojčica sa pletenicama ove godine puni 81,a usvojeni dečak 86. Dijagnoze su mnogobrojne, dozeri za lekove su prepuni. Kafa je zabranjena zbog aritmija, štrudla zbog dijabetesa. Njoj se tresu ruke, a on polako zaboravlja sve što je u skorije vreme naučio. Brojni ljudi lojima su godinama pomagali sada ih obilaze čudeći se kako su suvlji, izboraniji i usporeniji..Zahvaljujući njima na svemu, i Bogu što su imali čast da im sa takvim ljudima ukrsti puteve.

A za nas devetoro-njihove ćerke, zetove, unuke i praunuku, oni su isti oni borci koji kopaju baštu, rade nadljudskom snagom, šiju, kroje i prekrajaju, šetaju, vuku sanke, mese štrudle, brišu suze, kuvaju, ljube, masiraju, dežuraju, drže palčeve, ispunjavaju čak i najluđe želje, savetuju, praštaju i vole. 

*** 

Iz dana u dan sam sve ponosnija na svoju porodicu. Svoje najvrednije. Ovaj tekst je samo pokušaj da pretočim emocije u reči. Što sam starija, sve više shvatam kakva snaga i gordost su potrebne da u ovakvom svetu ostaneš čista obraza, čista srca a ne postaneš ogorčen ili zao.. Baka i deka su nam svakako dali jedan neverovatam zadatak. Sada je vreme da im se odužimo. 

Volela bih da pamtim samo loše o ljudima iz prošlosti.Prošlost je samo to, i niko više ne živi u njoj. Znam da je se treba odreći. Pa zašto onda uhvatim sebe kako sredom u ponoć prebirem po hodnicima prošlosti, kucajući na zatvorena vrata? Zamišljam kako mi otvaraš, nasmeješ se i ćutke me zagrliš. A onda mi dugo pričaš kako smo se onomad zaglavili kolima u blatu, pa budili tvog dedu da nas traktorom izvlači; kako sam imala tada providnu haljinicu i od stida nisam skidala kaput dok mi je tvoja baka kuvala kafu u 4 ujutru. A onda opet ćutimo.. 

 **

Volela bih da imam hrabrosti da bacim tvoje sladunjave poklone. Sve što si mi kupio bilo je predvidivo i dosadno. Plišano srce, kartonska kutija koju čak nisi sam napravio.. Sada znam da nije do poklona, jednostavno te nisam volela. Džaba je što tvoju majicu nosim po kući, kad sam se svako jutro budila sa mišlju da mi u životu ne trebaš. 

***

Pitam se jesi li počeo da živiš sam sa nekim, ili zbog nekog... Pitam se čuvaš li pisma koja smo razmenjivali. Imali smo dvadeset godina i naša su pisma putovala nedeljama preko granica, prelazila 1344km do naših željnih ruku. Sećam se, jednom si našu sličicu zalepio za metalni privezak pa su na granici otvarali pismo da provere šta to krijumčarimo preko 3 države. A onda mi je poštar sve to ponovo upakovao i docrtao smajli. Pitam se jesmo li ih raznežili tamo, da li se neko od njih oduševio dvoma klincima koji se obožavaju i odbrojavaju dane do ponovnog viđenja.. 

Volela bih da ipak još uvek živiš sam.. Suprotno bi me ubilo. A ne volim te.. Ali uvek uspeš da zaseniš drugog. Čučiš mi na ramenu poput anđela čuvara i, kad god poželim da napravim glupost, u glavi mi odzvanja ono što si mi poslednje rekao:"Nisi ti takva.. Čuvaj se".

I čuvam se. Za tebe. Borim se i grizem i maštam da ću te 2020.sresti tamo gde mislim da hoću. 

*

Malo sam sve idealizovala. Kao i uvek. Sama se pomučim za savršeni mehur od sapunice, a onda ga sama prstom izbušim. A ipak rešim da budem najbolja. Da se, čiji god za 10 godina bio, mene nikad ne stidiš.. 

  ❤️

Od jutros stežem ruku sebi.

Uspela sam da te zaboravim, da te ne pronalazim u svakom stihu, da te sebi oprostim.

Nisi ni znao šta gubiš. Samo si me pustio niz vetar, pustivši suzu iz besa što odlazim. Stoti si koji mi kaže:"Mnogo maštaš, to što ti tražiš ne postoji." 

Uspela sam da oprostim sebi što sam uopšte i pokušavala da ti otvorim oči, ne shvatajući da gledaš u to što ti pokazujem

Ali ne vidiš ono što vidim

I to što za tebe nije stvarno ne znači da za mene ne postoji, blistavo i čisto, raširenih ruku, nežno i odvažno

I čeka

Čeka da prestanem da otvaram oči i šutiram usputne kamenčiće,da prestanem da budem 'lako zaljubljiva', da ne dam da mnome manipulišu takvi kao ti. 

Hajde da se nađemo, da vidiš lepotu u devojčici koja ima 3 godine i temperaturu 39, da osetiš toplinu beogradske košave, da ne balaviš za kratkim suknjama, da ti ne bude neudobno kad ti legnem na grudi i ne žališ se na utrnulu ruku

Samo da se smešiš i govoriš sebi, jebote... Ipak postoji, znam da te nisam uzalud čekao, znao sam da ćeš doći i da te niko neće sprečiti u tome. 

Samo da se smešim i da mislim, hvala ti, Bože, što je ovaj kratak život za mene i danas nastavljen, što sam tu gde jesam, sa mojim ljudima, što mi tvrđavu od najtvrđeg čelika ništa ne poljulja i ne okrnji. 

Hajde.. Da zaboravimo sve prethodno i najzad počnemo ispočetka. 

Ležim na krevetu i učim. Isti ispit, treći put, godinu dana razmaka. Položiću, nekad.

Plakala bih. Ali ovo bi bio dvanaesti dan koji bih provela plačući, pa neću. 

Niko nikada nije bio lud za mnom. Igrali su se mojim osećanjima dok sam ih ja idealizovala, uživali u pažnji koju sam nesebično davala. A onda, kad bih se probudila iz tog balona od sapunice i ostavljala ih shvativši da zaslužujem više, govorili bi-šteta, bila si najbolja od svih, i pre završetka rečenice odlazili ne osvrćući se. 

Šteta za mene, što sam dvadeset i pet godina lutala tražeći ruke koje će me spasiti. Sada bi motivacioni govornici rekli da su one ispod mojih ramena. Ali ja danas ne umem. 

Nervozna sam. Neću plakati. Samo ću ležati i učiti. Čekaću (se) da se spasim. 

Volela bih da te sretnem, da ti ispričam kako sam, kakva sam, 

Malo razočarana ovih dana, malo nostalgična, da ti objasnim koliko volim zimu, da ti dočaram kako pišem, imam svoj blog koji smatram čudotvornim,

Da ti otkrijem da nakon vremena provedenog među ljudima volim da odem, da se umotam u ćebe i plačem, ne od tuge već od preplavljenosti emocijama, 

Video bi da imam strah od gladi, a hranim strah od samoće i bes izazvan raznim stvarima, da mi brada zadrhti kad vidim tračak nežnosti razmenjen između dva živa bića..Smejao bi se činjenici da nisam sujeverna, ali pratim znakove kraj puta i svoju intuiciju, da ti ispričam koliko volim da čitam, koliko mrzim ljude sa paravanom, dok istovremeno gradim tvrđavu oko sebe, ciglu po ciglu, i sve je viša, stremi nebu a ja sam srećna što makar nebo vidim odatle..

Volela bih da želiš da saznaš šta sanjam dok glasno navijam tokom noći, u mojim utakmicama svi pobeđuju, ali se nekad probudim ljuta na ceo svet, i ćutim, ali nemoi me ni tada ostavljati samu..

Volela bih da mi rečenice ne počinju istim rečima, i da znaš koliko mi se u glavi krčka ovako nešto, dok pijem domaću kafu, dok ustajem, dok ležem, dok se iznova radujem i razočaravam, dok te dosanjavam u svojoj kuli, gledajući uvis, iz dana u dan... 

Imam želju za pisanjem kakvu nisam imala godinama. Opet me teraju neke situacije da odrastem za mrvu više, da se trgnem i sagledam život nekim drugačijim pogledom, da zahvalim za sve što imam.

Došao je s posla slomljen, video je smrt svog kolege i to ga je duboko potreslo. Morao je da vodi gomilu teških razgovora ali jedino što mu je ostalo kao utisak je:"Ko će da othrani troje dece?" Pokušala sam da ga utešim, ali sam mlađa i zbunjenija, nemam dece koja trebaju brigu, imam samo svoje mizerne probleme od kojih pravim slonove i dopuštam da mi unište dan(e). Kupila sam mu sladoled i zagrlila ga.

*

Mnogo mi se piše, to je najvažniji deo mog procesa (o)praštanja, piše mi se za tebe, osećam onaj dobro poznati osećaj krivice koji imam kad god uradim nešto zarad svoje sreće, izvinjavala bih se što dišem(ali neću), zapravo sam emotivno biće i volim što se kao takva ne uklapam u šablone ..

*

Piše mi se o mojim snovima, o tome kako pouzdano znam da ću uspeti u ovom projektu za 12 dana, o tome kako ću u pravo vreme doživeti prave stvari, samo ukoliko se do tada sačuvam. Piše mi se o tome kako jedva čekam oktobar, kiše i jesenji miris u vazduhu, o tome kako je život prekratak i nepredvidiv i rešila bih u tom pisanju da ću ponovo početi svesno da ga živim...

Piše mi se..ali neću..mnogi su pre mene sve to već ispisali..