Sreća je u malim stvarima

Danas je tačno četiri meseca od kad sam te upoznala.

U međuvremenu sam prekinula kontakt sa tobom.

Znam da mi nisi suđen.

Ali znam i da o tebi ne razgovaram ni sa kim.

Samo uhvatim sebe da, kao danas, gledam u našu jedinu sliku

I zamišljam gde bi nas to "Đe si, mala" dovelo

Da smo bili opušteni

Da nismo ujedali jedno drugo

Plašeći se da spustimo gard i pokažemo emocije

Volela bih da nisam kukavica

Koja je sebično pobegla od nekog ko joj otvara srce

bez da ga sasluša i razume

Volela bih da sam Mala devojčica iz mojih priča

Koja se ne boji intime i otvaranja nekome;

Volela bih da nisi onaj koji svakoj priča istu priču

Da si bio uporniji kad si mi rekao:"Pričaj mi o sebi, nekako smo sve spontano..Ne želim da se ovo ovako završi"

Da si me duže grlio na rastanku

Da mi nisi rekao:"Bežiš od mene, i ti"

Da me nisi te noći ponovo pitao:"Mala, đe si?" I ostao bez odgovora...

Jer je Mala pobegla, da se sakrije,

Da četiri meseca kasnije piše o tebi, da te se seća svakodnevno

zaštićena iza svojih zidina samoće..

Da se pitam šta bi bilo kad bi bilo, da sam ti te noći rekla da dođeš

Da me zagrliš, da mi kažeš da sam blesa još jednom

Da te ne pamtim po neizvesnosti koju sam za sobom ostavila...

Ś. Zlatibor, 2017 *

Da mi je neko pričao da ću posećivati košarkaške utakmice i biti vatreni navijač Zvezde,

nikad mu ne bih verovala. 

Mala devojčica koja sluša Balaševića, piše priče i čita ljubavne romane,

na tribinama stiska pesnice i ustaje na himnu Republike Srbije.

Samo da ti privučem pažnju, da ti se uvučem pod kožu jer ne umem drukčije

Da ti gledam osmeh kad pobede i oštre ivice donje vilice kako se grče kad promaše koš.

Pored tebe se osećam kao da i ja imam devetnaest.

Nestašno se smešim i bojim se da ne pogrešim.

Ti si druga osoba u životu pred kojom crvenim. 

Motivišeš me za velike stvari.

Ponekad se čak osećam smešno,

Da li uz tebe savršenog ide neka savršenija od mene?

Ionako mislim da sam te srela iz nekog drugog razloga.

Da to moje saplitanje i slučajni dodir ruku

i moje drhtanje i tahikardija ne znače ništa.

Da mi te je neko poslao da bih videla kako to može da izgleda.

Da me nauči da ne pristajem ni na šta manje..

ni na šta slabije.

Od toga što u meni,

izdaleka,

izazivaš. 

 Hvala ti, M.

Često pitanje.

I zbunjujuće.

Danas sam prvi put iskreno odgovorila na njega. 

Nekad sam super, nekad užasno. Sve je u mojoj glavi. Ako ustanem mrzeći sebe, kopajući po starim ranama, praveći nove, naravno da nisam odlično. Loše sam tada, tešim se hranom i bežim od ljudi dok se ne regenerišem. Nekad sam super. Volim život prosto jer sam živa. Idem ulicom i bukvalno kličem od sreće. Drugarici je drago, prolaznici me čudno gledaju. Boje se sreće jer je možda nekom od njih baš tih dana loš dan.

Kad ti je loš dan, kad si zarobljen u svojoj glavi, srećni prolaznici koji kliču suncu samo te iritiraju. Ne mrziš njihovu sreću nego mrziš sebe još više, jer nisi kao oni, tog jutra pronašao razlog za osmeh. Razloga je pregršt, ali ti ih ne vidiš, zarobljen si pod sivim oblakom svojih misli,a  nijedna od njih ti nije prijatelj.

A ima i onih neutralnih dana, kakav je ovaj, današnji. Malčice prosvetljujućih. Kad sedneš i pišeš. Svesna si i lepih i ružnih stvari u svom životu, ali si nekako svesna i toga da nije sve do tebe, i da ništa nije konačno. Nisam uplatila treninge-uplatiću danas. Danas počinjem da spremam ispite. Danas prihvatam sebe takvu kakva sam jer uopšte ne mora da znači da ću ovakva ostati zauvek.

Potrebno nam je, s vremena na vreme, da se osamimo. Da previjemo samoiskopane rane i odležimo dok eliksir prihvatanja ne počne da deluje. Da pogledamo u sunčano nebo i shvatimo da smo sitni pod istim. Ali je ipak baš nama data šansa da ga gledamo. I gazimo po travi obema nogama. I osećamo kako dolazi proleće, svim čulima.

Kako ste?

Ja sam dobro. 

Potrebne su godine i godine da shvatiš, da konačno prihvatiš nešto što ti drugi govore, da prozreš suštinu i slično..

Kad se osvrnem za sobom, volela bih da sam mogla bolje i drugačije, ali sada znam da me je svaki od tih pogrešnih izbora doveo baš tu gde sam. Na pravo mesto, za korak bliže onome što duša želi.

Potrebne su godine da počneš da budeš ponosna na svoju ''tešku'' prirodu, na to što ne daš na sebe, na to što možeš sa svakim ali ne želiš. Počneš da biraš društvo sa kojim se osećaš spokojno, makar to društvo često bila ti sama. Počneš da pišeš u drugom, umesto u trećem licu, i znaš da si sve bliža prvom. Onom najvažnijem.

Prestaneš da plačeš za svakim, a počneš da žališ sa merom. Zrelo poželiš sreću prošlosti, umesto da mrziš i prezireš. Okreneš se sebi i konačno shvatiš čuvenu majčinu:''Kad unutra sve bude u redu, i spolja će.''

Naučiš da ti nije svako prijatelj i da je tako bolje po tebe. Zahvalna si za svaku lošu i depresivnu epizodu koje su bile preteške, ali su te vodile na pravo mesto-u centar Sebe...Da shvatiš da najzanimljivije devojke u zadimljenim noćnim kafanama nisu one koje se žene. Da se konačno ponosiš sobom što nisi jedna od njih. Da ne zameraš sebi sto propuštenih afterpartija. Da voliš sebe jer maštaš, čak i kad ne pišeš. Da kažeš Hvala za sve loše od čega te je život sačuvao. Da zagrliš porodicu koju nikada nisi obrukala.

Zastaneš. I pogledaš veliki deo života koji se završava. Počinje novi. A ti srećna jer si spremna za sve veliko što dolazi. Osvrneš li se za sobom, tu su. Lica koja te vole, strepe i spremne noge koje te čekaju ako se spotakneš. Da te svom snagom šutnu natrag. U prve borbene linije. Da bez straha kreneš u suočavanje sa čime god..Jer i kad si sama, nisi. Odrasla si i sada znaš ko si i gde si se zaputila.

I konačno, sva vrata se pred tobom otvaraju. 

Volela bih da te sretnem, da ti ispričam kako sam, kakva sam, 

Malo razočarana ovih dana, malo nostalgična, da ti objasnim koliko volim zimu, da ti dočaram kako pišem, imam svoj blog koji smatram čudotvornim,

Da ti otkrijem da nakon vremena provedenog među ljudima volim da odem, da se umotam u ćebe i plačem, ne od tuge već od preplavljenosti emocijama, 

Video bi da imam strah od gladi, a hranim strah od samoće i bes izazvan raznim stvarima, da mi brada zadrhti kad vidim tračak nežnosti razmenjen između dva živa bića..Smejao bi se činjenici da nisam sujeverna, ali pratim znakove kraj puta i svoju intuiciju, da ti ispričam koliko volim da čitam, koliko mrzim ljude sa paravanom, dok istovremeno gradim tvrđavu oko sebe, ciglu po ciglu, i sve je viša, stremi nebu a ja sam srećna što makar nebo vidim odatle..

Volela bih da želiš da saznaš šta sanjam dok glasno navijam tokom noći, u mojim utakmicama svi pobeđuju, ali se nekad probudim ljuta na ceo svet, i ćutim, ali nemoi me ni tada ostavljati samu..

Volela bih da mi rečenice ne počinju istim rečima, i da znaš koliko mi se u glavi krčka ovako nešto, dok pijem domaću kafu, dok ustajem, dok ležem, dok se iznova radujem i razočaravam, dok te dosanjavam u svojoj kuli, gledajući uvis, iz dana u dan... 

Ležim ušuškana u vuneno ćebe veličine bračnog kreveta, uvijena kao palačinka, smešim se i..dišem.

Prođe nam, skoro, i 2017. Ostade još mesečak dana, uredno isplaniranih, do štampe novih kalendara, svežim mastilom ispisanih brojeva i slova, nekim redosledom napakovanih na šarenom papiru..

Kad se osvrnem za sobom, ne mogu reći da ništa nije drugačije. Koliko god drugima na pitanje:"Šta ima novo?" Odgovarala sa:"Ništa", ne mogu reći da mi je 330dana prošlo ni u čemu.

U tu dugačku 2017 stao je, najpre, jedan prvi rođendan, jedno prvo "Teto" upućeno meni, jedan mokar, balavi poljubac koji baca senku na sve ostale poljupce do kraja života, kamoli godine. Bilo je tu upoznavanja i razaznavanja.

Otkrivanja sebe i drugih. Opraštanja sebi i opraštanja od drugih.

Bilo je, tokom proleća, ozbiljnih uspeha, tokom leta prestignutih ličnih rekorda, bilo je piva, tamnog i crvenog, jesen je donela neočekivane ljude, jedno kumstvo, isprobanu meksičku kuhinju, manje putovanja po svetu a više unutar svojih grudi, kopanja ali i krpljenje starih rana, nove početke i nove navike.

Zima uskoro počinje a već najavljuje svetlo proleće, kongrese, nove hobije, nepristajanje na manje od onoga što zaslužujem.

I ništa na svetu me tako ne raduje, kao predstojeća dvehiljadeosamnaesta, jer znam da će biti presudna, odlučujuća, neizvesna a ipak svetla, kao vatromet, kao preporod, kao ljubav.

I ni na šta na svetu nisam tako ponosna kao na sebe od jutros, kad sam zagrlila majku tako jako, silno želeći da joj do srži prenesem svoju zahvalnost i ljubav i rekla joj:"Hvala ti, što se uz tvoju pomoć osećam fenomenalno u svojoj koži."

Jelku ćemo kititi svi zajedno, trenutno nas je šestoro, lepićemo silikonske pahuljice na prozore, gazićemo nepojedene komadiće plazme po podu, radovaćemo se ostvarenju svih snova, zajedničkih i pojedinačnih i ništa nas nikada neće razdvojiti. Jer, "tu će tvrđavicu malo teže srušiti...To im je izvan dometa"...

Rekao je-možeš li ime da ponoviš, nisam ga zapamtio.

A oči?-pitala sam.

-Oči su ti zelene...

Razgovor teče besmislenim tokom dok ponavljam kako se zovem, nepoznatom dečaku koji me ruku pod ruku prati do zgrade. Temperatura je u minusu, na satu je pola četiri izjutra i beogradske ulice su puste. Nudi mi jaknu jer sam obukla kaput preko košuljice, u sred novembra..

Par minuta kasnije, nasmejana se rastajem od njega i ulazim u topao stan. Osmeh me drži još neko vreme. Lepo je to ispraćanje do kuće. Bez taksija, gradskog prevoza ili buđenja roditelja u nevreme.

Lepo je znati da je neko izdvojio par sati svog života da biste vi stigli bezbedno kući. Greje iznutra.

Sutradan se život nastavlja. Dečak smeđih očiju verovatno će naći neke druge oči. Ja odlazim na trening, pa završavam još jedan projekat.

Bežim od misli. Nisam li dovoljno interesantna? Ko će ga znati. Sebi jesam. Umem divno da volim. Da pišem. Da se uživljavam u ljubavne romane i čitam poeziju kad treba da radim nešto važnije. Umem da maštam, slušam i mazim. Umem da čekam. Ali ne predugo. Umem da dramatizujem i najbanalniju scenu. Da je učinim čarobnom. Nezaboravnom..

Vikend je, kao i svaki, proleteo. Nedelja je, podne. Grad je ponovo prazan. Mi smo na okupu i srca su ponovo topla. Ta temperatura koju porodica izaziva u našim srcima nikad se ne hladi...

Kao ni utisci koje neki ljudi ostave na nas.

Dovoljno je setiti se slučajnog dodira smrznutih ruku, zadrhtati i osmeh je tu. Vikend je već za nijansu manje tmuran..

Imam želju za pisanjem kakvu nisam imala godinama. Opet me teraju neke situacije da odrastem za mrvu više, da se trgnem i sagledam život nekim drugačijim pogledom, da zahvalim za sve što imam.

Došao je s posla slomljen, video je smrt svog kolege i to ga je duboko potreslo. Morao je da vodi gomilu teških razgovora ali jedino što mu je ostalo kao utisak je:"Ko će da othrani troje dece?" Pokušala sam da ga utešim, ali sam mlađa i zbunjenija, nemam dece koja trebaju brigu, imam samo svoje mizerne probleme od kojih pravim slonove i dopuštam da mi unište dan(e). Kupila sam mu sladoled i zagrlila ga.

*

Mnogo mi se piše, to je najvažniji deo mog procesa (o)praštanja, piše mi se za tebe, osećam onaj dobro poznati osećaj krivice koji imam kad god uradim nešto zarad svoje sreće, izvinjavala bih se što dišem(ali neću), zapravo sam emotivno biće i volim što se kao takva ne uklapam u šablone ..

*

Piše mi se o mojim snovima, o tome kako pouzdano znam da ću uspeti u ovom projektu za 12 dana, o tome kako ću u pravo vreme doživeti prave stvari, samo ukoliko se do tada sačuvam. Piše mi se o tome kako jedva čekam oktobar, kiše i jesenji miris u vazduhu, o tome kako je život prekratak i nepredvidiv i rešila bih u tom pisanju da ću ponovo početi svesno da ga živim...

Piše mi se..ali neću..mnogi su pre mene sve to već ispisali..

"Zašto si ga ostavila? Pa prešao je 1000km da te vidi!"

-"Da, a usput i da mi kaže da me je prethodne tri godine smatrao zabavom, da mu nikad nisam bila na prvom mestu. Da iskoristi svaku moju grešku da viče na mene. Da mi kaže da ne zna o čemu da priča sa mnom kad poželim razgovor..."

"Pa šta? Svi muškarci su takvi. Danas ćeš teško naći drugog..Mnoge žene ostanu zauvek same."

-"I ti zaista misliš da je to razlog da čitavog života budem nesrećna?"

 "Pa...da...ovaj..."

Au.

Svet je stvarno otišao u Honduras. 

Odavno sam prestala da se pitam zašto se nešto desilo..Zašto baš tako i zašto baš meni.

Otkriće mi je što shvatam zašto čak i par godina kasnije. Shvatam zašto mi ni sa kim nije uspelo, a shvatam zašto mi i sa tobom prva dva puta nije uspelo. Shvatam zašto si mi pre 8 meseci rekao da ti je naš raskid najbolja stvar u životu, tek sada. Glupača je shvatila bukvalno i negativno kao i sve u životu. A ti si za to vreme postigao neverovatne stvari da bi meni dokazao da me zaslužuješ.

U međuvremenu ja sam napredovala svojim ustaljenim tempom ni ne sanjajući šta, to jest koga mi život sprema. Sada stojim pred tobom, zadivljena onim što si postao i postaješ svakodnevno, sada ja željna da budem bolja od najbolje sebe, da mogu da ti pariram, da mogu da uzvratim tu količinu ljubavi i snage koju mi ulivaš, a koja je zapravo nedostižna i nemerljiva...

Danas mi je svanuo naopak dan, pašće sneg, najela sam se majkinih pereca i pokušavam da pronađem dokaze sebi da mogu i ovo..Da je sa tvojom dušom kraj moje čitav život za mene jedan obican..p....dim...