Sreća je u malim stvarima

Lepo je znati da na svetu postoji

Neko s kim možeš zapaliti cigaru

i sedeti na vrhu solitera i slušati ga

kako mašta

kako se otvara deo po deo

Priča o jorgovanima, o životu uz reku

O tome kako hoće da kupi gramofon

nakon što je bio grub

nakon što je svim silama pokušao

da te otera od sebe

i slušaš ga i dišeš

i drago ti je što nije uspeo u tome

Jer sve kockice dođu na svoje mesto

i malo se postidiš jer si karijerista

i malo se rastužiš jer nemaš snove

o jorgovanu

o pecanju na reci 

o Travolti koji peva s gramofonske ploče

Ili ih bar nisi imala. 

Dok se nisi posvađala s ćelavim dečakom

Dok nisi shvatila da svaka kockica

Ima svoje mesto

Makar bila bela i mala

Kockica sa sporednom ulogom

čisto da popuni nebo na pejzažu. 

Volela bih da pamtim samo loše o ljudima iz prošlosti.Prošlost je samo to, i niko više ne živi u njoj. Znam da je se treba odreći. Pa zašto onda uhvatim sebe kako sredom u ponoć prebirem po hodnicima prošlosti, kucajući na zatvorena vrata? Zamišljam kako mi otvaraš, nasmeješ se i ćutke me zagrliš. A onda mi dugo pričaš kako smo se onomad zaglavili kolima u blatu, pa budili tvog dedu da nas traktorom izvlači; kako sam imala tada providnu haljinicu i od stida nisam skidala kaput dok mi je tvoja baka kuvala kafu u 4 ujutru. A onda opet ćutimo.. 

 **

Volela bih da imam hrabrosti da bacim tvoje sladunjave poklone. Sve što si mi kupio bilo je predvidivo i dosadno. Plišano srce, kartonska kutija koju čak nisi sam napravio.. Sada znam da nije do poklona, jednostavno te nisam volela. Džaba je što tvoju majicu nosim po kući, kad sam se svako jutro budila sa mišlju da mi u životu ne trebaš. 

***

Pitam se jesi li počeo da živiš sam sa nekim, ili zbog nekog... Pitam se čuvaš li pisma koja smo razmenjivali. Imali smo dvadeset godina i naša su pisma putovala nedeljama preko granica, prelazila 1344km do naših željnih ruku. Sećam se, jednom si našu sličicu zalepio za metalni privezak pa su na granici otvarali pismo da provere šta to krijumčarimo preko 3 države. A onda mi je poštar sve to ponovo upakovao i docrtao smajli. Pitam se jesmo li ih raznežili tamo, da li se neko od njih oduševio dvoma klincima koji se obožavaju i odbrojavaju dane do ponovnog viđenja.. 

Volela bih da ipak još uvek živiš sam.. Suprotno bi me ubilo. A ne volim te.. Ali uvek uspeš da zaseniš drugog. Čučiš mi na ramenu poput anđela čuvara i, kad god poželim da napravim glupost, u glavi mi odzvanja ono što si mi poslednje rekao:"Nisi ti takva.. Čuvaj se".

I čuvam se. Za tebe. Borim se i grizem i maštam da ću te 2020.sresti tamo gde mislim da hoću. 

*

Malo sam sve idealizovala. Kao i uvek. Sama se pomučim za savršeni mehur od sapunice, a onda ga sama prstom izbušim. A ipak rešim da budem najbolja. Da se, čiji god za 10 godina bio, mene nikad ne stidiš.. 

  ❤️

Od jutros stežem ruku sebi.

Uspela sam da te zaboravim, da te ne pronalazim u svakom stihu, da te sebi oprostim.

Nisi ni znao šta gubiš. Samo si me pustio niz vetar, pustivši suzu iz besa što odlazim. Stoti si koji mi kaže:"Mnogo maštaš, to što ti tražiš ne postoji." 

Uspela sam da oprostim sebi što sam uopšte i pokušavala da ti otvorim oči, ne shvatajući da gledaš u to što ti pokazujem

Ali ne vidiš ono što vidim

I to što za tebe nije stvarno ne znači da za mene ne postoji, blistavo i čisto, raširenih ruku, nežno i odvažno

I čeka

Čeka da prestanem da otvaram oči i šutiram usputne kamenčiće,da prestanem da budem 'lako zaljubljiva', da ne dam da mnome manipulišu takvi kao ti. 

Hajde da se nađemo, da vidiš lepotu u devojčici koja ima 3 godine i temperaturu 39, da osetiš toplinu beogradske košave, da ne balaviš za kratkim suknjama, da ti ne bude neudobno kad ti legnem na grudi i ne žališ se na utrnulu ruku

Samo da se smešiš i govoriš sebi, jebote... Ipak postoji, znam da te nisam uzalud čekao, znao sam da ćeš doći i da te niko neće sprečiti u tome. 

Samo da se smešim i da mislim, hvala ti, Bože, što je ovaj kratak život za mene i danas nastavljen, što sam tu gde jesam, sa mojim ljudima, što mi tvrđavu od najtvrđeg čelika ništa ne poljulja i ne okrnji. 

Hajde.. Da zaboravimo sve prethodno i najzad počnemo ispočetka. 

Napisala sam 52 teksta, direktno tebi upućena.

Napisala sam još bezbroj, indirektno za tebe. 

Nisi pročitao nikad, nijedan. 

Srela sam nekog tvog. Nekog, ko je do skora bio i moj. 

U tvojoj porodici osećala sam se kao u svojoj.

Volela sam ih i čuvali su me. Obeležili su mi važan deo života. 

Kaže da si sjajno. Radiš, živiš i napreduješ. 

Mogla sam biti pored tebe. 

Odlučila sam da ne budem. 

Srećna sam. 

Radi, živi, napreduj. 

Neka te neko voli bar upola koliko sam ja. 

Zapamtiću taj osećaj. 

Posle tebe sam se budila sa mišlju-Ovog ne želim u životu. Ni ovog, ni ovog... Ne želim. Nije mi bilo srce na mestu. Jer mi je kod tebe. Pre godinu dana vratio si mi zlatne minđuše u obliku srca, ali si mi srce zadržao. Neka ga.. Pametniji si. Bolje ćeš ga čuvati. Ja ću lepo živeti i bez srca. Navikla sam već. 

53. 

Ležim na krevetu i učim. Isti ispit, treći put, godinu dana razmaka. Položiću, nekad.

Plakala bih. Ali ovo bi bio dvanaesti dan koji bih provela plačući, pa neću. 

Niko nikada nije bio lud za mnom. Igrali su se mojim osećanjima dok sam ih ja idealizovala, uživali u pažnji koju sam nesebično davala. A onda, kad bih se probudila iz tog balona od sapunice i ostavljala ih shvativši da zaslužujem više, govorili bi-šteta, bila si najbolja od svih, i pre završetka rečenice odlazili ne osvrćući se. 

Šteta za mene, što sam dvadeset i pet godina lutala tražeći ruke koje će me spasiti. Sada bi motivacioni govornici rekli da su one ispod mojih ramena. Ali ja danas ne umem. 

Nervozna sam. Neću plakati. Samo ću ležati i učiti. Čekaću (se) da se spasim. 

Pisao mi je i pisao. Želeo dobro jutro, prepričavao svoj dan, legao sa slatkim snovima. A onda mi je rekao da sam govno. Tim rečima, ničim izazvan, par dana nakon rođendanskog iznenađenja koje sam mu priredila. 

Za taj rođendan ni od roditelja nije dobio poklon. Punio je dvadeset osam i nije smeo da dozvoli sebi da nekog nazove izmetom. Sada to znam.

Oprostila sam mu jer je plakao, jer je prešao 300 kilometara da me vidi, jer sam ga poredila sa nekim prethodnim, većom ljigom čak i od njega. Ako neko ne mrdne malim prstom, pa onda neko drugi mrdne, bespovratno romantična devojka se ponada da će nešto biti drugačije. A neće.Sada znam.

Otkrila sam mu svoje slabe tačke i pričala o svojim snovima. Dok mi je u grudima tutnjila želja za uspehom i ideje koje će me tamo odvesti, govorio je:"Hajde se malo spusti na zemlju.. To o čemu pričaš je neostvarivo." Pitala sam se kako je moguće da ne vidi da su mi svi putevi otvoreni, da je moje samo da krenem, da doučim, da se pomučim, da je uspeh, kako vreme prolazi, sve opipljiviji. Moji putevi nisu bili i njegovi. Sada to znam. 

Rekao je da me voli, ali da nema potrebe da se vidimo i danas kad ćemo se već videti sutra. Volim te ali hajde neka te moj drug poveze, ja sam umoran, a i pio sam. Nije popio dovoljno ali to nije ni bilo važno. Sada to znam.. 

Pitala sam ga hoće li probati sada ono o čemu smo pričali, hoće li ispuniti planove o pentranju do zvezda kojima mi je šećerio uši mesecima. Odgovorio je :"Kad bolje razmislim, sve mi je to previše komplikovano. Nisam ja za to. Ja sam ovde, a ti dođi."

• Nisam došla, ni tada ni danas.Rekla sam mu da je kraj. Otac je rekao da bi se on prvog dana okrenuo i otišao. Da me nije gradio dvadeset pet godina da bi me neko nazivao izmetom. On je rekao da sam anđeo, da sam kao beba koju želi da čuva i voli. A onda je danima plakao. I plakao. Kad je patetika prevršila svaku meru, a on sh hvatio da sam mrtva ozbiljna, okrenuo se i našao drugu.

Ne ostaj s nekim ko ti svesno gazi snove. Budi s nekim ko će prvi kroz vatru pred tebe. Ko će ti pomoći da uspeš jer je i sam uspešan. S nekim ko želi da mu budeš dostojan partner u svemu, a ne inferiorno biće koje će čuvati. Od čega da me čuva, kad me sam od sebe nije znao sačuvati.. Sada znam.

Danas se venčavaju oni

koji su se sreli u dvadesetprvoj,

zavoleli u dvadesetdrugoj

koji su se shvatili i prihvatili davno

ostao je još samo papir.

A ti i ja?

Srešćemo se po svim standardima prekasno

u dvadesetšestoj ili -sedmoj,

volećemo se do tridesete i ko zna kad će nam svanuti ovo Danas

samo naše

sa trubačima i ražnjom i najmilijima koji plaču

jer se volimo do kosti, 

i bolje bi ti bio da si savršen,

da me grliš kad plačem i podižeš kad padam,

da želiš troje dece i da stalno putujemo

bolje bi ti bilo da Danas budeš u tamnosivom odelu

i košulji sa tufnicama

da si naoružan strpljenjem za moje izlive besa

i spreman za đuskanje i cmakanje i smeškanje,

prvo meni pa svima ostalima.

Bolje bi ti bilo

da se nikada ne pokajem što sam te

ovoliko godina

čekala. 

Ako budem imala ćerku, naučiću je svemu što znam. Govoriću joj da uvek sluša svoje srce, čak i kad je to suprotno od celog sveta. Naučiću je da se drži na distanci od ljudi koji joj ruše snove ili je ubeđuju da su neostvarivi. Vodiću je gde god poželi, kupovaću joj knjige i stavljati joj mašnice do besvesti. 

Ako budem imala ćerku, naučiću je da mora voleti sebe i apsolutno mora verovati sebi. Možda će joj životni put i biti trnovit, ali se sve magle raziđu pred svetlošću čistog srca. Naučiću je da drži do sebe, ali ne na štetu nekog drugog. Naučiću je svemu što sam od svoje majke naučila i još ponešto..

Da nikada ne poklanja svoje vreme baš svakom. Da pažljivo bira osobe koje će joj biti bliske, da život provede okružena onima koji će je poznavati, voleti, razumeti do kosti i uvek šutirati u pravom životnom smeru. U stvari, naučiću se da samu sebe usmerava, pa i sve druge, da joj niko ne bude neophodan da bude jaka. Naučiću je da uči i iz svake životne lekcije izvuče ono najbolje. Da upija informacije kao sunđer i pažljivo izabere one koje bi joj najviše značile, a koje će zanemariti.

Ako budem imala ćerku, naučiću je da ulaže u sebe, svakoga dana svog života, svakog trena i u svakom smislu, dok i ona ne dobije ćerku koju će naučiti nekim još sjajnijim stvarima... 

Nisam pisala.mesecima.. I uvek kada se parčence mene slomi, ja dotrčim u svoje utočište, svoje tajno mesto gde mogu da se raspadnem bez ijednog ispuštenog zvuka.

Ti si drugačiji od onih izmaštanih koje sam ovde opisivala, drugačiji si i od stvarnih koji su pokušavali da me vole. Drugačiji si i sam od sebe ponekad.. 

Ti umeš da voliš. Pomišljam da si ti Mali dečak koji je jedini primetio da krivo gazim levim stopalom, koji je umeo da me voli izdaleka i koji nije tek tako odustao. Ti si moj Mali dečak koji je preda mnom plakao od nemoći, kao dete, kao neko ko gubi sve što mu je ikada značilo. Možda sam ponovo pala na fore, možda me hvataš na sažaljenje ali ova Mala devojčica noćas želi da veruje u svoju bajku.. 

Naša bajka ne završava se srećno. Biram karijeru umesto ljubavi mrzeći te što nisi ambiciozan i borben kao ja. Kažeš da nikad nisi video uporniju devojku od mene. Kažem ti da možeš ako pokušaš. Ti, izgleda, još uvek ne znaš da si sposoban da učiniš šta god poželiš. 

Predugo sam sanjala o Ovome da bih odustala, kažem ti. Pola života imam jedan jedini cilj i san. Molim te, govorim, ne teraj me da odustanem i da te zauvek krivim za to. Molim te, govorim, ne ostavljaj me. 

Tražimo odgovore na neka nebeska pitanja koje ni On ne zna.. Suze nam se slivaju u zajednički tok dok se u tvom zagrljaju osećam kao kod kuće. Ustajem, zatežem majicu i odlazim. Koraci su teški a duša još teža.

Eto... Tako se odlazi od onoga kog volite.