Sreća je u malim stvarima

Bukovski

Generalna — Autor tuzna @ 20:39
"...Poslala mi je sliku, i piše da se još uvek bavi pisanjem i da je istinski sretna. Odgovorio sam joj, "Drži se čvrsto, mala, svet je lud!""

Homo sapiens

Generalna — Autor tuzna @ 23:55

 

Tuđa sreća je najveći trn u oku posmatrača. Nešto se tu ne uklapa...

I onda ljubomora. Na nekog ko ima manje, ali ne skida osmeh s lica.

Okružujem se ljudima koji bi mi dali srčani zalistak i desni bubreg ako zatreba.

I smešim se.

I lepo je.

Savršen(o) je. 


Strah.

Sve je isuviše savršeno. I to što misliš da nisi savršen čini te još savršenijim u mojim očima.

Ponovo mašem.

Kilometri pod tvojim točkovima odnose mi komad duše.

Ostaje mi mali deo, taman toliko da preživim dok nam sudbina ponovo ne ukrsti puteve.

Ostaje zeleni krstić na crnom kanapu i malo blata po branicima.

Uspomena za prepričavanje deci ili plakanje uz vatru.

Jedno prvo i jedno poslednje.

Srećan put.

Neka te prati sva sreća na svetu.

Moj čarobnjaku sa leve strane.

''Volim te, snago moja. Nemoj nikada da zaboraviš da ću te voleti zauvek.''

Pamtim. Stežem smaragdni krstić uz boju svojih očiju.

Ponovo suzne noći.

Neka... 

Jednom ćeš Zauvek doći.  


16.04.2014.

Rešila sam da učim. Šta bih drugo?

Samo tako će mi vreme brže proći. Suze će presušiti i osmeh će ponovo dočekati svojih pet minuta.

Preda mnom stoji savršeno biće, a između nas je 1334 razloga da ne budemo srećni.

Ipak, ja danas biram da verujem da nas vreme neće slomiti. Da će nam dati snage da budemo najbolji pred drugima, a onda i pred samim sobom. Tek onda, kad ostvarimo sve ciljeve, doći će ono glavno na red: ljubav. A kada jednom počne, nećemo ostati sami više nikada. 


Autobuska stanica.

Dočekujem, ispraćam.

Sada sam sasvim sigurna:to je moje sudbonosno mesto. Nije park ispod Ajfelovog tornja, nije Terazijska česma ili ostaci Berlinskog zida.

Autobuska stanica.

Kad strepim i pitam se da li ćeš uopšte stići baš na taj peron.

Kad čekam, zamišljam u glavi način na koji me grliš, pucketam prste od nervoze ili popravljam kosu.

Kad se nadam da ću te osvojiti osmehom koji samo ti mozes da izazoves.

Kad se nerviram jer ću se postideti, a nisam stidljiva, ćutaću a nisam ćutljiva.

Više od osam meseci mi mamiš osmeh i motivišeš da se ne predajem u beskonačnom kovitlacu zvanom-Život.

Više od osam meseci moji prsti vežbaju da se savršeno uklope s tvojima, glava da se nasloni na tvoje rame, oči da se izgube u dubini tvojih.

Kad čekam, drhtim neprimetno i žmurim, moleći Boga da mi ovakve trenutke nikada ne oduzme.

Sada sam sigurna.

Nije Frankfurt, ni Estonija, ni Beograd, ni Miroč, ni Alpi, ni Azerbejdžan, ni Sombor, ni Zlatibor, ni Prag, ni Somalija.

Autobuska stanica.

Najlepše mesto na svetu.

Najdraže mesto na svetu.

Zagrli me.

 


Miris.

 

Ovo proleće miriše na putovanja.

Stojim na terasi, naginjem se kroz prozor i udišem.

Osećam užurbanost i euforiju oko pakovanja.

Najveća želja mi je da nekud krenem noseći jedan minijaturni kofer na cvetiće sa istom takvom haljinom i parom belih cipelica.

Zatim, miris automobilskog osveživača. Čujem čak i lupnjavu vrata i paljenje motora.

 A onda...Galija...

Poneki dodir ruku i razmenjena reč.

U vazduhu ljubav i pripadanje. Pod točkovima hiljade kilometara.

Udobnost, duboki udisaji. Poneka pauza za cigaretu i zagrljaj.

Pogled kroz naočare za sunce i zvuk ptica koje cvrkuću.

 Miris sreće i miris uzdaha koji se otme uz :''Konačno.''  


Iz nekih starih razloga

Generalna — Autor tuzna @ 23:41

Tužan je osećaj biti zamenjen u nečijem životu, ali noćas je jača želja da budeš srećan makar i po cenu onog našeg ''Zauvek''.

I jesi srećan. Ja nisam, ali ću biti. Jednog dana.

Bila mi je potrebna samoća, pa sam je sebi obezbedila. Jutros se stuštila kiša iz vedra neba, mrak je trajao do podneva, a onda je granulo sunce. Tipično proleće, baš onako kako ga volim.

Popila sam zeleni čaj i pojela svoj dijetalni doručak. Pokušavam da se prilagodim društvenim normama, mada znam da nije to u pitanju. Nije nikad ni bilo. Ali, why not.

 Napisao mi je:''Želim da zaspim u tvom zagrljaju. Previše je usamljenih noći. Previše kilometara.'' Zamislila sam da nema svih tih prepreka. Daljine. Obaveza. Prošlosti, moje i njegove. Da smo sami u nekom stanu na osamnaestom spratu, i da nikada više, ni on ni ja, nismo usamljeni. Gledamo nebo sa istog prozora i lepimo flastere na duše.

 Sve je nekako naopako u poslednje vreme... Pala mi je čaša puna soka i ulepilo se sve što je moglo da se ulepi. A meni je bilo mrsko da skupljam krhotine. Samo sam sela na pod pored barice sa mirisom pomorandže i počela da jecam. Plakala sam celo popodne, i čini mi se da nisam dovoljno.

Guše me kalupi, pravila, nepravda, još nepravde i mnogo nepravde. 

Pet propuštenih poziva. ''Teško mi je'', javlja se željna psiho-seanse. Ne danas.

''I meni je.'', odgovaram. Gasim telefon, kompjuter, spuštam roletne. Knjiga je još uvek tu. Znam da moram. U stvari, ne moram. Ali hoću. I mogu. Mogu, i te kako.

Puštam Galijine pesme i slova promiču pred očima.

Kako je divno ponekad...biti sam. 


Dođu dani kada shvatiš da je život samo tren.

Generalna — Autor tuzna @ 20:24

Kad ti neko drag priča kako mu otac umire od raka pluća, bori se za dah i povraća krv, shvatiš koliko je svaki tvoj udah važan. A rasipamo ih kao sitninu po bušnim džepovima...

Kad vidiš kako dete leti preko ulice bačeno udarom nečije haube, i nekoliko minuta kasnije roditelje koji drhte vozeći za kolima Hitne pomoći, shvatiš koliko je mali taj minut koliko kasniš i koliko je bespotrebno pretrčati baš tad tu prokletu ulicu dok je na semaforu crveno.

Kad polomiš vrednu stvar koja ima sentimentalni značaj, shvatiš da je samo taj značaj i imala, i da će on ostati i nakon što krhotine završe u smeću.

Kad vidiš dečiju suzu shvatiš koliko su sve druge stvari nevažne, koliko olako prihvatamo život samo zato što nam je tako i dat-bez uslova, na doživotno korišćenje...

Ima li istine u tome, ili cenu plaćamo svakodnevno, a da toga nismo ni svesni? 


Pravi džentlmen ćuti i uživa. (II)

Moja bajka — Autor tuzna @ 10:01

Ne znam da li se više zaljubim u tebe kad mi poželiš dobro jutro, ili kad se satima uveče dopisujemo o najrazličitijim stvarima dok nas oboje ne svlada umor. Ne znam mrzim li više 1344km koji nas razdvajaju, ili tvoju hladnokrvnost kad me obuzmu emocije. (Da, znam, to je zabranjeno... Na sreću, maštanje nije.)

 Posle jučerašnjeg susreta u glavi mi je samo pitanje-Kakav sam utisak ostavila? Kada te pitam da li sam dosadna, kažeš mi da si često imao želju da samo ležiš kraj mene i slušaš kako pričam. O čemu, pitam te.''O čemu god.''

 Ne znam kako da objasnim zajedničkim prijateljima zašto želimo da provodimo vreme odvojeno od njih, a nismo se zaljubili. Tebe sve to zabavlja, sve dok imaš društvo. Pitam se da li da ti kažem sve što želim. Bojim se da će biti kasno. Imam samo par dana, a onda ponovo odlaziš.

Kad razmislim, sve moje ljubavi se svode na ispraćanja i dočekivanja. Pitam se hoće li me neko dovoljno voleti da ostane.

Ne volim kad pričaš o bivšoj devojci, ali ti to nikada neću reći. I tvoje i moje bivše stvari su slične, samo ja više nemam potrebe da pričam o tome. Prošlost je prošlost, ljubav je prava samo onda kada je prva.

*

Otići ćemp na reku, želim da ti pokažem svoj omiljeni pogled na hidroelektranu. Sada ne znam da li je dan ili noć. Možda je neko međuvreme, kad se vraćamo pripiti iz grada taman toliko da nam iskrenost savlada jezike i pusti mašti na volju. Tada bismo mogli da vidimo i noćna svetla, i svitanje. Ne pitaj otkud mi sve te ideje. Moj najveći problem danas je što čak znam i kako ću se obući, i šta ću reći.

Hoće li me tvoja maštanja preduhitriti?

Maštaš li o meni uopšte? 


Let the sky fall.

Generalna — Autor tuzna @ 12:21

Ustala je iz peska koji joj je napunio odeću, isprljao kožu i lice, pomutio misli i skrenuo želje i maštanja, ambicije, nadanja.

Prvo puzeći, zatim koleno po koleno, vrhovi stopala, pete.

Stoji.

Sama.

Bez pomoći drugih.

Uostalom, kojih drugih? Kako to u životu biva, svi koji vrede su tu, a ipak negde daleko, ostalih nema. Na najavu prvog talasa razbežali su se u mišje rupe.

Udiše vazduh prvo bojažljivo, zatim sve dublje i dublje.

Diše.

Osmehuje se.

Uprkos prljavštini bola i neuspeha, zubi blistaju na prolećnom suncu.

Uspela je.

Uspela. 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 ... 46 47 48  Sledeći»

Powered by blog.rs