Sreća je u malim stvarima

Znaš, obojica će biti tamo,a ja ne znam koga bih želela da vidim,a kome da kažem da ne dolazi..

Jednog poznajem isuviše dobro, godinama je bio moje srce i duša, činio je sve za mene i meni. Nikad me nije povredio, osim kada mi je na rastanku rekao:"Ćaos,neću da te zadržavam."

Kasnije mi je rekao da se držao izreke-Ako nekog voliš,pusti ga da ode. I da to što mu se sad vraćam,znači da sam njegova i neće me pustiti nikad više. Boriće se za mene. A ja se gušim od previše borbe, kakva crna borba, ljubav je ljubav a ne rat, iz te smo bitke oboje kao ranjenici izašli...Guši me,želim da pobegnem,a ne želim da budem sebična i hladna, do jutros sam želela da provedem život kraj njega. 

Drugi...Drugog ne poznajem. Dali smo šansu nečemu što je ličilo na nešto, ali tačno mogu da nas zamislim, ne poznajemo se, i pucamo naprasno posle x godina glume, sasipamo jedno drugom istinu u lice i to nešto  se raspada. Pre 18 dana me je sanjao. Za tih 18 dana meni se toliko stvari izdešavalo da sam,pogledavši u kalendar danas,zinula od čuda koliko je zapravo malo vremena prošlo. Iskreno, volela bih da ga vidim još jednom, mislim na onaj filmski susret na ulici kad se oboje smejemo osobi s kojom šetamo, uozbiljimo se kad nam se poglefi sretnu,pa hej,pa ćao, pa kako si-sve smotano i zbrzano i žuran korak dalje...

* 

Posle 7 meseci sam mu se javila i on me je iz čista mira pitao želim li da pređe 1300 kilometara da me vidi. Ostala sam bez teksta.

"Izaberi", kaže majka, "onog s kojim bi bila srećna, zanemari sve druge faktore,osobe,okolnosti,planove, izaberi pametno i kad izabereš...pusti se i živi ljubav, za to si stvorena..." 

 

Cohen u nedeljno popodne. Loša, loša kombinacija..

Pola dana sam prespavala tešeći se da je to normalno posle neprospavane noći.

Možda je normalno, ali ne za mene.

Danas mi je dan za knedlu u grlu i kamen u želucu, bez razloga.Neko vreme nije bilo tog kamena i baš sam lepo navikla bez njega..Sad je opt tu. Samo danas, nadam se.

Neću više da slušam kukanje nje,koja mi se javi da mi natovari i svoj kamen, a za moj ni ne pita. Ona i ja družimo se 10 godina, od toga 3 poslednje čini konstantna kuknjava. Nije ni njoj lako..Ali nije ni meni, vala.

Neću više telepatski da ga prizivam i molim da se promeni..On i ja smo različiti. On je sam po sebi divan. Do mene je hoću li tu različitost progutati ili ću se konstantno uzbuđivati oko iste stvari.

Neću više da gubim dragoceno vreme..Sada ću odložiti sva čuda tehnike koja mi odvlače pažnju i posvetiću se svojoj budućnosti.

Danas je nedelja, 26.februar. Za dva dana mu je rođendan. Na internetu pročitah tužnu sudbinu jednog dečaka. Drugarici je umrla baka.

Danas je nedelja, ja u krevetu slušam Cohena..,,Dance me to the end of love''...

Loša, loša kombinacija...

Nedostaješ mi. Zapravo, ne ti kao ti, već osećaj koji si mi pružao.

Osećaj da imam nekog pred kime mogu da se rasplačem kad god poželim, nekog o kome mogu da brinem, nekog ko će me pitati kako sam spavala.

To nije ljubav, to je navika.

Ovih dana sumnjam u sebe. Znam da mogu da položim taj ispit, ali osećam da sada nije vreme za to.Umorna sam. Od ljudi, od okolnosti, od čitanja istog gradiva. Umorna sam od samoće.

Želim da imam kog da pozovem da me sada zagrli. Da mi obriše suze. Da mi pomogne da se izborim. Ali to nije život..Svako se bori sam. Nosimo svoj krst na leđima, baš onoliki kolika nam je snaga.Samo treba da kopamo po sebi dok je ne pronađemo.

Želim da prestanem da brinem o drugima.Drugaricu boli zub.Tri dana brinem i zivkam je jer od srca brinem o njenim osećanjima. Ta ista drugarica zna da bi i ona mogla nekad pitati, ali je nije briga.Pojam 'drugarica' obuhvata svaku osobu koje sad mogu da se setim.

Ne krivim ljude što se svet ne vrti oko mene.Svako ima svoj neki problem koji mu tišti srce i čini se nerešivim. Krivim sebe jer sumnjam, i po navici spremam se da dan pred ispit zapalim cigaru i ....odustanem. 

Džejms Bond, 

rani jutarnji sati

i dve kamere neumorno trepere.

Premošćuju daljinu između dva srca

i neke pišljive kilometre.

Njegov obraz

koji se presijava zajedno sa scenama na filmu.

I prosto osećaj ispunjenosti,

kao-tebe sam čekala čitavog života,

kao-nikada nisam bila ovoliko srećna,

i kao-neka su svi ljubomorni,

o tom ćemo drugom prilikom,

kao-jedva čekam da mi dođeš,

vodiću te svuda, a najviše u svoj zagrljaj.

Tu, gde postoji mesto samo za moju

ludu, istripovanu glavu

gde se bubice smiruju i uzimaju godišnji odmor,

a srce lupa i treska, hoće da iskoči.

I od sreće

grudni koš se skuplja

trese kao rastegnuta opna

i vazduha nema.

Ne mogu da dišem.

Koga briga, dok imam tebe?

Disaćemo na smenu

za oboje. 

Hronično sam razočarana ljudima. Tu dozu preobimnog egoizma, bespotrebnog cinizma i zla ne mogu sebi da objasnim ni uz najbolja opravdanja.

Kao besni psi ujedaju druge da sami ne bi bili ujedeni.

Postalo mi je smešno. Sedim sa strane, zavaljena u neku ekstraudobnu ljuljašku i pravim se da slušam. Kad baš mora. Kad ne mora, nisam tu. Ni ne gledam.

Samo mi se ponekad desi da uključim mozak, kažem par reči jer me količina gluposti preplavi i natera da ispljunem loše ljude kao košticu ribe koja je zapela u grlu. Da, baš tako. U pitanju je borba za opstanak, a ja ću u ovakvom okruženju teško preživeti. 

Naš najveći problem je što mislimo da je ono drugo suviše dobro i da se ne zaslužujemo.

Najveći problem i najveća nagrada.

Kad si ti mene istrpeo kroz sva tripovanja, izmišljotine, drndosanja, dosađivanja, na moje: ''Ajde idi, nađi bolju'' odgovorio sa:''Bolja ne postoji'', možeš da prođeš :) 

 Pitaš me zašto ćutim. A kako da ti objasnim želju da ležim  šćućurena na tvojim grudima dok Balašević odzvanja sa zvučnika? Kako da ti objasnim da daješ smisao smislu, a da ne zvučim patetično? Kako da ti dočaram zagrljaj ako su tvoje ruke 1334km daleko od mojih?

Prokletih 1334. 

Dođi, iz plave boce se pojavi, bar jednu želju ispuni i dodaj svetu malo boje. Čudo moje! 

  Rekoh mu jednom: "Ne daj mi da odem ljuta na spavanje... Izgubićeš me.''

Jebi ga.

Najbolja sam na svetu dok sam iza svojih zacaranih zidova.

A onda naidje neko, dune i srusi ih kao kugla cunjeve u kuglani.

Tako ogoljene duse, ne znam sta cu pre. Zgrnem je onim sto mi prvo padne pod ruku, a onda se branim svim silama.

Tajna je u zagrljaju.

Ako i tako ratobornu uspes da me zarobis rukama, spustajuci me na svoje grudi, tvoja sam.

Ako ne uspes, zidove cu opet izgraditi, ali cu, bojim se, tesko skupiti sve komadice srca po drugi put. Ono je sada u tvojim rukama. 

Ne uspevam da dođem do daha.

Obrazi bole od smeškanja u okruglu kamericu satima.

Uništiće me ljubav, i neka će. Prvi put u životu zaista želim da me nešto takvo uništi.

45 dana. Counting down.

Njegov petogodišnji brat s kojim se gnjavi, meki obrazi i način na koji opisuje naš prvi poljubac:

''Čelo o čelo, nos o nos. I tu smo. A onda sam čuo da ti srce ubrzano kuca i osetio da sve teže dišeš. Tada sam shvatio da si ona prava.''

Feels right.

Feels safe and cosy.

Feels snug.

Tonight, instead of pharmaceutical chemistry, i need his arms.

More than ever. 

Prvi put osećam pravu punoću tih reči u svojim ustima, pravi smisao koji daju mojoj svakodnevnici, pravu dubinu koja im je prvobitno pripisana.

Ali i osećam da su prevaziđene. Izlizala sam ih govoreći to gomili pogrešnih.

Sada, kad onaj Pravi stoji preda mnom, tražim bolju reč, veću, značajniju.

I ne nalazim.

Nema veze. Znam da znaš.

Čitam ti iz pogleda.

Kao da sam najlepša iako imam taj nestašni čuperak i osmeh malo više ka desno.

Kao da smo najlepši.