Sreća je u malim stvarima

,,Ma, šta ti mogu, rođen si sa greškom, sve je to u tvojim genima, a ja, samo emotivna luda-ceo život sa kretenima...''

Slušam Cecu ceo dan. Bila sam izgubljena, sluđena, najtužnija na svetu...To je trajalo skoro šest meseci. Nisam znala ko sam i šta sam, hodala sam po inerciji.

I, odjednom, probudila sam se. Ista kao nekada. Probudilo me je prolećno sunce i miris belog jorgovana...On ne zna koje mi je omiljeno cveće. I dok jorgovani venu prolazimo pored njih kao da ne postoje...

,,Ličiš na moga oca, isto je mojoj majci užasne stvari radio, rukama golim
 njeno nevino mlado srce iz grudi na živo vadio...''

Po čemu se meri naša ljubav prema nekome? Da li po broju ubranih jorgovana ili po tome koliko sanjamo bivše dok smo s njima? Zavidim im. Kažu da shvataju kakvi su ljudi. Oni imaju 26 godina. Ja sam to shvatila sa osamnaest.

Piše mi se na engleskom. Tada reči zvuče mnogo lepše. Imaju smisla. Napisala bih: I went. Ili: I'll be back. To tako dobro zvuči. Prvo, ne drugo.

Umem ja da pišem. Samo, neću. I don't want to. 

Tačkasto.

I need someone to run in circles with me.

To hold me and tickle me.

,,Ovo sećanje ruši meni sve, moj Beograde, zagrli me...''

 Reći ću vam ko sam...Ja sam neko ko je o tom pitanju mesecima bezrazložno lupao glavu. Imao kratku krizu identiteta i prevazišao je.

Ja sam devojka koja ima najdivnije roditelje na svetu. Imam mamu koja po celu noć sedi pored mene dok vežbam za prijemni, jer smo u paru jače. Imam tatu koji mi kupuje egzotične voćkice i sa mnom pravi anđele u snegu iako mrzi sneg. Imam brata koji će upaliti auto na -27'C, preći 200km i doći kući samo da bi bio pored mene. Imam dečka koji je u stanju da mi satima priča o tome kako moram ovo i moram ono, koji mi daje snagu da ustanem posle svakog pada, koji mi kupuje sladoled usred zime i priređuje romantična iznenađenja. Imam najbolju drugaricu koja češka najdivnije na svetu, i koja sluša i trpi me, iako smo sušte suprotnosti. Zdrava sam, (iako mi je kosa relativno uništena :D), prava, srećna. 

Ja sam devojka za koju će jednog dana reći: Vredna je, toliko se trudila a sad ima super prosek na fakultetu...Upisala je farmaciju među prvih sto. Promenila se, ćutljivija je zato što pazi na svoje reči. Ima puno prijatelja i duhovita je. Čak joj je i kosa puno porasla ...! :)

,,Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti. 
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim... Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.''

Ja sam neko ko se i suviše preispituje, ali to ovog trenutka prestajem da radim. Znam ko sam. Ja sam dete na koje su roditelji ponosni. Prijatelj i devojka koja bi dala život za one koji vrede. Ja sam neko ko voli i ko je voljen. Te stvari me čine toliko bogatom i ispunjenom da nemam ni trunčicu povoda da ikad ponovo sebe zapitam:Ko sam.

Eto ko si, buduća farmaceutkinjo. Ti si neko ko treba da se prihvati ozbiljnog posla. Neko ko treba da bude zahvalan za noge, ruke, glavu, oči i uši bez ijednog nedostatka. Ti si neko ko sad prestaje da zapitkuje univerzum o njegovim tajnama i počinje da misli ružičasto. 

" Ne postoji ništa skroz pogrešno na svetu, kćeri moja" , reče otac pokazujući joj sat. " Čak i sat koji ne radi, uspe da bude tačan dva puta dnevno...''

Ko sam?

Šta sam?

Do kada sam? 

 -Čudna si.Uvijek.Zar ti to ne smeta?
-Ne.U redu je to što se ne uklapam,i takvi su potrebni svijetu.Da nema nas ne bi se ni znalo tko se uklapa,a tko ne.Ne mjerimo se mi prema običnima,već oni prema nama.

Onaj osećaj kad se osećate odbačenim od čitavog sveta.

Volela bih da sumiram 2011., iako mi je prošla kao jedan dan.

Mislim da sam se promenila malkice, ali ne skroz...Postala sam manje otporna na talas jednoličnosti, ali ne sasvim...

Ulenjila sam se. Imam obaveze ali ne i petlju da se uhvatim u koštac s njima. Godina koja sledi jedna je od najbitnijih u mom životu. Odlazim iz grada koji, koliko volim-toliko želim da napustim... Postajem brucoš(kinja?), i tako dalje.

Nisam sigurna da je išta u mom životu onako kako treba da bude.

Izašla sam iz svih zajednica čiji sam član bila. Trenutno sam član jedino svoje porodice i tu mi je najlepše. Shvatila sam da najbolje drugarice ne postoje, ali da bih ipak volela da nađem jednu koja je ista ja, da imam s kim da oplakujem ovaj sivi svet.

Sve je ovo nekako bljak. Ako nemate dovoljno novca ne možete da živite. Možete stojati pred nekim vratima i obasipati ih lepim rečima, neće se otvoriti kao u poslovici. Ali ako ih podmažete nekom hiljadarkom(govorimo o moneti EU naravno) otvoriće se lagano i pritom će i ona dobiti usta i davati vama komplimente. 

Prvo.Volela bih da budem sama neko vreme,a ovaj blog uvek ispuni ono što napišem, pa-eto.

Drugo. Ne želim dečka koji će me paziti kao kap vode na dlanu. Želim jednog Tonija. Nekog inteligentnog i muževnog, snalažljivog i spontanog. Nekog ko će mene učiti novim stvarima i ko će me zasmejavati i pomagati mi kako god zna. Uvek.

Treće. Volela bih da prestanem da pišem ovako nabacano, ali šta ću kad sam i to zaboravila...A i toliko je stvari koje bih da vam ispričam. Kao da je nekom, pored njegovih problema, bitno i ovo nekoliko mojih.

Nije ni bitno. Ako vam dosadi, prestanite da čitate.

Isto tako, ako ćete pročitati nekako površno zaobilazeći suštinu onoga što sam htela da kažem, komentarišući kako lupetam ili nešto treće, zapitajte se zašto uopšte i čitate.

Ja sam ionako neka čudna vrsta koja bitiše na marginama ovog sveta i koja bi, da ima izbora, odavno s njega elegantno sišla i preselila se na neki bolji.

Gorčinom zar već obuzet?
Beznadje ti je dno?
 (O otkud nadje baš sve to
 što upokojava svet?)

Lice u pticu sad
 Okrećeš ko' nekad, pre.
 Gle: lišće pada na tle.
 (Nečujni vodopad!)

Kuda potonu Pek
I blagi breg i klis?
 Iz rane iščile lek.

 Šuplje je. Reč je već zvek.
Kao metalnog brda vis
Stoji pred tobom vek. 

Kad vas neko pita kako ste, taj neko zapravo i ne očekuje odgovor od vas. Koliko sam samo puta u poslednje vreme na to odgovorila sa:,,Evo...'', nasmejala se i produžila, a u sebi nosim vulkan reči koji bi da eksplodira, bujicu koja će me preplaviti kad-tad...Evo ŠTA?

Umesto da otvorim usta i vrisnem na sred neke od sivih ulica mog grada, naslanjam glavu na njegovo rame, brišem nos maramicom, ali ne i suze...I govorim mu sve, tihim, najtišim glasom na svetu...Govorim mu da mi uši i grlo bubre, da nemam snage da uzdržim dah da ne kinem hiljadudvestapedeset i peti put tog smrznutog podneva...Govorim mu da mi se srce razdire od gutanja knedli...od ćutanja...od nepravde...I od još ćutanja...

Sluša me ne dišući, a onda prinosi mojim usnama šolju sa čajem iz koje se uzdiže para sa mirisom cimeta...I ljubi me u obraz...Govori da će sve da bude u savršenom redu, iako oboje znamo da neće...

Kad jednom odem odavde, i spustim istu sivu neprozirnu zavesu na grad koji zaudara na tugu, otići ću zauvek od njega...Od mame i tate...Njih...I tek tada ću biti usamljena, najusamljenija na svetu, u gomili nepoznatih ljudi...I možda, samo možda ću sresti nekolicinu onih drugih koji će me razumeti...

Danas sam gledala divan film. Jedan od dijaloga me je naterao da se zapitam, i svela sam se, otprilike, na isto:

 ,,You know something funny?When my first picture became a hit,there were a whole lot of people lined up waiting to kiss my ass.Then, when the movie started to junk, they lined up behind sobebody elses ass.You got to have people in your life who'll be there for you whether you're somebody or you're not.

-Did you find somebody like that?

-No.'' 

Pokazao mi je šta je ljubav.

Naterao me je da shvatim da me niko od prijatelja nije zaista voleo. 

Promenio me je. 

,,Mi smo totalne suprotnosti, ali baš zbog toga se dopunjujemo...'' rekla sam sestrici behappy.

,,Voleću te toliko dugo da više nećeš moći da izbrojiš'', rekao mi je, kad sam mu čestitala našu 43200. zajedničku sekundu.

Posmatrao me je dok sam spavala jedne večeri. Toliko su me mučili grčevi da sam uspela samo da legnem. Nisam imala snage da mu se izvinjavam. Rekla sam samo:,,Ostani kraj mene.'' Kad sam se probudila, ležao je rukama grejući moj stomak, sa zabrinutim izrazom lica. 

On se smeje mojoj ironiji. Razume moja ćutanja i odgovara mi pogledom. Grli me toliko jako da mi prekida disanje. Steže mi ruku kad mi je teško. Uči me da što više cenim porodicu i motiviše me da budem što uspešnija. Žrtvuje se. Prati me kući. Ispunjava mi snove, jedan po jedan.

I nikad, nikad nikog nisam volela do Neba.

Nikad kao njega. 

Mislim da zaslužuje mesto na ovom blogu. Lepo mesto, na pozlaćenom tronu.

Sad je tačno 483840. sekunda. I ja moram da pođem, jer je on ispred moje zgrade. Čeka da siđem, kaže da ima iznenađenje za mene. Kao da me Bog 13.11.2010. već nije dovoljno iznenadio poklonivši mi njega :)

Lakše mi je ovako. Da pišem povremeno, kad bude inspiracije i materijala za pisanje.Trenutno imam nekoliko tema. Ništa naročito.

Leto je. Počela sam da se bavim nekim stvarima. Položila sam vozački. Skupljam novac koji zaradim za svoj prvi put oko sveta. Uskoro punim 18 godina. Sećate se, mislila sam da je 18. rođendan velika stvar. Sad znam da nije. Velika stvar je biti srećan. A ja još uvek kopam po malim stvarima tražeći sreću, i ne nalazim je. Pa se vraćam velikim. Lakše je.

Raspust će. Da se konačno naspavam i onda posvetim dijeti i svojim putešestvijama kroz Srbiju. Do septembra želim da imam vezu od deset meseci, 20 kilograma manje, prirodno potamneo ten, iskristalisanu želju za farmacijom, bar još dve DJ torbe, bar još jedne cvetne helanke, bar još pet komada odeće bež boje.

Mešavina osećanja. Kad je blizu, a ja osećam da je kilometrima daleko. Kažu da se daljina ne meri kilometrima, nego čežnjom... U oba slučaja, predaleko. Umoran je od mene. Neumorna sam sa njim. Nepodnošljivo neumorna. Kad se složio da, ako se ne budemo videli još mesec dana, raskinemo, nešto me je dotaklo u grudima. Rekla sam mu da bude kreten ako hoće da ga poštujem.Smejao se. On ne zna kako da bude kreten.

V... Zauvek, ona i ja. Milion kriza svakog godišnjeg doba... Trenutno se nosi sa najvećom. Moja V. Komadić ljudskog mesa koji na plećima nosi sve muke. I ne da se. Ne posrće. Nikada.

Na kraju, blogeri. Danas posebno imam želju da se osvrnem na behappy. Nisam je još upoznala. Ali kad sam prvi put videla njenu sliku, ostala sam zapanjena. ''Bože, pa ova devojka ima toliko energije i najveći osmeh na svetu...Najlepši, ISKRENI osmeh na svetu...''

Zatim sam gledala još neke slike sa njenih predstava i čitala o njenom životu. Nešto pre nego što sam shvatila da smo zaista sestre. Na stranu naše blogerske šale...Nju stvarno doživljavam kao svoju izgubljenu sestricu. Kao nekog ko me tera da budem dobra. Da je pored mene, mislim da bih stalno imala potrebu da je grlim. Da ramenima obrišem sve suzice sa tog divnog lika...Behappy, čekam da zajedno proslavimo punoletstvo! Moram te upoznati.  

Ona, i svi ostali... Nekako, moji. Znate, imam onaj osećaj kad neko spomene ovaj blog servis...Kad kaže nešto ružno o nama...Imam potrebu da branim. Svoje.

stojimo ispred kioska u centru grada

i kupujemo pet pakovanja peperminta.

takmičimo se ko će pojesti zadnji,

pa se onda ljutimo jer smo sujeverne,

da jedna drugoj ne uzmemo sreću.

a obe savršeno dobro znamo

da bismo pre bile najnesrećnije na svetu

nego da gledamo onu drugu

kako pati.

sedimo na klupici u parku

i ona

duplo manja od mene

naslanja glavu na moje rame

razmišljam

Bože, mesecima je nisam videla

da se smeje ovako, od srca.

*

sve prima k srcu, i poznaje me i previše dobro.

razumemo se pogledima,

a u detinjstvu smo bile zakleti neprijatelji.

nijedan veliki događaj u životu

nisam provela bez nje.

zapostavljale smo se, svađale, istresale jedna na drugu.

ali nikad u životu nismo bile ljute duže od jednog dana.

jer nismo u stanju.

juče se zaklela da više ništa neće da mi priča

jer ne želim da slušam o muškarcima koji povređuju to divno srce.

danas već rečenicu počinje sa ''znaš, opet mi se javio...''

smejem se

jer sam ipak srećna zbog njene sreće

i pretvaram se u uvo.

*

imaćemo sve

i pare

i kola

i bazen

i letovanja na floridi

i posao

i sreću 

i dve devojčice koje će se družiti kao mi. 

imaćemo sve

roštilj u bašti

smeh do suza

lepe cipele

i gađanje jastucima.

...a i da sve to nemamo,imamo jedna drugu.♥