Sreća je u malim stvarima

Osećam se kao da sam život promašila. Uporno se trkam s vremenom, a izmiče mi. Ne da se.

Ustaje Mala devojčica, stresa prašinu sa široke cvetne suknjice, osmehuje se kroz nalete suza. Stisni zube, malena. Ne daj se.

Ti si pobednik rame uz rame sa najboljima. Sve zavisi od tebe, i sreća ti čuči na ramenu, samo je dohvati.

Poslušaj D.

Kao što si rekla, malecka, sreća je uz tebe....Kad se boriš. 

Ne smem da plačem pred drugima..Zato ugrabim ovakve momente, kad sam sasvim sama, u maminoj staroj pidžami, kad mi suze brišu samo ruke ispod mojih ramena.

Negde je zapelo. Nešto ne radim kako treba, a ne znam šta. Dajem sebe celu, i više od ovoga ne može. Može, u stvari..Još malo. A onda se rasprsnem na komadiće.

Mnogo sam željna zagrljaja. Previše. Možda i ne bi pomogao...Ali meni sada samo to treba. Očajno kopam po svetu tražeći ga, iako znam da ga tako nikad neću naći.

Nisam osoba koju vole. Ili mi se dive, ili me žale. Danas ovo drugo.

Jer mi igra brada iako se ne dam.

Jer mi maskara curi po obrazima.

Jer nema nikog da me uteši. 

Ne jadaj se pred ljudima, tek užitak daćeš svima, k'o da srna ranjena  se tuži orlu i gavranima... 

Slušam nekog ko se zove Michael Buble, pijem čaj od brusnice, gledam pahulje.

Prvi sneg, poželeh želju i istog trena shvatih da je pogrešna.

Prvo, jer nisam ni sekund razmislila.

Drugo, jer je neostvariva.

I na kraju krajeva, od kad to sneg ispunjava želje, i kome?!

''Moraš da veruješ'', kaže mi Mala devojčica. 

Ne moram.

Moraću samo, jednog dana, da se zaljubim u nekog ko će biti iskren. Oduvek sam mislila da malo tražim...Izgleda da je iskrenost, ipak, najveći zahtev koji ljudima možeš da postaviš.

Ne kažem da mi ne bi prijalo malo malih, slatkih, laži.

Kao zrnca smeđeg šećera na koja naletim dok žvaćem limun kao jabuku.

Ali kad je zrna previše, kiselina se ne oseća i vitamini ne deluju, iz inata.

I najdraži limun postaje otužan.

Baš kao ti

večeras.

Gasim svetla, nalivam još 250ml čaja, pojačavam muziku.

Maštam o zagrljaju koji nije tvoj...nije ničiji. 

Sedim na terasi koja mirise na maminu zimnicu.Osećaš li? To je miris njenih ruku koje pakuju krastavčiće u tegle, tegle u kutije, kutije u gepek i donose ih meni. I maze me po nosu, kao pre dvadeset godina.

Tri popodne, a već je mrak. Kiša dobuje po prozoru, a ja osećam miris snega koji će je smeniti. Još jedna zima u Beogradu...Ne mogu da dočekam. Hoćeš li se grudvati sa mnom?

Antoni, konačno mi je priznao. Želela sam da budem nežna i da mu pokažem ovu svoju stranu, koju si dosad samo ti video.

Nije me ismejao.Rekao je da sam posebna, ali da ne želi da me povredi, jer je isti kao svi. Mislim da sam ovog puta ja ta koja želi da bude povređena.

Rekao je da se sa mnom ponovo smeje. Ne moram da mu verujem, zar ne? Mogu samo da uživam.

Neće mi skoro doći. Kaže-kad se najmanje nadaš. Kažem mu-sad se najmanje nadam. 

A ja sam već zamislila zimu sa njim, daleko od Beograda..Šetamo do mog skrivenog mesta, jedne majušne kućice na drvetu, i penjemo se, gledamo sneg kako pada. Hladno je, ali me grli i to ne osećam. I ljubi me po prvi put, najnežnije na svetu..A onda me golica, i štipka, i kvari mi frizuru koju sam satima pravila za njega.

Entoni moj, pre pet godina sam napisala u dnevniku: Udaću se za dečaka koji se zove D.

Da li je to on? Jesam li ja zaista princeza iz one bajke koju sam napisala kao desetogodišnjakinja i poklonila je mami za rođendan? Da li se, za mene, čuda ipak ostvaruju?

Volim te, Entoni. Volim život zbog njega koji mi vraća pomalo vere u ljude. Volim ga jer se i ja smejem sa njim, iako se bojim da mu priznam.

I volela bih da mi dođe, da me iznenadi. Da ga prvog poljubim u ponoć poslednjeg dana 2013, jer on je moje čudo, Antonije, verujem u to.

 I da zauvek zaobiđem brojku 13, da počnemo u četrnaestoj i trajemo zauvek...

Blesava sam, u mojoj glavi već i hrčka imamo. A knjiga čeka.

pod tvojim prozorom utaba sneg..''

Antonije, opet mi je istekla pauza koju sam htela da posvetim tebi. Izmakneš mi, nekako, između redova i ne umem da te nađem. Gde si? Lezi pored mene. Razgovara mi se.

Pročitah negde da ne umemo da udahnemo Beograd, pa ga udahnuh. Dišem, i dišem, i patim. Hoću li ikada prestati? Kažu da se najlepše stvari dođu kad im se najmanje nadamo. Iznenada. A mene više ništa ne može da iznenadi.

Opet počinjem ljubavno. Nateraj me da se zaustavim pre nego što bude prekasno. Ajde, kratko ću, još danas. Imam deset minuta da ti ispričam ponešto, pa idem. Tačno u podne. Simbolika mi je ovih dana jača strana.

Pitao me je šta hoću, kad daje sve od sebe. Kako da mu kažem da ne znam? Juče sam mislila da hoću da udiše Beograd sa mnom. Šetala sam nekom Krmpotićevom, zamišljenom jer pravi izraz ne umem da izgovorim. Lepa je ulica. Slikam Canonom jer Nikon nikada neću dobiti, verovatno.Igram se fokusom. Smišljam u glavi priče i posvećujem ih ulicama. Smatraš li me već dovoljno čudnom, ili da nastavim?

Onda je došlo veče. Imala sam test u 8 uveče. Kome se to još događa? Uprskala sam, jer mi je vreme za učenje proletelo na razgovore sa tobom. Trebalo mi je da me zagrli, a on me je zasmejavao. Kreten.

 Danas mi treba da se uklopi u radnu atmosferu, da skuva duplu kafu i razbaca svoje papire preko mojih. To je tako seksi, onda se naslonimo leđima jedno na drugo i svako se izgubi u svom svetu. Dok skripte vode ljubav po podu. Pa se okrenem, i poljubim ga u čelo. Ako završi prvi, legnem mu u krilo i objašnjavam pojmove naglas.

Sutra će mi možda biti potreban da iščupa jaje iz kartonskog pakovanja jer sam kupila klasu S umesto A. Zamišljam kako dodaje kvačicu na S i govori mi:''Vidi, Š klasa, najbolja u Srbiji.''

Za pet godina ću želeti da me iz te iste Srbije odvede, daleko. U svoj Frankfurt, pa Berlin, pa Beč.

Antonije, on je na 1800 kilometara, 1800 izlazaka sunca i uzdaha daleko od mene. Ti znaš, to neću podneti.

Krenem li sama da pržim jaje polomiću ga na dva dela i sve njegove neizgovorene reči će ostati da lebde u vazduhu. Muči me njegovo postojanje, šta ako i nije tako savršen kakvim se predstavlja? Opet me pita šta hoću. Da ne lažeš, govorim mu. ''Nikad te neću lagati, dokle da ponavljam?'' -Dok god ne bude dovoljno.

Antonije, sviđam mu se. Pošalje mi svoju omiljenu pesmu, a onda kaže-znam da ti se neće dopasti. Ti i ja smo toliko različiti.

Šta da radim? Da li da počnem da slušam Bajagu ili da se ne dam?

-Evo, predajem se, radi sa mnom šta god želiš.

''Daleko si, lepotice...Ipak, ne predaj se nikad, nikome. Ti nisi ničija stvar. Ti si posebna.''

Zbunjuje me. Kladim se da je sve te reči negde pročitao. Klasične su, zar ne? Prestaću. Evo, prestajem.

***

 Hej, zagrli me. I pusti mene do zida. Zar uvek moram da otimam svoj deo prostora? 

Znaš li koji je datum danas? Bila bi nam trogodišnjica. Trgnem se svaki put kad nam se pogledi susretnu. Džaba, postao je suviše mali u mojim očima. 

Antonije, kakvi su to ljudi postali? Na listu ne-prijatelja dodala sam još troje. Konačna brojka je milion. Sanjam da u Berlinu žive bolje persone. Zašto mi kradeš volju za učenjem? S tobom takvim u sebi nikuda neću stići. Odlazim sad. Vreme je postalo tmurno, kako sam i tražila. M mi je poklonio duksericu a tata termo čarape. Izgledam kao krofna sa tri sloja na sebi. Nikada neću biti mršava, Entoni. Ali ću uvek imati tebe.

Niz moju ulicu spušta se pljusak. Prija, posle napornog, vrelog dana.Izlazim na prizemnu terasu i dišem duboko, trudeći se da tom svežinom potisnem sve iz glave i srca, da ih ''očistim'', i uspevam... Preplavljuje me osećaj ispunjenosti, bezbrižnosti. Najednom, zazvoni mi telefon. ,,Kako si?'', pita me novo lice u mom životu. Smejem se kapljicama koje se slivaju niz okno. ,,Dobro...Bolje. Kako si ti?'', nastavljam razgovor pitajući se da li je i on kraj nekog prozora pomislio baš na mene...Ili možda u nekoj od onih naših ulica, u kojima šapućemo trudeći se da sakrijemo od sebe tajnu da se volimo, tajnu koju već i ptice shvataju. ,,Smešiš li se?'', pita. ,,Malo..'', a sad već malo više. Uspeva mu, kao i uvek.

,,Okreni glavu malkice ulevo, da ti vidim te divne rupice u obrazima.'', prekida me usred rečenice. Eto gde me se setio... Hvatam sebe kako se stidim pred muškarcem, prvi put u životu. ,,Mala, jel ti to crveniš?'', govori kroz smeh i, pre nego što uspeh da odgovorim, pope se na prste i poljubi me, najlepše na svetu... Tajna se otkrila, moj košarkaš me je naterao da zadrhtim na kiši, a koju deceniju kasnije nateraće me i na ,,da'', pod nekim drugim balkonom.

I wish, i wish, i wish. 

Није све било као у причи.

Мала девојчица је волела, али не безусловно, желела је она своју бајку, желела је да јој предвиде сваки покрет, сваки трептај, неког ко ће јој љубити трепавице и пуштати је да му прља белу дуксерицу, свеже опрану, црном водоотпорном маскаром. Сваког ко би јој рекао да тражи превише, успевала би да отера од себе.

И дубоко у срцу још увек то жели и верује да ће добити.

На њеној листи жеља већ је штиклирана прва ставка: Балашевићев концерт...

Можда ће тамо срести Оног Који Је Спреман Да Остане. А можда ће он доћи касније, сасвим изненада, избрисати јој из главе све Погрешне и гушити је својим загрљајима, голицањем и пажњом...Било би лепо да њихово место буде баш тај дивни Калемегдан о ком је у својој Провинцији маштала до изнемоглости... А можда и неки мали, небитни ћошак. Све је небитно кад крај себе имаш праву особу...

*

Мало је плакала, мало се љутила, мало је пала свој први колоквијум у животу, јер је заборавила да одреди приоритете. Брат јој је рекао:,,Малецка, док не паднеш испит, згрејеш супу у тигању и переш судове у кади, ниси ни студирала!'''ипак, после тога уозбиљила се. Ухватила се за књигу као да је сламка спаса, што и јесте била, дубоко убеђена да ће је баш те књиге одвести једног дана у Аустрију, па потом ко зна где на Планети...

*

Сву снагу орјентисала је ка људима који су јој верни, јер је са годинама све свеснија да праве људе треба ценити, а прави су они који су је први пут окупали, залечили јој прве ране на коленима, а потом и на срцу, они који јој пружају руке кад год се спотакне...Схватила је да је највеће богатство на свету видети са дна седам пари руку како се пружају ка теби просто се борећи која ће ти прва помоћи. Своју прву плату обећала им је за враћање свих дугова, као да ће бити довољно...Рекла им је да жели да им се одужи. Рекли су јој:,,Уради то исто својој деци.''

*

Време јој је да одрасте, не у правом смислу јер ће заувек остати Мала девојчица у срцу, већ у оном академском, да научи да се  огради од неважних људи и да постигне идеални просек, јер она то може и мора. А онај ко ће све то загрљајима подржавати? Стићи ће већ, у прави час....

Susretanja, sudaranja. Slučajni i namerni saputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraćam?

Eto. A kad sam pričala da se jednog dana nećemo ni poznavati dok sam cmizdrila na tvojim grudima, ti si me odgovarao od te pomisli ljuteći se što mi to uopšte pada na pamet. A lepo sam govorila tada, kao i sad:,,Nemoj davati obećanja koje nećeš hteti da ispuniš...'' I poslije ljubavi zaista ne ostane ništa.

Jeste, na neke stvari treba staviti tačku odmah kad krenu pitanja ko je kriv, ko je prav a ko će se vremenom iskriviti. Jeste, posesivna sam preterano, želim nekog kog volim 100% za sebe ili ga ne želim uopšte. Zašto to uvek biva pogrešno shvaćeno? Da me neko voli svim svojim srcem, da misli na mene pre nego na sebe, u svakoj situaciji, da mu najviše na svetu znači da li sam dobro i da li sam srećna čak i više od toga da li je on dobro ili srećan, uopšte mi ne bi smetalo. Zar sam pogrešno skrojena ako mislim da to tako treba? Pa da, mora da je Nebo spojilo dva pogrešna dugmeta na mojoj duši i sad me pušta da hodam kroz svet, tako nakrivljena, sa pogrešnim rasporedom u glavi i srcu.

Ne znam zašto ne mogu da učim danas. Sve sam uradila, sve prebrisala, skuvala ručak i oprala veš, ispeglala i ono što nije trebalo peglati. Tata mi se smeje:Stiglo te je i to. 

Imam i želju za znanjem i paniku zbog predstojećih ispita, ali ne i volju da se zalepim za stolicu. Stručnjaci bi to objasnili angažovanjem desne moždane hemisfere, one kreativne, hemičari se ne bi zamarali objašnjavanjem, a mama bi to rešila ćuškom. 

Uporno mi pažnju odvlače misli koje mi se motaju po glavi, analiziram ljude koje upoznajem i svoje ponašanje u odnosu na njih. Analiziram Tebe. Plašim te se. Plašim se svojih misli, i sutrašnjeg datuma. Moraću da nazdravim čašom belog, domaćeg, ili možda gutljajem medovače koju je koleginica toliko nahvalila. Sama. Pa ću sesti na stolicu i neću ustajati dok ne popamtim svih milion i šesto reakcija i formula. Ako dobijem desetku, moći ću da kažem da trinaesti ipak nije baksuzan...

U suprotnom, dragi moj, pade u vodu sve ono što smo godinama gradili. Propade nam kula od peska i na dnu mora ostaše zakopana sva obećanja i sve uspomene. Živeli. Za sva mesta na koja nismo otišli. Za sutra i prekosutra bez tebe. Za svaku psovku i svaki zagrljaj. Neka se i završilo, lepo je trajalo. Ipak Nebo ispuni i poneku bajku, tek sad verujem u to....

Ne liči na mene da na ovom blogu pisanje počinjem od naslova. Nekako sam uvek pisala sve, a onda mi je naslov samo padao na pamet, svež, tek osmišljen, vruć poput vrućeg papira sa sveže utisnutim slovima, tek izašlog iz štampača. Odavno nisam posetila ovu adresu. Pišem na drugom mestu koje nije tako čarobno kao ovo. Pitate li se zašto, reći ću vam:svaka stvar na svetu koja u sebi sadrži i čuva mali deo vas, koja je makar za trunčicu učestvovala u vašem životu, čarobna je. Dalje više i ne moram da objašnjavam, ovaj blog postoji, uskoro punih, pet godina.

***

Pišem ti pismo na ovoj adresi, pišući zapravo samoj sebi, da i o tebi ostane trag u mojoj mladosti.Želela ja to da priznam ili ne, ti jesi i zauvek ćeš ostati jedan poseban deo mene. Možda se neću uvek rado sećati našeg kraja, ali ću lepe trenutke urezati u dušu i čuvaću ih u sebi, zauvek. 

Kad god prođem ulicom u našem malom gradu i naletim na tvoj zbunjeni pogled, poželim da zastanem i da te pitam milion stvari:

Čemu se čudiš? Da li tome što sam nasmejana, iako si očekivao da budem slomljena, ili tome što ipak imam toliko ljudskosti da te posle svega udostojim svog pogleda i stiska ruke? 

Zar si zaboravio? Svaki put kad bi nam se grudni koševi zatresli istovremeno, kao na komandu, i kad bismo se pogledali i zaustili ,,Volim te'' u istoj sekundi, molila sam te da zapamtiš...Svaki put kada bi prešao 300km i došao da me zagrliš molila sam te da zapamtiš... Svaki put kad bih premorena zaspala u tvom naručju, kad bih ti ljubila oči kao da su moje, rođene, molila sam te da nikad ne predaš zaboravu trenutke u kojima si bio srećan pored mene...

Molila sam te da me nazoveš kao nijednu drugu, i jesi, imala sam nekoliko nadimaka koji bi bilo kome bili smešni i nelogični, ali meni su bili sve na svetu, i kad sad na njih reaguješ tako hladno, ne mogu a da se ne zapitam...Zar si zaboravio?

***

Želja mi je ista, kao i uvek. Ja sam dosadna stalna mušterija čarobnih lampi, želje mi uvek ostaju iste... Ipak, u moj mali univerzum i svest Male devojčice stisao se i strah od odvajanja. Mislim da nikad u životu nisam bila više vezana za majku, i što se odlazak više bliži to se više plašim života bez nje. Ipak, obećala sam joj najbolju kremu na svetu i eliksir mladosti, a koja dobra ćerka to ne bi učinila nekome ko joj je dao život?

Pitala sam je da li me voli, a ona je rekla-Ne, ako iko može da ne voli deo sebe.Zasuzile su mi oči i zagrlila sam je želeći da u tim rukama ostanem zauvek, ušuškana i bezbrižna, a s druge strane, te iste ruke su toliko željne znanja, i kao zapete puške čekaju da odlete u drugačiji svet, novi grad i život po svom izboru i da stvaraju nešto ni iz čega, da svaki metal izliju u zlato i oduže se tuđim mukama svojim radom. 

***

Kao što sam i slutila, ako imam početak, naslov, kraj sigurno neću imati. Zato ostavljam ovako, i odlazim, razmišljajući o tome kako se za ovih pet godina i nije mnogo toga promenilo...Život se, izgleda, stvarno vrti u krug.