Sreća je u malim stvarima

"Maleni, želim da misliš na mene kad se budiš, doručkuješ, ideš na obuku, vraćaš se sa nje, ručaš, raduješ se, upoznaješ nove ljude, spremaš se za spavanje, sanjaš...Ne tražim mnogo, zar ne? :) Volim te... Čekam te. Tvoja M.''

.. ispisuje i poslednje redove tog pisamceta koje se pretvorilo u pravo pravcato pismo koje će budući vojnik drhtavom rukom stezati na grudi u noći koja sledi... 

Čuje se zvono, otrči da otvori i na vratima ugleda dobro poznato, sveže obrijano, nasmejano lice. Baca mu se u zagrljaj i ne pušta ga sve dok prozor dnevne sobe ne tresne o okno zbog promaje. Pušta ga unutra i uzima veliku ukrasnu kesu koju joj pruža. ''Praslin od Praslina, malena...'', dodaje kad ona iz kese izvlači veliko roze prase okupano u njegovom parfemu. ''Da te čuvka dok se ne vratim...''

Malene ruke se obavijaju oko njegovog vrata i niz novu belu košulju skotrlja se nekoliko blistavih kapi...''Rekli smo da nećemo. Nemoj.'', steže je jako na grudi i taj trenutak postaje večnost...

Ostatak večeri provode u društvu, kao i svako do sad, ali uz dozu tenzije koja nikome ne da da proguta zalogaj a da ne uzdahne duboko...Njoj se par puta zatrese brada, ali reši da ostane jaka.

*

Pet ujutru, sanjivo navlači džemper od kašmira i teget rukavice i kreće. Njegov drug je čeka ispred zgrade, nasmeše se jedno drugom i ulaze u taksi. Za par minuta su na autobuskoj stanici... On sedi na klupi sa torbom kraj nogu, nervozno namešta kosu i pucketa prste. Prolazi sat, na peronu se zaustavlja autobus i on kreće ka kapiji...

Grli je dugo, dugo. Kažiprstom jedne ruke joj briše suze, a drugom je mazi po kosi. ''Sve će biti okej, obećavam...''

*

Jedna suza, dve, tri. Pa još milion. Već je boli glava od plakanja, od jutros je pojela samo tri listića cvekle. Odlazi u krevet znajući da neće moći da zaspi...

Plišano prase pored glave i telefon u ruci.

Pozvaće u svakom trenutku da javi da je stigao u kasarnu...

Da joj kaže da je voli i da mu već nedostaje. 

A ja konačno plačem kao kiša...

Želim da isplačem sve suze koje su se mesecima skupljale u meni...

Da suzama prizovem onu osobu kakva sam bila kad sam pisala ovde o gomili snova, kad sam verovala u vile i pričala sa cvećem...

Danas nisam ni trećina od te osobe. Danas samo životarim, čak se više i ne plašim da porastem, ponovo sam negde u letu ispustila svoju srećnu misao...

Hyper mi je jednom rekla da veruje da je svaki naš korak zapisan tamo negde, ali da nam na velikim raskrsnicama  Bog dopušta da sami izaberemo put...

Počinjem da se plašim da sam negde pogrešno skrenula. Šta ako je trebalo poći levo, a ja sam srenula desno? A šta ako su oba skretanja bila iluzije, ako je trebalo da nastavim pravo i prokrčim sebi put do kraja duge?

Ne znam...Više ništa ne znam i tako sam užasno zbunjena. Nikada u životu kao sad nisam osetila potrebu da dignem ruke od svega.

Ljudi mi ponavljaju da sam jaka, da ću uspeti jer sam jedina uvek uspevala da se izborim sa problemima, ali džaba kad ja u to ne verujem...Nisam toliko jaka koliko delujem.  

Znam, to ne liči na mene..

I sad plačem zbog nekih sitnica, ali upravo one su prepunile bokal u kome se mesecima skupljala prašina propalih snova... Kažu da jedna vila umire kad prestanemo da verujemo u nju. Ja sam, dragi moji, masovni ubica. 

Uh, kako je čudno... 

Ponovo ista adresa.

Danima razmišljam da li da pišem i šta.

Odlučujem da samo otvorim dobro poznati prozor i položim ruke na tastaturu. To je oduvek bila najbolja taktika...

Uvek su me priče nekako vodile na različite strane. Ovde sam umela da se jadam, da preterujem, ali i da krenem nekim potpuno drugim putem od planiranog, i da pišem tako, da se utopim u svet slova i da se saživim sa slikama koje stvaram...

Volim ovo mesto.

Više ne znam ko tu piše i šta. Znam samo da mi fali, jer sam ovde naučila da svoje zbrkane misli sklopim u celinu i pokažem ih celom svetu. Znam i da ih je mnogo ljudi pročitalo i oduševilo se. Koliko sam samo prijatelja stekla ovde...

Ne sviđa mi se samo što se sad zna čiji je blog. Ako malo iščeprkate, tu je negde i moja slika, i onda ovo 'tužna' izlazi iz anonimnosti i jedino što danas jasno možete videti su zamućeno zelene oči sa primesama sjaja davno izbledele sreće...

Ja ni to ne vidim.

Izgubljena sam u poslednje vreme.

Zapravo je sreća tu, drži me čvrsto za ruku i gura napred.

Ali, ja kao da sam se ukočila i da ne želim da mrdnem...

Prošlost je izbrisana jednim pokretom gumice, zaboravila sam sve što je bilo i sad stojim u mestu. Budućnost je divna, vidim je kao kroz teleskop, i krupna je, nije ni malo daleko, ali gledam u pogrešnom smeru...Ako pomerim pogled sa zvezda i povratim čulo dodira, shvatiću da je budućnost odmah pored mene, da mi diše za vratom i ljubi u čelo.

*

Tačno, prvi put sam spoznala ljubav... Smejte se. Ja sam se do malopre smejala svojim pričama iz 2007. godine kad sam stvarno volela nekakvo čudo od osobe čije sam čak i ime zaboravila... Prošlo je četiri godine. Za par meseci postajem punoletna, i tek sad sam upoznala svog potencijalnog princa.

Nekog ko je u stanju da uradi sve o čemu sam ovde pisala...Bukvalno sve...Uporno pokušavam da mu nađem manu da bih vam rekla-eto, to i to ne radi dobro, ali ne uspevam... Svaki trenutak koji provedem s njim vredi kao milion sa bilo kim drugim... Naučili smo da se razumemo pogledom, postali smo nerazdvojni. On me gura samo napred, uz mene je uvek i poništava teoriju u kojoj se veruje da je sreća samo trenutak i da ne može trajati dugo. 

*

Žalim za mnogo stvari. U poslednje dve godine izgubila sam sve ono što mi je pomoglo da postanem osoba kakva sam sad. Žalim za nekim protraćenim, a bitnim trenucima, za muzikom koja još uvek zauzima dobru polovinu mog srca...Žalim za odbojkom, koja predstavlja drugu polovinu, za knjigama koje sam prestala da čitam. Žalim za suzama, više ne umem da plačem.

Pre tri godine ovde sam se zaklela da nikada neću postati obična. A, šta sam sad?

Trenutno nemam volje za obećanja, ali želim da konačno sednem i ustalim rutinu pisanja. A da zatim svoj život organizujem u manje celine i počnem da ga kreiram po željama one četrnaestogodišnje Tužne koja je došla ovde da nađe svoje mesto pod suncem...

*

Kao i uvek, ovaj blog trpi sve.

Tu je kao što su retki ljudi tu, uz mene, uvek.

I kad ga napustim, i kad me svi ljudi zaborave, on mi dozvoli da po njemu nažvrljam neke stvari koje me muče i natera me da povratim veru u sudbinu..

Zato i pišem.

Da jednog dana pročitam ovo i kažem-Jesam, konačno sam uspela. 

Pao je, konačno.. Čim sam videla prvu pahulju, setila sam se biljane. Nadam se da ovo čita i da će nam tradicija ostati :)

Volim i vas ostale, koji se sećate još uvek i koji čitate. 

 

Pronašla me je ljubav,tačnije pronalazi me s vremena na vreme,pa se izgubi,valjda udara čežnju.Nisam našla ništa više iskrenosti u ljudima oko sebe,ali sam naučila da ne reagujem na pogrešno.Možda sam se i utopila u masu,a možda se i skroz promenila..Ne znam.Nije mi bitno.

Učim,i to je,čini mi se,jedino što je ostalo od nekadašnje Tužne.I suze,da.Poslednji put sam plakala kad sam pričala sa svojom prošlošću koja mi je,dok sam je bezočno lagala,ponavljala da me još uvek voli i ljubila me kao nekada.

Volim i ja Tebe.

Ali,sam si rekao da moram da krenem dalje.

Uspela sam,po završetku nekih sitnih stvari,da stavim tačku i na one krupne u svom životu.

Ponekad izgradim zidine oko sebe,ali ne da bih sačuvala ljude izvan,nego da bih videla ko je dovoljno hrabar da ih sruši.

I pišem,još uvek.

Pišem svakodnevno i to me ispunjava.Pokušavam da pišem ozbiljnije i smislenije,jer ću,zaboga,jednom i ja biti pisac.:)

I to je,otprilike,to.

Sa nekim blogerima se čujem,na neke pomislim ponekad.

A svom parčetu neba ću se vraćati povremeno,ipak jedno obećanje ostaje.

Izlazim.Prvi put posle Novogodisnje veceri.Da mi svez zimski vazduh ispuni grudi-verujem da ce to popuniti tu veliku prazninu i da cu konacno moci da disem.Izlazim,iako cu se osecati kao da bosa gazim po zaledjenom putu,cupajuci noge koje se lepe,ne osecajuci krv koja mi kaplje sa stopala.Oseticu samo tupu bol dok pognute glave budem prolazila pored ljudi..

Vise ne idem na klizanje.

Izmisljam razloge i opravdanja da ne vidim drugarice jer vise ni u sta nisam sigurna,svaki korak i svaka misao me zbunjuju.Ljudi oko mene govore da nisam ista.Navikli su na osmeh,makar bio i lazan.A ja vise nemam dovoljno lazi ni za sebe...

Pogledam na dole i vidim samo.Mrzim to,ali ne mogu da promenim.Ljuta sam na ljude oko sebe jer me lazu i imaju snage da me trpe.Ljuta sam na svoju porodicu jer me voli.Zasto me vole?

Ostajem nedorecena.Vise ne umem ni da pisem...Pocnem sa jednim,a zavrsim sa necim stotim.

Bice bolje,bice bolje...

Ponavljam sebi danima.

Iskljucujem komentarisanje,ne zelim da znam sta bilo ko ima da kaze.

I ovaj blog je jedna velika laz.

Zahteva se osmeh i uzdignuta glava...

Je li to ultimatum,pored svih sr**a koja nas okruzuju?

Da li i u stvarnom zivotu sve gurate pod tepih i cutite,i to nikad ne eksplodira?

Ne zelim komentare...Znam da je tesko i da ce proci.

Ali,otici cu negde gde ljudi to nece ponavljati,nego ce cutke ponuditi zagrljaj.

To je ono sto mi sad treba,jer ja zelim da pisem tugom,a ne da glumim.

Pozornicu prepustam nasmejanijima,dok se i ovde trag emocija ne utre i ostane samo moderan scenario u kom se vise nista ne zna.

Dovidjenja.