Sreća je u malim stvarima

Bog je Maloj Devojcici danas vratio veru u cuda....

HVALA.

Naslov bez tacke.

A oduvek sam mrzela recenice koje se ne zavrsavaju...

(Kao da mene neko pita sta mrzim.)

I dalje tama...Spava mi se.

Danima mi se spava,a ne znam zasto.I spavam,a opet sam umorna.

Umorna od svega...

Nedavno sam donela jednu od najtezih odluka u zivotu-ispisala se iz jedne skole...

Bolelo je,nije da nije.Ali nisam pokazivala bol,uopste...

Potiskivala sam je sve dok je nije nestalo,(ni sama ne znam gde),dok mi oci nisu postale sive.

Otad mi je otet ogroman komad srca,a na njegovom mestu je ostala praznina.

Razliku izmedju "preopterecenog" i "obicnog" zivota sam tek sad pocela da uvidjam...

Sad,kad mi nedostaju ljudi koji stvaraju lepo ni iz cega,ljudi koji zele od ucenika da stvore velike osobe,ne samo ucenike...

Ljudi sa kojima sam mogla da pricam,a koje sam tako lako izbacila iz svog zivota!

Umela sam da placem i da se smejem,da se nerviram i zahtevam uvek vise od sebe...

Bila sam samopouzdanija i imala snage da razvijam dar koji imam.

Danas nemam nista od toga...Pozelim da prespavam veliki period zivota i probudim se kad prvi sneg prekrije sve blatnjave tragove...Kad sve bude kao pre.

Ispunjava me gledanje u jednu tacku i ambicije su isparile.

Ne pricam puno.

Samo me jos muce misli o proslosti,o tome kako je lepo bilo i kako se blistavo moglo zavrsiti...

Svaka bol me je oblikovala po svojoj meri...

Svaka je od mene kidala komadic,dok nisu ostale samo krhotine kroz cije otvore nocas duva jesenji vetar i hladi mi srce.

Srecna sam u retkim trenucima kad se setim stvari kojima sam hladno okrenula ledja,kad se setim proslosti i ona me podseti kako sam umela da letim...

Retkim trenucima kao sto je ovaj.

Ne boli.Ne dotice.Ne prolazi...

Ponekad pozelim da sakrijem broj,pozovem te i cutim satima...

Da se usadim u tvoju kozu i znam sta osecas,mislis i radis.

Cega se bojis?

Ja ti necu ukrasti srce,niti cu moliti za ljubav.

Samo cu povremeno hteti da ti cujem glas,da znam da si tu,da me nista nece dotaci kad si ti kraj mene..

Kao.

Necu da budem prosecna!

(ovo sam napisala skoro,neposredno posle jednog 'velikog' raskida...kad su se strasti stisale u ovaj nacin pisanja sam se zajubila,pa resih da ovo podelim sa vama...)

...i u tom trenutku kao da je Zemlja prestala da se okrece...Sumnju zbog potencijalnog kajanja nadjacala je superiornost nad osobom koju ne poznajem dovoljno,ali znam sve njegove trikove...

Ostao je tamo,na kisi,da gleda kako odlazim...Kroz glavu mi je proletelo "zeli da vidi koliko sam ruzna,da se ne bi kajao",a u stvar sam znala da i on oseca bar polovinu ovog vatrometa u meni...

Pitao je "Zasto?",kao po obicaju,a ja ni sebi ne znam da objasnim...

U trenutku kad me je jako zagrlio i rekao "Ajde,brisi" pozelela sam da je sve drugacije,da su godine za nama,da imamo zajednicku pesmu uz koju cu plakati sutra...I ne znam zasto,ali sve to je potisnuo osecaj prljavosti i stida kad sam usla u stan.

Postala sam fizicki cist,a psihicki zgazeni pobednik...

Veliki pobednik.