Sreća je u malim stvarima

 Moja...

Moja.

Samo moja.

Weltmeister.

Zlatne boje.

Pokidanog i sto puta lepljenog meha.

Moja...

Harmonika koja je u mojoj porodici citavu deceniju.

Prvo je pripadala bratu,a kad ju je on "prerastao" dobila sam je ja.

Uz nju i jednu "veeeliku" obavezu-ici u muzicku skolu.

Mucilo me je to mesecima...

No,nisam zelela da se predam bez borbe.

Nastavnik koji mi je predavao taman je bio stigao u skolu,bas kao i ja.

Zajedno smo ucili pravilno drzanje ruke i raspored basova...

Od 80 basa,preko 96 stigoh i ja do one od 120.Uspeh!

Pored osnovnih stvari o muzici i muziciranju,od njega sam naucila i kako da budem veliki covek.Svaki moj cas bio je jedna nova avantura iz koje sam izlazila bogatija za desetak iskrenih saveta. 

Muzicka skola,i,uopste muzika,bila mi je obaveza sve dok nisam prvi put naucila kompoziciju napamet i dobila peticu.

Od tad,cini mi se,nisam je ispustala iz ruke.

Kad sam bila tuzna ili besna,ona mi je bila najveci ventil.

Ona je jedino imala hrabrosti da bude sa mnom u tim trenucima.

Zatim sam krenula na takmicenja...Jedno,drugo,trece.

Moja harmonika,moje prve nagrade i ja.

Ponos i veliki osmeh na nastavnikovom licu.

Cini mi se,kao tren proslo je pet godina...

Stigla je sesta,zavrsna.Tad sam vise nego ikad plakala.

Pocela sam da zapostavljam harmoniku i da obracam paznju na pubertetske stvari.

Ocene su se smanjivale...

Blizio se prijemni ispit i ja nisam znala sta da radim.

Moj divni nastavnik(najbolji nastavnik i covek na svetu) se nije mesao.

A ja resih da upisem smer muzickog izvodjaca,harmonika.

Pripadoh profesoru kog sam znala od ranije,a koji je takodje jedan veliki covek.

Danas,dok sam spremala program za zavrsni ispit,krenuse mi suze...

Setih se cokoladnih bananica koje nam je nastavnik kupovao pred svaki ispit ili takmicenje,koliko sam plakala kad je trebalo da ode u vojsku...

Kako sam uplaseno otisla na prvi cas,i kako sam polozila krajnji ispit u osnovnoj muzickoj skoli...I najboljeg takmicenja u mom zivotu,koje pamtim do detalja...

I kako bih rado da vratim to vreme.Da ispravim to sto sad imam 3 iz harmonike.Da je volim onoliko koliko ona voli mene.

Kako sam porasla i kako se,evo,danas navrsava osma godina mog druzenja sa harmonikom...

Ponekad mi se ucini da je stara i umorna,poput starice koju je zivot namucio.

A i dalje ima najlepsi zvuk na svetu-zvuk uspomena... 

Sinoc je bio jedan vazan dan u mom zivotu...

Resila sam da svima saspem istinu u lice,ili bar ljudima koji mi najvise znace.

Istinu o sebi.

Jos kako je bolelo...

I suze su same tekle celu noc.

Osecala sam se kao da me je neko ubacio u losu sapunicu...

Znate,onu u kojoj glavna glumica u jednom trenutku propada pod svojom svescu,teretom jer su je svi povredili i onda bespomocno jeca satima kao malo dete...I kad prvi put u zivotu istinski mrzi,iako je mrznja novi,nepoznati osecaj za nju.Mrzi sebe.

Sinoc sam bila spremna da se odreknem svega,imam utisak da sam se krvnicki trudila da sve drage ljude oteram od sebe.Smetalo mi je sto me svi lazu,i dalje mi smeta...Ali navicicu.

Ali sam takodje izvukla i pouku...

Drug mi je mailom poslao pricu:

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade,
sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:

"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio,
zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je karton,
okrenuo ga ispisavsi novi natpis.
U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir
ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao
na kartonu
i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu - samo napisah tvoju poruku na drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi.

I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
"Danas je prolece ... a ja ne mogu da ga vidim".
---------
Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje. ;)

...i resila sam da ga poslusam...

Stisla sam zube i pocela da lecim rane koje me peku vec mnogo,mnogo godina.

Prezivecu,naravno...

Jedino sto je danas uspelo da me nasmeje je to sto sam,setajuci Ulicom Koja Vodi Do Kraja Sveta ugledala prelepe vesnike proleca,citavu livadu.

Neverovatno kako nam i najmanje stvari mogu ulepsati dan..

Pitam se...

"Covek",prokleto bice koga cine kosti i kroz cije vene tece pokvarenost,zavist,sklonost ka osveti i bezdusnost...

Ima li savest,ili je to samo jedna opticka varka?

Zna li kakav je osecaj?

Je li nekad bio u toj situaciji?!

Ha ha ha...Ne mozes...

Mogu! 

Neces!

Hocu! 

Lazes. 

Prolece je. 

Suncano ili snezno,zvanicno je pocelo i ja sam raspolozena.

Za donosenje velikih odluka.

Bacam se na dijetu,pocinjem redovno da ucim,prestajem da placem.

Obecavam.

MOGU JA TO...

Pocinjem sa pisanjem...Datum je 21.03.2009. Vreme,00:30h 

Gomila maramica,antibiotici,limun i ja.

Jedna obicna prehlada.

I jos jedna obicna noc... 

Imam potrebu da pricam.Ali ne one dosadne pricice kojima te davi neko na ulici bas onda kada zuris u skolu.Zelim da pricam neobavezno i samo sa odredjenim ljudima.Nesto se dogadja sa mnom,vise mi ni drustvo ne prija...

Ostajem kod kuce jer mi se i ne izlazi.A znam da ce mi u sred nedelje zafaliti subotnje vece,koje sada provodim u tisini svoje sobe.

Nekako sam cudno usamljena,kao nikad do sad...

Imam ogromnu zelju da pisem,po hiljaditi put uzimam papir u ruke i opet ne ide...

Prestacu da pisem o ljubavi.Koliko se cesto o njoj pise,bojim se izlizace se...

Zatim ostavim papir,pojacam Balasevica i razmisljam o gomili najobicnijih stvari...

Po prvi put su mi pomesana osecanja,nisam ni tuzna ni srecna,ni nervozna ni besna.

I po prvi put mi nedostaje osmeh.Iskreni,pravi.Najblistaviji koji imam.Nimalo usamljen,i nimalo uslovljen...

Nocas je sasvim obicna noc,i ja zelim da mastam.

Imam potrebu da pricam.Ali ne one dosadne pricice kojima te davi neko na ulici bas onda kada zuris u skolu...

"I jos sanjam: jednoga dana, tvoje ime stajace uz moje ponosno,vazdusasto,opijajuce..."

Zavidim mekoj plavoj postelji u koju svako vece spustas svoje izmoreno telo,

suncu koje ti svakog jutra miluje lice do poslednje borice,

tvojoj crnoj koznoj jakni jer svakodnevno ima onaj tvoj zagrljaj-najlepsi na svetu,i

tvojoj sestri jer je stalno sa tobom.

Zavidim tvom treneru jer te zna vec osam godina,

putevima kojima ides do skole jer im se u potpunosti prepustas,

snovima jer su jedini koji mogu da upravljaju tobom...

Ne zavidim sebi jer sam te imala i ispustila.

A znam da bi trebalo...

Trebalo bi,jer pored svih tvojih mana i vrlina,volim te

iznad svega. 

Kad mu vreme nije :))

Ali ne znam od koga drugog da trazim ispunjenje male zelje koja bi me sad ispunila.

Dakle,poslacu Deda Mrazu,a on nek' prosledi dalje :)

Dragi Deda,iako prolece stize za 2 dana,ja bih bas danas da se snadjes i pocnes sa ispunjavanjem moje zelje.

Imam tri skice,otprilike je bas to ono sto bih htela:

P.S.Ako treba nesto da se plati,kontaktiraj mamu i tatu na 064/.....  ja mogu da platim samo osmehom.

Voli te tvoja,

Veselica. 

Ne znam sta me je danas podsetilo na jorgovan,ali znam da je ceo dan bio u njegovom znaku-ja i mama se dogovarasmo da za prvi maj idemo na Dane jorgovana,drugarica mi je poslala bozanstvenu sliku,i to je bilo dovoljno da resim da ponovo vratim osmeh na lice i podsetim se...

...savrsenstva bez mane...

...poklona iz snova...

...najlepseg mirisa na svetu...

Trazeci slike po internetu naidjoh na par koje su mi dale ideju kako da sacuvam cvetice do sledeceg proleca:

 ...daleko od svih,najneznije na svetu...

...ili tamo gde ih niko ne moze naci...  

Samo jos da mi prolece da taj velicanstveni dar...Do tada mi se pridruzite u setnji...

...mozda nisi tako savrsen kako te moje srce vidi,i mozda nisi najlepsi na svetu...

Ali si mi ukrao srce...

Spalila  bih sve svoje pesme
Radila bih i sto se ne sme,
Prodala bih zvezde za tvoje poljupce...

 Mozes da me varas sa svima
Svako moze tebe da ima,
necu da te ostavin njima
Ti si mi takav sudjen...